Otkrivanje Tanzanije (Tanzania) smo započeli na ostrvu Unguja (Unguja). Plus/minus dan, zbog sati na aerodromima i u avionima koji znaju da oduzmu dosta vremena, ovo putovanje smo skockali u tri celine, po nedelju dana za svaku. Prvu nedelju smo posvetili upoznavanju ostrva, kao što ste mogli da pročitate u prvom postu povodom naše pustolovine u ovoj istočnoafričkoj državi. Drugu nedelju smo započeli u gradu Aruši (Arusha), a završili je na obroncima planine Kilimandzaro (Kilimanjaro), i o tome ću pisati u ovom tekstu. Pet dana između, krstarili smo savanom i nacionalnim parkovima kontinentalnog dela zemlje i o tome ću vas detaljno informisati u naredih nekoliko članaka. Treća celina i poslednja nedelja, povratak na ostrvo i kratko upoznavanje sa istorijom arhipelaga Zanzibar (Zanzibar) i glavnim gradom – čarobni Kameni grad (Stone Town). Ali i o tome će biti reči u zasebnom tekstu, na kraju priče posvećenoj zemlji naroda Masai (Maasai).

Avionom nacionalne kompanije „Air Tanzania“, oslikane žirafe na repu, prešli smo jednočasovnu distancu između Stone Town-a i Aruše. Na aerodromu smo svakako bili pre vremena, ali nas ovog puta nije odbacio Nasir kao onda nakon sletanja na ostrvo. Bio je to, takođe, jedan od lokalnih momaka koji voze goste Zanzibelle, hotela u kojem smo živeli prethodih 7 dana. Terminal za nacionalni avio saobraćaj je skroman i fizički odvojen od onog znatno većeg internacionalnog dela kompleksa. Na ulazu smo se pojavili previše pre vremena, po rečima osoblja, te nas stoga nisu pustili da uđemo u zgradu aerodroma. Alternativa ubijanja vremena je bilo pivo sa tekilom, tu u jednoj kafani levo od ulaza u vazdušnu luku. Tu se može i klopati, međutim na tim vrućinama i sa svim tim muvama, nismo baš bili voljni. Sigurnije je ostati gladan. Od lokalnih piva nama je najbolje leglo Safari (lager), ali ni Serengeti i Kilimanjaro nisu za potceniti.

Po drugi put smo se našli na kapijama zgrade, onda kada su nam rekli da dođemo, i prošli vrlo brzo standardnu proceduru. Ovde bih napomenuo da nam službenici nisu tražili nikakve dokaze o vakcinaciji, čak ni o onoj obaveznoj protiv žute groznice. Na ovoj destinaciji nema puno putnika, a samim tim ni zadržavanja te je i razlika u kapacitetima aerodroma za domaći i međunarodni saobraćaj razumljiva. Prošli smo skener podjednako brzo i unutar terminala, u kome se nalazi mali Duty free shop, sačekali svoj termin za poletanje. To je jedan od onih mini aviona sa četiri sedišta u redu koji ne zahteva puno vremena za ukrcavanje, međutim… Desio se neki tehnički problem na mašini pa su nas ubrzo iskrcali i nanovo vratili nazad u zgradu iz koje smo izašli. Rekli su nam da će sve vrlo brzo biti spremno za poletanje, bez mnogo objašnjavanja ili izvinjenja. Mislili smo da ćemo ostati u toj prostoriji u koju su nas uveli i da ćemo odatle ponovo u avion kada otklone nedostake. Iz nekog razloga su nas vrteli u krug; prošavši iznova pored prijemnih šaltera, kroz skener pa opet u deo terminala za ukrcavanje, ponovili smo čitavu proceduru. U tom drugom krugu smo morali da se izujemo, što nam sat vremena pre toga nisu tražili. Morali smo i da povadimo flaše voda, sokova, piva, svega što smo nakon prvog prolaska kupili tu iza skenera u Duty free shop-u, u delu terminala za ukrcavanje. Smešno, zar ne? I nepotrebno. Sve u svemu kasnili smo u polasku oko 1h i 30min.

