Devojka u belom

Jedna noć na ostrvu

Noć je bila osetno svežija nego prethodna. Ahmed je nanjušio u vazduhu da će se sručiti pravi pravcati potop, svakog trenutka, iz oblaka koji su, činilo mu se, prekrili čitav svet. Da nije ovog pucketanja žeravica pod plamenom vatre, čuli bi se i udaljeni udari groma na pučini ili o antene telefonskog signala na nekom od okolinih ostrva.

Mučkarac u kasnim tridesetim ništa nije prepuštao slučaju, te je tako još u prvim nedeljama od svog dolaska na ostrvo sklepao nadstrešnicu, kao zaštitu od kiše tik uz formirano ognjište na pesku. Istini za volju, nije bio tanak sa vremenom, bilo ga je na pretek, baš kao i sada, a ni materijala za izradu nije manjkalo. Mesto gde je svake večeri gorela vatra, uokvirio je betonskim kockama poput kakvog poljskog kamina, otvoren sa one strane koja je gledala njegov večernji boravak pod nebom. Cela skalamerija se sastoji od drvene klupe i konstrukcije od greda i dasaka iznad i okolo, čija je uloga da štiti klupu za dvoje od padavina. Radi dodatne zaštite od curenja pokrov je ojačao kosim, limenim panelom preko dasaka. Danima kasnije, dodavao je bočne i zadnji zaštitni zid, isplevši ih koristeći samo velike palmine listove. Čitav bivak nalikuje pravom tropskom prenoćištu, podsećajući jedinog stanovnika usamljenog ostrva svake noći, baš kao i kiše, da se nalazi daleko od kuće, usred maldivskog arhipelaga.

Kao čuvar ugašenog rizorta Ahmed nije imao previše zadataka na dnevnom spisku zaduženja. Svaki dan je bio replika onom prethodnom i ništa nije nagoveštavalo da će naredni biti imalo drugačiji. Radno vreme uobičajeno je započinjalo sa prvim zracima jutarnjeg sunca, a završavalo se sa onim poslednjim kada bi se zvezda spustila ispod horizonta, tamo negde gde se linija okena gubi i stapa sa granicom neba.

Oronula recepcija ozidana tako da podseća na kolibu, opšivena bambusom i pokrivena trskom, bila je prvi kontakt ushićenih turista nakon iskrcavanja na ostrvo. Bušan daščani trem gde su obavljali prijavljivanje svog boravka kroz uzani prozor, i dalje na svom mestu, izgubio je svoju pređašnju svrhu. Ahmed je od njega sebi napravio kutak za dnevna meditiranja, kada bi osluškivao zvuke vode i vazduha i govor letećih lisica u lišću, osmatrajući praznu pučinu.

Bio je zadovoljan svojim privremenim domom. Imao je sve što je smatrao neophodnim, uzani daščani krevet sa dušekom, dovoljno ćebadi, jedan jastuk, a kao noćni uzglavak mali stočić od bambusa sa fiokom i svećom u pocrneloj metalnoj šolji na svojoj pohabanoj površini. Kratka zidna, drvena polica iznad kreveta zatrpana iznošenom garderobom, stara krpljena, pletena stolica i mali šalterski sto, onaj pisaći, ali je njemu najčešće služio kao trpezarijski. I kuhinja je zadovoljavala njegove potrebe. Za kuvanje i sve ostale zahteve koji bi iziskivali visoku temperaturu, ostrvski stražar, kako su ga krstili stanovnici susednog ostrva, koristio je svoj vanjski oganj tu nadomak bivšeg prijemnog odeljenja za goste rizorta. Sve od kuhinjskog pribora, ono čisto posuđe, tiganj, dzezva, krpe i kutlača, visili su sa eksera iz dasaka na zidu drugog trema iza stare recepcije, nasuprot jedinom prozoru objekta, odakle se kroz drvena vrata ulazi direktno u malu sobu njegovog skučenog i skromnog životnog prostora. Escajg i sudovi bez drške su ležali na improvizovanom radnom stolu, ispod visećeg dela, a uz limeno korito u koje je odlagao i prao ono prljavo posuđe. Ceo ovaj deo je potpuno neozidan, ali zaštićen zarđalim limom preko celog trema, dok je dve od preostale tri otvorene strane zaštitio, koliko toliko, šatorskim krilom. Iz stambenog dela, potom kroz kuhinju, izlazio bi direktno do svoje skalamerije ispred koje je svake večeri ložio vatru. A po potrebi i tokom dana.

