Dizeldorf (Düsseldorf) je česta početna tačka za udaljena putovanja, ovoga puta sa presedanjem na ogromnom aerodromu u gradu-emiratu Dubai, a krajnje odredište je grad Zanzibar (Zanzibar), ostrvo Unguja (Unguja), arhipelag Zanzibar.

Aerodromske dogodovštine

Uobičajeno ranije pojavljivanje na aerodromu, nekoliko sati pre leta koji ne prašta greške, pretvorio se u grdno kašnjenje i golemi stres. Tokom check in-a na šalteru kompanije Emirates, gomila ljudi je obećavala krcati avion, ili avione. Dizeldorfski aerodrom, prvi u nizu ovog putovanja, nalazi se u katergoriji onih većih, ne i ogromnih, što je svakako normalno jer se radi o vazdušnoj luci glavnog grada nemačke pokrajine Severna Rajna (North Rhine – Westphalia), a to znači efikasnost, disciplina i nemačka preciznost. Nije nego! Nakon relativno brzog čekiranja na šalteru, ukrcali smo se u red koji se formirao munjevitom brzinom bez da smo to i konstatovali. Niz ljudi je poput zmije vijugao polovinom aerodromske zgrade u dužini od nekoliko stotina metara, sve do check point-a na ulazu u odlazni terminal C, a pre skenera.

I to je trajalo i trajalo. I trajalo. Mic po mic, nakon oko dva sata u redu, stigli smo do kontrolnog punkta za skeniranje avio karata. Odmah nakon šaltera nalazi se ulaz u terminal, a red se nastavlja do body scanner-a. Preostalo rastojanje je vrlo kratko, veći deo provlačenja smo ostavili za sobom. Ostatak ćemo očas posla! Tako smo mislili. Verovali smo da nećemo kasniti sa ukracavanjem, a uz malo sreće ni sa poletanjem. Nikakvo kašnjenje nije dolazilo u obzir, jer je termin poletanja naše veze iz Dubajia 2 sata i 30 minuta nakon našeg sletanja u pustinjsku oazu od betona i stakla. Ostalo je još oko 45 minuta do poletanja. Bez obzira, nervoza je bila na minimumu iako nas je ovo iskustvo podsetilo na jedno pređašnje, potpuno drugačije, a opet nalik ovom, u istom pravcu ka Dubajiu, takođe, sa aerodroma u Dizeldorfu. Ali to je jedna posebna priča o kojoj ću sigurno pisati u nekom od narednih članaka.

Od šest skenera na ulazu u terminal C, u funkciji su bila svega dva. Eto uzroka, a posledica vam je već jasna. Tek tada je nastao pravi haos. A broj letova nije im se znalo broja, otprilike, na svakih deset minuta po jedan avion. Nervoza je postala uočljiva i golim okom, a kada krene da ključa brzo se širi masom naplaćujući svoj danak. Svaki skener opslužuje mali tim ljudi, a u kontroli reda je bio samo jedan radnik obezbeđenja. Bez ikakvog obaveštenja putem razglasa ili displeja u blizini na kojima se moglo bilo šta saznati. Nismo imali nikakvo saznanje da li su letovi odloženi, otkazani, da nas avioni čekaju ili barem: „Poštovani putnici molimo za strpljenje i izvinjavamo se zbog zastoja“. Svi smo već, tu negde pre početka opšte histerije, nestrpljivo zavirivali jedni drugima u karte i zapitkivali jedni druge kuda putuju, u koje vreme im je let,… Kada se nađete u takvoj situaciji, saznanje da je još neko u redu putnik vašeg leta, može vas donekle smiriti. U vreme poletanja našeg aviona bili su i letovi za Prištinu, London, Amsterdam, a nakon toga još štošta.

Masa je bila uspaničena. Ljudi su preskakali trake nehajući za druge, pokušavajući da dođu što pre do jednog od dva skenera. Mi smo u tim trenucima bili na metar ili dva od mašine ali se odatle više nismo makli, bog zna koliko vremena. Onaj lik iz obezbeđenja, koji je sve vreme govorio da ne brinemo i da će nas avioni čekati, bio nam je jedini izvor informacija i poslednja uteha. Ako mu je za verovati, jer on, baš kao i mi, nije imao nikakav kontakt sa bilo kim. Čep pred skenerom je postao neprobojan. U tim trenucima je došla policija koja je sprečila dalja preskakanja u redu, a koga više nije ni bilo. Ništa nisu preduzeli da se čep rasprši i da se ne podavimo slepljeni jedni uz druge gotovo bez pomicanja. Uza sebe sam osetio podrhtavanja tela izbezumljenih ljudi pod stresom i usled iscrpljenosti. Jedna žena na skeneru je uz dosta muka odradila proceduru jer je izgubila koncentraciju ali i snagu, podignute ruke su joj se bukvalno tresle i nije imala potpunu kontrolu nad telom. Tako uzrujani ljudi su dodatno usporili kretanje.

Tu smo proveli još jedan sat, ukupno tri u redu, a termin poletanja našeg aviona je prošao 15 minuta pre nego što smo konačno završili sken kontrolu. U tom trenutku se pojavio još jedan tim na trećoj mašini. Pa predivno. Svaka čast na poštovanju ljudi koji su, zajedno sa kartom, platili i aerodromsku uslugu. O tom odnosu Nemaca prema čoveku želim da vam pišem, ali i o tome u nekom od narednih postova. Kada prođete kontrolu, dolazite do displeja na kojima se nalaze informacije o odlascima. A na ekranima vreme kao da je stalo. Bajati podaci, adekvatni u nekom trenutno od pre pola ili čitavih sat vremena, pokazivali su odlaske u narednim satima. Neki od aviona na ekranu su već odleteli, a neki, nadali smo se, čekaće na sve nas koji smo tek prošli i sve one koji su se još uvek nalazili sa druge strane kontrolne tačke. Neažurni podaci nam nisu pomogli, pa smo nastavili da hrlimo ka šalterima pasoške kontrole i dalje u žurbi, nesmanjenom žestinom. Postupak smo uspeli da skratimo na minimum, jer smo, kao državljani EU, kontrolu obavili provlačenjem pasoša kroz mali skener ispred kamere koja odrađuje posao umesto policije. Konačno smo bili na terminalu, gde nas je odmah na početku čekao jedan od zaposlenih u cilju brzog usmeravanja ka avionu. To je bila prva željena informacija koju smo dobili, momak nam je rekao da nema razloga za brigu i da ćemo uskoro biti u vazduhu. I ostali avioni su bili na pistama, uniformisani momci i devojke su dočekivali putnike i drugih avio kompanija i letova. Duboko u sebi smo znali da će tako i biti, ali ipak… Nekoliko stotina ljudi, možda i nekoliko hiljada, je ključalo, mogli su nam poslati nekog ko bi nam to rekao i sa one druge strane. Mogli su zar ne?

Polazak aviona je kasnio 1h i 30min što će nam staviti svega sat vremena da se iskrcamo i snađemo na ogromnom aerodromu u Dubajiu, u potrazi za kapijom koja vodi do aviona ka Unguji. Ok, tamo ćemo biti u 01h posle ponoći, neće biti gužve, nema razloga za stres. Tako smo razmišljali. Stres je popustio ali razočaranje u nemačku efikasnost i funkcionalnost će ostati. Još jednom neprijatnom iskustvu, na ovom jednom od većih i prometnijih aerodroma u zemlji, došao je kraj.

6 sati leta avionom kompanije Emirates je više od zadovoljstva. Dobra klopa, piće u neograničenim količinama, veliki izbor filmova i muzike bez doplate i divno osoblje. To je to. Bolje ne može! Mi smo imali celo veče svoje sopstvene zabave u vazduhu. Uz malu doplatu konektovali smo se sa svetom putem elektromagnetnih talasa planetarne mreže koja nas sve povezuje. Njegovo visočanstvo INTERNET.