Prva jutarnja aktivnost je, bez izuzetka, kao i poslednja pre sumraka, obilazak čitavog kompleksa. Stara recepcija je početak i kraj kružnom putu, kamenom popločanim, duž celog strva. Restoran, čija je velika terasa služila i za noćna opijanja gostiju uz muziku, je prvo zdanje koje bi stajalo na ruti koju bi Ahmed svakog jutra prvo ugledao i proveravao nakon izlaska kroz svoju kuhinju. Od trske i bambusa koji su pokrivali ogromnu terasu nije ostalo ništa, a sa centralne grede krovne konstrukcije ostala je da visi svetlucava disko kugla, koja noću po izraženoj mesečini ume da kreira neobične zablude u očima posmatrača. Podne daske, u velikoj meri satrunule, dom su insektima i dnevno skrovište letećim lisicama. Šank izrađen od male stare jedrilice jedini je deo ostataka objekta koji svedoči dešavanjima iz dana kada je ostrvo živelo svoju slavu. Sada živi svoj mir, poput penzionisanog gospodina, prepustivši svoj posao nekim mlađim generacijama.

Sa obe strane kamene staze nanizani su apartmani. Nekada udobni i raskošni, svi skupa bili su turistički biser Maldiva. Za ceo krug među njima nije potrebno više od pola sata. Ali Ahmed je svoju čuvarsku obavezu obavljao savesno. Revnosno bi svakoj od 34 koliba posvetio deo svog vremena, dva puta svakog dana. Baš onako kako mu je ugovorna obaveza nalagala. Verovao je u važnost ispravnosti sopstvenih postupaka i odgovoran pristup poslu, ma kakav posao bio. Zavirivanje kroz polupane prozore i odvaljena ili odnešena ulazna i sobna vrata je zahtevalo znatno više od trideset minuta. Svakog dana je u svoju knjigu stanja zavodio zatečeno i prijavljivao svaku promenu, svaki novonastali manjak na spisku inventara ili nova oštećenja na kolibama. Apartmani su u svesci zavedeni svaki pod svojim rednim brojem, a kolene bi jednostavno sa lista na list pratile dešavanja na ostrvu, po datumima u jutarnjim i večernjim obilascima.

Sve su kolibe nekada bile pokrivene trskom ali je sa njih, baš kao i kod restorana, sve što je bilo moguće razmontirati skinuto i odnešeno u prvoj godini od zatvaranja rizorta. Dve godine stara odluka kompanija iz Amerike da zatvori kapije dovela je sa sobom lokalce sa susednih ostrva. Oni najbrži, ili barem oni koji poseduju čamac, uspeli su da poskidaju sve što su mogli da prenesu i što je bilo od koristi za njihove domove. Jedina građevina koja bi u knjizi stanja, u svakom polju pod kolonom „nedostaci“, uporno zadržavala prazninu je ostrvska jedinica za proizvodnju električne energije sa dizel motorom, na suprotnom kraju kolonije, na polovini popločanog puta. U njoj se nalazi i cisterna za skladištenje pijaće vode, a cela je sagrađena od čvrstog materijala uključujući i betonski ravni krov, zakatančena metalnim vratima i bez prozora.

U noćima poput te, jedina svetlost dolazila bi do očiju čuvara sa plamenovima njegove vatre. A sa plamenovima u istom ritmu bi plesali i listovi kokosa, mangrove i banian drveća. Iza njih, plesu bi se pridružile senke, postepeno se pretapajući u potpuni mrak iza kojega je svet bivao nevidljiv, nedokučiv i beskrajan. Na nekoliko koraka od ognjišta sve je postalo crno i potpuno nevidljivo.

Voleo je tišinu na Madogali (Madoogali). Osećao je po prvi put u životu da je njegova duša u skladu sa mestom na kome je prebivalo i njegovo telo. Nije mu nedostajalo prisustvo drugih ljudi, električna energija, internet ili bilo koje drugo dostignuće civilizacije. I ta ga činjenica nije iznenađivala, uvek je bio svestan da sve što mu je potrebno nalazi u sebi. Sve osim, možda, ljubavi. Jednostavnost koju je živeo, prihvatio je kao dar, ne kao posao. Stopio se sa nebitnošću protoka vremena, a to je pronašao na napuštenom ostrvu usred stotina sličnih; nekih nastanjenih drugih i dalje divljih, u jednom od atola masivnog arhipelaga.

I te, baš kao i prethodne noći, i noći pre, sedela je ona, zagledana u okean do kojeg Ahmedov pogled te večeri nije mogao da dobaci. Ceo prostor njegovog logora, zajedno sa ondašnjom recepcijom, okružen je ostrvskom šumom. Svuda osim iz pravca malog trema sa prozorem, koji gleda na plažu i dalje na bezgranično vodeno prostranstvo Indijskog okeana. Između dva prastara banian stabla, turisti su nekada, nakon sletanja hidroavionom tik uz mol desno od jedine plaže ostrva, stupali na tlo njihovog vremenski limitiranog parčeta raja. Tu u hladu krošnji, na prijemu bi ih dočekivali ljubazni menadzer rizorta, recepcionar i nosač kofera, koji bi prtljag utovarivao u malu prikolicu bicikl-trotočkaša. Nakon čekiranja boravka, menadzer bi sproveo nove goste pored restorana do njihovog apartmana, uz prijatni razgovor i početne informacije, a koferi bi do tada već završili svoje putovanje.

Jedino što se te večeri moglo videti sa mesta odakle je gorela vatra, kroz kapiju dva banian, je sićušno svetlašce Mativeri (Mathiveri) ostrva. Niski talasi su lupali o beli pesak, neprekidno ga povlačeći sa sobom u prozirnu lagunu i u isto vreme ga vraćali nazad na obalu. Ponekada bi u momentima lutajućih misli, čuvar zamišljao kako je sve izgledalo onda, kada je ostrvo vrvelo od turista željnih avanture. U jedno je bio siguran, u tim danima u laguni punoj šarenih, živih korala i tropskih riba, nije bilo ovoliko koralnih ajkula, bezopasnih, naravno, prelepih i dovoljno lukavih da se drže podalje od ljudi.

On nije mogao znati da li njene oči vide kroz mrak ili je samo zamižljeno gledala u prazno. Lice joj se, isto koliko i prethonih večeri, belilo poput najfinijeg putera, lepše od bilo kojeg koje je ikada ugledao. Mogao bi je posmatrati satima, noćima, čitavog života, kada bi mu to uljudnost dozvoljavala, diveći se savršenoj živućoj slici žene. Sedela je okamenjenog tela i pogleda, sa one strane vatre prema plaži, nasuprot njemu i njegovoj udobnoj klupi za dvoje. Zamrznuto lice, božanske lepote, misteriozno, nije govorilo ništa; bez emocija i pokreta, bez udaha i izdaha, bez izgovoreni reči. I tako iz noći u noć, više iz profila, manje frontalno, urezivalo se čuvaru poput fotografije u buduća sećanja!

I tako do te noći…

„Da li bi želeo da mi ispričaš priču?“ – šuškanje talasa i šamaranje lista o list behu nestali u tren oka. Do Ahmedovih ušiju je dopro nežni ženski glas kroz zatalasani, vreli vazduh nad plamenim jezičcima. Njegova strpljivost, staloženost i pitoma narav bi, u iznenadnim momentima neočekivanih dešavanja, uspešno zabašurili iznenađenje na njegovom licu i u govoru. U svojim rečima bi zadržao svoju uobičajenu bezizražajnost kao i smirenost temperamenta.

„Jedina priča koju znam je moja.“ – Prekid niza ćutnje je iz njega iskamčio jedno blago, čak i po svetlosti dana jedva uočljivo, izvijanje desne obrve u vis. Ali i, u njegovom srcu radosni treptaj, a u očima radoznali pogled preko vatre ka onoj suprotnoj strani večernjeg logorišta.

„Da li bi ti smetalo da je podeliš sa mnom?“ – nakon kraće zadrške, ponovni glas žene je razuverio muškarca da je možda zadremao. Njeno vitko telo je prekrivala jednostavna i tanka, gotovo prozirna, noćna haljina za spavanje od blistavo belog tkanja. Mladi čuvar nije uspeo da vidi pomeranje njenih usana koje behu, u trenutku izgovorenih reči, sakrivene iza visokog plamenog jezika, a koji se zatim beše brzo spustio nazad ujednačivši svoj stas sa onim ostalim uza sebe. Lice žene je sačuvalo svoju nepomičnost, a oči zagledanost kroz mrak.