Drugi aerodrom, noć u Dubajiu i tada već kalendarski drugi dan putovanja, kako je ponoć bila za nama nekih 60 minuta. Srećom o prtljagu ne morate da brinete kod presedanja. Brzinsko vijuganje kroz uvezane prostorije jednog od najvećih aerodroma na svetu, gore, dole, liftovima, pešaka, trčeći ili brzim hodom, a jednim delom kompleksa čak i vozom, nekako smo uspeli da stignemo na pravo mesto. Autobus za prevoz putnika do aviona nas je čekao iza kapije. Stigli smo na vreme, čak smo uspeli i da se presvučemo usput u toaletu. Razlika u temperaturi u decembru, između Nemačke i Ujedinjenih arapskih Emirata, se itekako oseti na koži. Komplet karata smo kupili preko kompanije Emirates, ali je veza do Unguje bio avion ćerke firme Fly Dubai. U ovom slučaju usluga je skromna i sve se dodatno naplaćuje, kao što je slučaj u svakoj drugoj low cost avio kompaniji. I ovaj drugi let je trajao oko 6 sati. Ovde je pala dremka sve do svitanja nad ostrvom, tu gore iznad horizonta. Prelep prizor i predivan osećaj!

Za sletanje na aerodrom u gradu Zanzibaru, potreban je onaj brzi test ili tri doze vakcine protiv Covid-a 19. To pravilo je i dalje bilo na snazi na kraju 2022. godine, u momentu našeg sletanja i špartanja trećim i poslednjim aerodromom na ovom delu našeg putovanja u Tanzaniji (Tanzania). Takođe, na licu mesta ćete morati da platite 50US$ za turističku vizu. Lagano i lenjo od jednog do drugog službenika i tako redom, u beskrajnoj proceduri provere validnosti pasoša i Covid 19 papira, iznova i iznova, uz postupak pribavljanja vize, konačno smo odradili čitav proces dolaska na ostrvo. Nakon niza suvišnih koraka, valjda sve u cilju ostavljanja utiska profesionalnosti i bezbednosti, ali i onih redovnih i razumnih, a nakon 12 sati u vazduhu i isto toliko na aerodromima, u vozovima i autobusima, napustili smo zgradu i iskoračili u tropsku vrućinu. Ah, milina!

Dobro ste pročitali gore u prethodnom pasusu, verujem da svi znate da je arhipelag Zanzibar deo Tanzanije, ali ono što želim ovde da razjasnim je komplikacija i razlika u pravilima na ostrvu Unguja i u kontinentalnom delu države po pitanju vakcina. Kao što sam već napisao, bez vakcine protiv Covid-a 19 ili testa ne možete se ukrcati na avion koji sleće na ostrvo, dok u kontinentalni deo Tanzanije ne možete ući bez dodatne vakcine protiv žute groznice. A ako ste na ostrvu, potom želite da odete na kontinent, pa se opet vraćate na ostrvo, u tom slučaju je vakcina protiv žute groznica obaveza i za povratak na ostrvo. Malo komplikovano? Preporuka za ovaj veći kontinentalni deo su i vakcine protiv Hepatitisa A i Tifusa i tablete protiv Malarije. Zvuči malo stražno zar ne? Neki ljudi jednostavno odustanu posle ove spoznaje. Mi smo se špricali protiv svega ovoga, gutali smo tablete samo da bi u tri nedelje doživeli Tanzaniju, nekoliko gradova i sela, ostrvo Unguja, safari u tri nacionalna parka, jednu kalderu i planinu Kilimandzaro, što je moguće bolje i što je moguće više. I o svemu tome ću pisati u narednih nekoliko članaka, uključujući i ovaj. Srećom, nama je naša kompanija za zdravstveno osiguranje vratila sav novac, a u pitanju je bilo oko 500€ za sve ove vakcine i pilule. He he, napisao sam im e-mail kako idemo u istočnu Afriku u cilju izučavanja životinjskog sveta tog dela kontinenta. Lukavo, složićete se.