„Prvi put sam napustio Daku (Dhaka). U tom gradu sam rođen i odrastao.“ – Ahmedu je iz glave potekla prva misao koja je imala nekakvog smisla i koja je mogla da opiše njegov život. Barem do nekle: „Tog dana sam se ukrcao na trgovački brod uvezan u gradskoj luci na Buriganga (Buriganga) reci, odatle nizvodno Dalešvari (Dhaleshwari), potom ka ušću Megna (Meghna) i konačno do upliva u vode Indijskog okeana.“ – prisećao se svog bega iz večne borbe za preživljavanje, dan za danom, na ulicama ogromnog grada.

„Gonila me je zamisao sebe kao moreplovca. Iza te ideje se vešto skrila moja želja da putujem tihim beskrajem mora. Uvek sam valjda o tome maštao, od dečačkih dana, barem od dana do kojih moje sećanje seže unazad. Deo mene je verovao u taj san, a drugi ga je potiskivao u sebi. Pomorski trgovac je bila opcija koja se pojavila kao prva prilika. Ugrabio sam je i prihvatio posao na trgovačkoj ruti između Dake i grada Pudučeri (Puducherry) u Indiji. Prvi put sam u svom životu bio van Bangladeša. Ako ću pravo, mnogo toga je bilo prvi put za mene.“ – iz grla jedinog celodnevnog stanovnika ostrva, a niz njegov jezik, skliznu tihi, kratki smeh. Beše to zaista radostan osmeh, više zbog momenta, manje usled prisećanja, možda, nije znao; ali je osećao neopisivo ushićenje, to je znao. Srce mu je to govorilo.

Mlada žena, za koju Ahmed nije mogao da proceni koliko je godina za njom, nije pokazivala znatiželju za izgovorenim. Jedini znak njenog fizičkog prisustva je vizuelna prikaza hladne, blede, savržene statue žene.

„Čarobni su dani u kojima brod klizi ka horizontu, naizgled nikuda, neprimetno ostavljajući za sobom kilometre vode. Sve pred pramcem identično je svemu ostavljenom iza krme broda. Noći su takve još magičnije. Jedina dva saputnika, koji imaju svak svoj put, su Sunce i Mesec.“

„A šta je sa zvezdama?“ – bosonoga žena, viđena očima čuvara samo tokom noći, beše prekinula njegove reči. U njenoj zlatnoj kosi ne beše nikakve šnale, oko vrata, ruku ili na prstima ne beše nakita.

Plamenovi behu niži, a vazduh između jedina dva ljudska bića na ostrvu manje providan, više zatamnjen. Komadi drveta među betonskim kockama behu gotovo sagoreli. Bledo lice žene neznanog imena, preko prigušene svetlosti vatre, još neuhvatljivije; granica između dima i prozirne kože postade još nerazgovetnija.

Njena fizička forma Ahmedu bejaše volšebno očaravajuća poput kakve kreacije odsjaja nežne svetlosti Meseca. Njegove reči beše prekinula, ali ne i njegove misli i osećanja. U posebnim noćima poput te, baš onda kada čitav svet spokojno drema, u miru ali ne i u potpunoj tišini, ljudi ali ne i zveri, budna srebrna svetlost vaja čarobna obličja, znana i neznana, niz list i kroz granu, između paprati i kroz travu, na blago uskomešanoj površini vode i kroz lagano zatalasani vazduh. Tada nastaje čarolija!

„Lepota odsjaja zvezda ispod ravna je njihovom sjaju iznad. Ono dole bude uvezano nevidljivom sponom sa onim gore, svuda unaokolo, sa svih strana na liniji horizonta. Poput beskrajnog mehura ispunjenog mrakom, prigušenim ne tamnim, onim koji ne zatvara naše oči, nalik gledanju kroz veo. A svetlost svake neumiruće duše je udvostručena, jedna se prijatno odbija o naša lica, a druga održava toplotu i sećanja u našim srcima. Koje je svetlo pravo, sjaj ili odsaj? Koje nas greje, a koje ostavlja? Da li si ti uspeo da saznaš?“ – Ahmed nije imao odgovor. Njene oči upečatljive tirkizne boje, poput lagune Madogali ostrva, više nije mogao da vidi. Ali ne zbog gubeće svetlosti vatre. Nisu se mogle razaznati ni njene usne, mali elegantni nos, niti jasne konture njenog zaleđenog tela. Duga kosa i noćna haljina, sa one strane vanjskog ognja, gubile su svoje obličje i vidljivost, poput dima tinjajućih žeravica. Čuvaru je njen glas od prvog trena zvučao milo, božanski prelepo, baš poput njenog nezaboravnog lica. Ne gubeći na svojoj razgovetnosti, ne čekajući njegov odgovor, glas je iz mraka melodično pleo reči u rečenice.