Savršeni dan! Hakuna matata (Bez brige)

„Zanzibella Hotel & Spa“ je prelepi hotel na istočnoj obali ostrva Unguja, arhipelaga Zanzibar, u kojem smo se smestili. Arhipelag čini nekoliko desetina ostrva od kojih su samo dva veća. Pomenuto ostrvo Unguja je najveće, najnaseljenije, najpopularnije i dom je glavnog grada arhipelaga Stone Town u sklopu grada Zanzibar. Ostrvo od oko milion stanovnika je poznato široj javnosti pod nazivom Zanzibar, iako se ovaj naziv odnosi na ceo arhipelag ostrva. Drugo ostrvo po veličini je Pemba (Pemba), nešto manje i sa duplo malobrojnijom populacijom. Nakon 24 časa putovanja, prijala nam je jednočasovna vožnja u organizaciji hotela, od aerodroma do smeštaja. Vozač malog kombija se zove Nasir, i on će nam biti vodič narednog dana, u avanturi koju smo nazvali „Savršeni dan“. I zaista, dan je bio savršen!

Nakon ranog doručka Nasir nas je odvezao do plaže Muyuni Beach, nekoliko desetina kilometara severno, a koja pripada nekolicini ugostiteljskih objekata unaokolo. Prostrana je, uvek puna ljudi i bučna, što znači da nama nije bila predmet interesovanja za vreme našeg odsedanja u „Sunshine Marine Lodge“, nešto kasnije tokom ovog putovanja. Sunshine se nalazi preko puta malenog privatnog ostrvceta Mnemba (Mnemba) i oko kilometar južnije od Muyuni plaže, a koja je na usluzi i gostima ovog predivnog loudza. Tokom dnevne oseke do nje se iz loudza može doći i obalom, migoljeći se kroz stene, mokri pesak, ježeve i alge, uz visoke, nazubljene obalske stene. U vreme plime surovi i fascinantni Tihi okean otima obalu i mrvi stenu, tada već površinom vode u visini i do dva metra iznad peska. Spektakularno mesto za doživeti fenomen plime i oseke i razliku u nivoima okeana kao posledicu igrarije Meseca. Ali o ovom delu naše pustolovine ću pisati kasnije, u članku koji ću nasloviti „Stone Town“. Pomenuta plaža je ujedno i Muyuni – Mnemba Transfer Point i sve nabacano u ovom pasusu se, baš kao i Zanzibella, sunča na istočnoj obali ostrva Unguja. Naime, ova tačka je stecište desetinama čamaca koji čekaju turiste. Jedan od čamdzija je bio i naš domaćin. Prvi stop je bio dom delfina. Nasir je sve vreme bio sa nama. Približno na kilometar od obale, dvadesetak čamaca natovarenih radoznalim turistima zujalo je u potrazi za porodicom delfina. I zaista, jato od njih devet se vrlo brzo pojavilo šepureći se u svoj svojoj slavi i lepoti. Savršenstvo je često nadomak, bez potrebe da tragamo za njim.

Zvezda je nemilosrdno pržila već u 9h ujutru. I mirna površina okeana ispod je sudelovala u nameri da sve nas, koji smo se u potrazi za avanturom zadesili u ovom predivnom delu sveta, pretvori u čvarke. Nakon prvog usledilo je i drugo izranjanje delfina, i tako u nizu nekoliko puta. Važno su se pojavljivali, kratko jedrili među čamcima i ponovo zaranjali u mračne dubine. Baš te dubine meni nisu prijatna pomisao pa nisam bio od onih koji su iskakali pokušavajući da plivaju sa ovim predivnim sisarima. Davor jeste. Vlasnik je privilegije da se zauvek hvali momentom kada je jedan od lepotana izronio tik uza njega, na dohvat ruke, a za njim i drugi. Ali oni munjevitom brzinom nestanu baš kao što se iznenada i pojave na površini. Sebe smatram više snorklerom u mirnim i plitkim lagunama nego plivačem u otvorenim vodama, s´ tim u vezi ovu predstavu sam posmatrao i snimao iz čamca. Iskusne čamdzije su vešto meandrirale između sebe i glava onih koji su u vodi pokušavali da stupe u kontakt sa delfinima. I tako čitav sat, nakon koga smo otplovili ka suncu u susret stopu pod rednim brojem dva.