„Nikada nas zaista ne napuste. Vode nas i u onim najmračnijim trenucima bez Sunca, osvetljavajući put lađi kojom plovimo. Čak i onda kada izgubimo znanje gde je gore, a šta je dole, kuda vodi napred, a kada smo prošlost ostavili za nama. I naše će iskre poput njihove milosti jednog dana naći svoje mesto u tami na svodovima mehura. Kud god da se uputi, lađa uvek nađe svoj put. I svi na njenoj palubi. I Kiroi će naći svoj, sigurna sam u to. Znam da hoće!“ – čuvaru privatnog, nekada rado posećivanog turističkog imanja, a sada samo ruševina nad uspomenama, nije bilo poznato to ime. Nije mu bilo poznato ni ime žene koja ga je izgovorila. Opijajući ton glasa se osipao u tmini zajedno sa njenom figurom i licem.

„Klizanje vazduha, ne onog vrelog popodnevnog, već prijatnog toplog koji sa palube povlači trule mirise mrtve ribe, sparinu i memlu iz potpalublja…“ – želeo je da ovoj večeri ne dođe kraj i da reči ne prestanu. Poželeo je da Sunce nikada više ne svane i da bledo lice posetiteljke noći nikada ne iščezne.

Obličje mlade žene se beše pretočilo u senke, senke postaše tama, a svet dalje beše nedostižan očima čuvara, srca punog radosti i sete u isto vreme. Savršeno lice neznanke se raspršilo u ništa, u vazduh, u mrak; poput rastakanja pare iznad šoljice vrelog čaja. Sedeća figura damskog držanja, ustupila je svoje mesto praznini na panju na drugom kraju malog logorošta, nasuprot Ahmedovoj klupi za dvoje. Pored cepanice bi redovno ležali naslagani komadi drveta za oganj i sekira. Ne zabodena u panj, svoje bi mesto te noći ustupila devojci u belom. Baš kao i prethodnih, baš kao što će i u narednim.

„Umorna sam. Bio je ovo dug dan. Ako slučajno sretneš mog Kiroia, da li bi mu možda preneo…?“ – ženski glas bejaše jedva čujan, tanan poput paukove niti. Tiši od tihog klaparanja vode o pesak. Tiši od treperenja vazduha u krošnjama. Konačno ga kapi kiše ugušiše zajedno sa ostalim tonovima prirode.

Prva jutarnja svetlost će svojom toplotom i nakon te noći okupati Madogali, pre nego što dan vrelinom upekle zvezde usija vazduh nad vodom i peskom. Sa danom će doći i grupa turista sa prvog suseda, Ferido (Feridhoo) ostrva. Znao je to Ahmed, očekivao je svoj paket namirnica i ostalih potrepština za tu sedmicu. Uvek bi nedeljom pravio plan za narednih sedam dana, a dostava bi bila obavljena najčešće ponedeljkom. Naravno, bio je u kontaktu sa spoljnim svetom putem službenog mobilnog telefona. Redovno bi se pojavio dobrovoljac koji bi čamcem prešao do obala čuvareve jurizdikcije. Uobičajeno bi to bio Jomo, turistički vodič sa grupom posetilaca ili sam. Nekad bi se pak pojavio neko od lokalaca ili više njih u potrazi za zrelim kokosovim orasima ili iz razonode, samo njima razumljive, a možda ipak usled dosade.

Dan posle

Baš kada je osamljenik završio svoju jutarnju izvidnicu kolonije vrativši se nakon punog kruga na početak, između dva banian stabla, pri tom na zapazivši nikakve promene u odnosu na prethodni dan, iz čamca za šestoro se iskrcavao Jomo, a za njim još dvoje turista i čamdzija. Živa fotografija gacanja posetilaca kroz plićak, od čamca do suvog dela belog peska na obali, stigla je do njegovih očiju pre nego je uspeo da čuje ljudske glasove. Dvojac iz Nemačke se užurbano pripremao za snorkling uz plažu pa sve do koralnog grebena, nasuprot obali, kristalno bistrom lagunom. Montirali su svoje maske na lica i peraja na stopala, a oko ruku podvodne kamere. Video je Ahmed svakakva čuda pristigla sa turistima na malenu plažu njegovog ostrva, kakva nije spoznao nikada u svom rodnom gradu od preko dvadeset miliona stanovnika.