Nakon delfina, naredna dva sata smo proveli u laguni iza onog malenog ostrvceta Mnemba u blizini, na kojem nije dozvoljeno pristajanje, nikome osim gostima lokalnog i preskupog rizorta. Mali peščani sprud (sandbank) je jedna od prirodnih znamenitosti Unguje i nalazi se usred ogromne lagune prebogate koralima i tropskim ribicama. E to je već priča u čijim sam dešavanjima sučesnik. Savršeno mesto za sve ljubitelje snorklinga. Ovakva iskustva su nam poznata, znamo šta da očekujemo i šta poneti sa sobom. Nazuvice za snorkling su imperativ ako želite da se vratite čitavih tabana, maske za snorkling, naravno i odeća sa efektom UV zaštite. Svakako je bolja zaštita od krema, a u isto vreme ne ugrožavate živote korala osetljivih na hemikalije koje turisti donose sa sobom na koži. Neka ovo bude i apel, sačuvajmo prirodu za buduće generacije! Nepisano je pravilo da ne dodirujete ništa pod vodom i da se naoružate dobrom voljom. U tom slučaju takav dan ćete pamtiti doveka!

Kratku posetu zelenim vodenim kornjačama na severu ostrva, u mestu pod nazivom Nungwi, smatram stopom broj tri. Malena, izolovana uvala dužine oko 20 metara, u širini još skromnija, ispunjena je morskom vodom. Bazen okružen stenom u prirodnoj je vezi sa okeanom podzemnim tokovima, a ako se dovoljno dugo zadržite, tu vezu možete registrovati pomeranjem nivoa vode uticajem plime ili oseke. „Baraka Natural Aquarium – Nungwi“ je dom za nekoliko desetina kornjača, manjih i većih, mlađih i starijih. Svaka jedinka je spašena i donešena u ovo utošište od strane ribolovaca. Neke od njih su bile povređene usled kontakta sa čamcima, a neke su pronađene upletene u mrežama za ribolov. Sjajno je što postoji ovaj mali rezervat u koji možete da uđete i hranite potpuno pripitomljene kornjače morskim travama. Voda je plitka u uvali i jedino o čemu morate da vodite računa jeste da držite ruke iznad vode. U suprotnom rizikujete da vas jedna od njih ugrize za prst misleći da držite hranu u ruci. Ili je to ipak njihov način da vam stave do znanja koliko žele svoju porciju klope. Davor se zaboravio i ostatak dana je nosio flaster na prstu.

Poslednji i četvrti stop tog dana bila je plaža Kendwa Beach, tu odmah iza ćoška, nakon severnog roga ostrva, što u ovom slučaju predstavlja deo zapadne obale Unguje. Preostalo slobodno vreme smo mogli da iskoristimo kako smo želeli i to je sjajna stvar u ovakvim dnevnim aranžmanima. Automobil je na raspolaganju čitav dan, a vozač vam je od jutra do mraka najbolji prijatelj koji zna sve što vas zanima i može da vam organizuje sve što želite. Kendwa je oko kilometar dužine, u širokom pojasu krcata belim peskom, a onaj kopneni deo plaže nasuprot okeanu, načičkan je baštama pod ogromnim trščanim suncobranima. Kao što pretpostavljate, ovaj deo ostrva je namenjen za opijanje i provod. Na suprotnoj strani iza bašti, štrče neki fini hoteli i rizorti i u svima njima rade prelepi lokalni mladi ljudi, devojke i momci koji se trude da udovolje razmaženim turistima. I mi smo ostatak dana isplanirali za pivo i tekilu pod trskom, a kada je stigao naš brod, isto to plus živa svirka.

Brod, jedrilica ili već nešto treće. Nalik mnogim drugim i ovaj je handmade, izrađen verovatno rukama ostrvljana. Mnogi čamci, kao i ova nešto veća plovila, nalikuju sklepanim konstrukcijama, po šablonu gotovo identični, a na prvi pogled znate da nije nešto što je izašlo iz fabrike. Poput ovog našeg, mnogo je takvih jedrilica unaokolo uz obale, a mene je to sve podsetilo negde na neke periode detinjstva kada sam u pojedinim planinskim selima viđao ručno izrađena oruđa za potrebe…, pa za razne potrebe. Na brodu je nas oko 30-tak igralo i pilo uz lokalne momke sa bubnjevima naredna dva sata. Neverovatno, ali tamo svi znaju da pevaju i fantastični su igrači. Još im bolje ide kada zamotaju neku travu, kao što su ovi naši. Pretrpani, bez toaleta, polupijani ili pijani, svi smo skakutali uz afričku muziku, oko vatre tu na palubi. Iako nam ništa od toga nije znano, iz nekog razloga smo se svi savršeno uklopili u jedan plutajući sklad. Njihali smo se poput pijanog piratskog broda na okeanu pod magičnim zalaskom sunca, tamo negde uz obalu Afrike. Ne želim da opisujem, rizikujem da pokvarim savršenstvo te večeri. Ako se nađete na ovom arhipelagu, obavezno budite na brodu sa momcima. Oni će vam, siguran sam, otpevati energično poput vulkana i tekst sledeće pesme:

„Jambo, Jambo bwana, Habari gani, Mzuri sana. Wageni, Wakaribishwa, Kenya yetu Hakuna Matata…“

Brod nas je sve iskrcao na drugom kraju obale u odnosu na mesto ukrcavanja. Tamo nas je čekao Nasir. Nadali smo se da je i dalje tako, a nismo imali pojima gde se nalazimo. Naslutili smo po logici stvari da treba da se zaputimo plažom, prosto, na jug. Sunce je treperilo ravno na horizontu dodirujuću okean, još uvek ne napuštajući nebo. Spektakularan prizor! Bilo je mnogo ljudi na plaži. Svuda su bile žurke koje su se međusobno mešale. Na jednom od šankova smo naručili, šta drugo nego pivo i tekilu i krenuli u potragu za Nasirom. Nakon sat vremena po mraku i nežnom pesku, pevajući, našli smo našeg najboljeg prijatelja za taj dan. Laknulo mu je, bio je zabrinut pa je svoju brigu podelio sa menadzerima hotela. Baš je lep osećaj kada neko osmišljava akciju u cilju vaše potrage. Posle toga večerali smo u Zanzibelli. Savršenom danu je došao kraj i što se pisanja tiče tu stavljam tačku, a u našim glavama i srcima živeće svoju beskonačnost.

Od šest dana u prvoj turi na Unguji i u ovom hotelu, pomenuću još i poslednju noć u Zanzibelli koja je bila vesela, ali ne i veselija od prethodnih. Samo malo upečatljivija. Tu na tom mestu, te večeri još jedan bend afričke muzike je žario atmosferu poput vatre, u koju smo i mi uskočili. To je to, tako to ide. Atmosfera i taj ritam vas jednostavno teraju da ustanete i mešate zadnjicama. Gde drugde ako ne u Africi. A nakon dvosatne žurke u organizaciji hotela preselili smo se u klub „Il Pontile“, preko dana restoran, sojenica nad vodom, oko 500 metara plažom od Zanzibelle. Klub-restoran je deo ponude koju nudi ova lepa i dugačka plaža, ali nama nije bila preterano interesantna jer nema snorklinga. Naše igračke veštine jesu korektne ali nismo mogli da se takmičimo sa ostrvljanima. Zaista im muzika ide od ruku, ali ništa manje i od nogu i grla. I tu smo zaglavili do duboko u noć.

Hvala Zanzibella na nezaboravnoj nedelji. Hvala ti Nasir, i tebi Emanuel (najbolji barmen u bazenu), i vama Samweil, Tuma,…

…

Arhipelag Zanzibar je dugo godina, više od veka, bio centralna pijaca za trgovinu robovima iz cele istočne Afrike. Glavni trgovci i kupci su bili arapi, pretežno iz tada moćne države Omanski Sultanat. Država se vremenom menjala, isto tako i svoj naziv kao i osvajače. Stone Town, kroz ostatke tog razdoblja i mali muzej kao podsetnik, pamti to vreme. Turistički vodič, koji će nas u toku druge epizode našeg upoznavanja sa ostrvom, nakon posete kontinentalnom delu Tanzanije, provesti i kroz ovaj deo istorije Zanzibara, rekao nam je da on kao i ostali crni ljudi ne zna kako bi ikada mogao da oprosti arapima za sve što su uradili! Više o ovome kasnije, u članku o glavnom gradu arhipelaga.