Povremeni posetilac i remetilac mira napuštenog ostrva, tako je Jomo samog sebe okarakterisao, i tog ponedeljka je doneo paket ostrvskom stražaru. Svaki susret, a bude ih i po nekoliko tokom nedelje, obeleži opušteni prijateljski razgovor i šega njih dvojice u hladu, tu na ulazu u kompleks odakle bi Jomo držao turiste na oku. Pratio je kretanje vršaka maski ono dvoje i penušave tragove koje su za sobom ostavljali tabanajući perajima o površinu vode. Čamdzija je, kao po običaju, dremao u hladu ispod dasaka mola na hladnom pesku.

Nasuprot mestu gde bi se dvojica prijatelja obično sreli, na onoj strani ognjišta i iza klupe, u kori kokosove palme je i tog jutra urezana kratka crtica starim lovačkim nožem. Kao i svakog jutra, pre početka dnevnih zaduženja. Ahmedov kalendar je, kako ga je Jomo nazvao, brojao 347 linija. Toliko je dana od kada je osamljeni, ali ne i usamljeni, muškarac iz Bangladeša preuzeo posao čuvara ruševina rizorta usred maldivskog arhipelaga. Na suprotnom kraju ostrva, iza kotla u kojem je nekada točen dizel za potrebe proizvodnje električne energije, nalazi se još jedan kalendar. Isto tako ugraviran u kori stare palme širokog stabla. Gotovo identična onoj kraj logora. Ovaj kalendar nije dobio svoj naziv, a za njegovo postojanje zna samo i jedino njegov kreator. Jomo ne bi mogao ni pretpostaviti da je 326. crtica, takođe, dodata tog jutra, simbolisala noć u kojoj je Ahmed čuo glas devojke u beloj haljini po prvi put. Prvo veče nakon 325 provedenih u tišini, pokraj vatre; dvoje stranaca, dok samo jedno srce kuca i samo jedna usta dišu.

Obilazak ostrva u okolini je jedna od uobičajenih ekskurzija koju Jomo organizuje za turiste iz nekog od desetak apartmana, zabačenog sela na još uvek poludivljem Ferido. Oni sami biraju koja bi ostrva želeli da vide, a vodič bi organizovao rutu i vreme provedeno na svakom od njih. Tako je bilo i tog dana. Nakon skoro dva sata četvorka se ukrcala na čamac, na istom onom mestu gde su iskoračili na plažu, pored mola ispod koga je dremao ćutljivi čamdzija. Madogali je bilo prvo od tri. A tu u njegovoj laguni, dvoje zadovoljnih putolovaca pronašlo je stari komad drveta veličine šake. Predmet bez jasnog oblika, beše okovan gvožđem izgrizenim vremenom. Jomo i čamdzija nisu znali tačno koji delić broda je u pitanju, ali su čitavog svog života svedočili povremenim pronalascima sitnih krhotina davno potonulog jedrenjaka. Ostaci broda još uvek leže u mračnim dubinama otvorene vode, tamo negde iza koralnog grebenskog zida, opominjući i podsećajući na crne decenije prohujalog doba.

Sredovečni vodič je svojim gostima ispričao kratku legendu o jedrenjaku. Dabome da jeste. Nema mnogo toga za reći o dešavanjima na njihovim ostrvima. Priča o trgovačkom brodu i kraju njegovog putovanja u ovim vodama je itekao vredna za ispričati. Druge nema. Snašla ih je sigurno strašna oluja, ali ljudi iz njegovog sela od nekoliko stotina duša više vole da veruju u pobunu obespravljenih koja je dovela do brodoloma. I to usled probijanja trupa plovila aktiviranjem barutnog bureta. Jedrenjak dupke pun robovima iz istočne Afrike, bio je vlasništvo nikog drugog do Turki bin Said-a. Sultan koji je u drugoj polovini 19. veka vladao tada moćnim Omanom, posedovao je čitavu flotu za transport potlačenih. Ostrvo Unguja (Unguja) u arhipelagu Zanzibar je u to vreme bilo glavna luka za trgovinu robljem sa crnog kontinenta i sastavni deo imperije. Krajnje odredište je bio Muskat (Muscat), grad u kojem su stolovala većina sultana Omana, sve dok jedan od prethodnika nije odlučio da osnuje novu administraciju na Unguji.

„Neki brodovi jednostavno ne stignu do ucrtanog cilja. Na sreću ili nesreću tih sirotih ljudi, bog će ga znati.“ – lokalni informer svih prolaznika kroz njegovo selo upitno je bacio pogled na svoje sagovornike, ili bolje reći, slušaoce. Valjda je to bio onaj momenat o kojem svi promisle ali ne bude odgovora.

Bilo je tu nekoliko ekspedicija, sećao se Jomo. Prva je bila, ako ne računa one skromne u organizacije Maldiva, iz Indije. Beše to neka velika brodska grdosija od metala, i to baš onda kada je počeo da radi sa turistima. A druga, ako ga pamćenje nije izdalo, valjda ima dve godine i nisu našli ama baš nikakvo blago. Baš kao što nisu ni oni prethodni, a ni oni lokalni istraživači. Znao bi on da je bilo nečeg takvog, njegove su to vode. Dva su roba preživela od cele posade. Tako kaže legenda. Struja ih je nasukala na Madogali i dugo su bili jedini stanovnici pustog ostrva, baš kao Robinson i Petko. Zabavljalo je ovo ispredanje vodiča, dok je brzi čamac poskakivao klizeći površinom okeana u pravcu drugog ostrva za taj dan, Mativeri.

„Eto, svi će vam tak` reći u selu. Biće da smo svi potomci dvojice robova odnekud iz Afrike. Barem mi koji smo tu od vajkada, razume se. Al` kada bi bilo koga pitali gde nađoše sebi žene, e tu ćete tek čuti svašta.“ – smeškao se, uvek razdragani Jomo.

Istraživački tim pod zastavom Velike Britanije razotkriva misterije pojedinih trenutaka istorije širom planete, potopljenih u morima i okeanima, na rutama kojima su se kretali trgovački i brodovi koji bi pod zaštitom krune donosili saznanja o nepoznatim svetovima nazad u London. Ona druga ekspedicija, nadomak ostrava koje je posetilo dvoje turista iz Nemačke, sprovedena je u organizacija istog tog naučnog tima iz Norviča (Norwich). Potonuli jedrenjak je zaveden u knjigama kolonijalnog doba kao jedan od onih čiji su članovi posade ili putnici bili državljani Ujedinjenog Kraljevstva. Sana Aminath je bila putnik te tragične plovidbe i, prema skromnim informacijama ekspedicije, niko drugi na brodu osim nje nije posedovao britanska dokumenta. Troškove ove misije je platio izvesni gospodin koji je želeo da ostane anoniman, ali pre svega da sazna razlog putovanja jedine žene na brodu i jedinog putnika među robovima, iz Afrike ka Arabijskom poluostrvu.

Jedan od članova naučne ekspedicije zove se Uhuru. Britanac po nacionalnosti i pripadnik druge generacije rodjene u Engleskoj. Roditelji njegovog oca su kao vrlo mladi, još uvek nevenčani, emigrirali u London i to baš sa Ferido ostrva koje se nalazi u blizini olupine i koje će posetiti prvi put u svom životu. U sećanju mu je ostalo sve što su mu pričali o svom detinjstvu i mladosti pre nego što su se preselili u Evropu. Takođe, seća se i da je dobio ime po prvom stanovniku njihovog ostrva, a po želji njegove bake. Prvi doseljenik ali ne i jedini. Na ostrvo ga je dovela morska struja zajedno sa njegovim prijateljem Kiroiem. Dvojica preživelih sa broda koji je nestao pod talasima pre petnaestak decenija. Ostali robovi nisu bili te sreće. Smrt je povela sa sobom i sve članove posade.

Možda će Uhuru iz Engleske i ostali članovi tima saznati kako je Sana dospela na brod za transport robova, zajedno sa Kiroiem i njegovim prijateljem Uhuruom iz istočne Afrike. Do tada kao i tokom prethodnih 150 godina, a i nakon toga u beskonačnosti vremena, devojka u belom će čekati svog voljenog.

…

Autor: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Toponimi i geografska mesta su stvarna. Likovi su izmišljeni