Milionski grad u senci dremežne kaldere – ARUŠA

U podnožju planine „Mount Meru“, druga po visini u regiji, tavori maleni aerodrom na samom ulazu u predrgrađe Aruše. Najviši vrh planine broji 4.566m, dok se aerodrom i grad nalaze na visini od oko 1.400m. Aerodrom nema izlazni peron; odmah nakon sletanje ste vani, dok vas koferi čekaju u šatoru na parkingu. Zapravo, vi ćete čekati svoj prtljag. A tu nas je svih 90 minuta čekao taksi koji je za nas organizovao hotel, po ceni od 15€ zajedno sa tipsom. Bakšiš je u ovoj zemlji nešto što se podrazumeva. Ako želite da izbegnete sitne neprijatnosti preporučujemo da deo svog budzeta izdvojite u te svrhe i da ostavljete nešto novca bukvalno svuda, kad god da se nađete u situaciji da nešto plaćate. Možda ćete se naći u situaciji da se cenkate čak i za ove iznose koje nekome poklanjate. Korisno bi bilo i izbegavati kontakte sa lokalcima, a ako baš i budete komunicirali, što mi inače radimo, nikako ne upadajte u zamku poput razgovora na temu koja bi vas dovela u situaciju da vam ponude ili nametnu neku uslugu, čak i u vidu pribavljanja obične informacije. Sve se naplaćuje i takve vas avanture mogu na kraju skupo koštati. Tri nedelje su iz naših dzepova, samo za te obavezne napojnice, izvukle oko 300€, što je ok suma za dve osobe.

Mount Meru je aktivni vulkan i nacionalni park „Arusha“. Poslednji put je štucao i bljuvao vatru pre jednog veka. Inače je ovo područje vulkanski i dalje aktivno što mu daje svu tu lepotu prirode i bogatstvo života. Monumentalni vatreni div će vas ispratiti na putu od aerodroma do grada, kada će vam pogled na planinu zakloniti zgrade Aruše. Tipičan afrički grad od skoro 2.500.000 stanovnika sa okolinom, drugi po veličini u Tanzaniji. Kada smo mi stigli u grad već je pao mrak, a do devet sati većina radnji su zatvorene. Oni uporniji, među kojima je najviše uličnih trgovaca, čija roba leži na najlonima i kartonima po trotoarima, i dalje su pokušavali da zarade nešto novca. Ceo taj prizor ljudi i svakojaštine je vrlo živopisan, šaren i bučan. A prodaje se sve. Vrlo slično ulicama Colombo (Kolombo), glavnog grada države Sri Lanka (Šri Lanka) o kojem sam već pisao u jednom od ranijih postova.

Grad Aruša je miks dva velika plemena koja kroz globalizaciju prevazilaze vekovno rivalstvo i stereotipe. Ljudi iz plemena Masai naseljavaju istočne teritorije Tanzanije, Kenije i drugih zemalja uz obalu Indijskog okeana, dok članovi Čaga (Chagga) žive po obodima planine Kilimandzaro i dalje ka zapadu. Ono što ćete zapaziti je da su izuzetno lepi ljudi, dugih aristokratskih prstiju i prelepih osmeha, a na ulicama gotovo da nećete videti stare. Životni vek, usled slabe medicinske zaštite, jedva prelazi 50 godina. U ovoj zemlji zdravstvo nije jedini nedostatak, iako verovatno najvažniji, već čitava infrastruktura. Svako malo nestaje električna energija, a kada je ima napon joj talasa, dok je internet često misaona imenica. Voda, naravno, isključivo flaširana. Tanzanija je jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, a popupacija je ravna onoj u Nemačkoj.

Bili smo jedina dva belca među lokalcima na ulicama, od kojih su mnogi želeli da razgovaraju sa nama ili da nam prodaju neku svoju uslugu ili robu. Veliki broj ulica nema noćnu rasvetu pa smo se kretali onim osvetljenim, sve u cilju da što više vremena provedemo u ovom gradu iz koga ćemo otići već sledećeg jutra posle doručka. Te noći smo prespavali u hotelu „Aquiline Arusha“, a koštalo nas je svega 19US$ zajedno sa doručkom. Hotel se nalazi preko puta glavne autobuske stanice i već smo u 05h saznali kako izgleda i kako zvuči život u gradu. Niko ne spava, svi hitaju nekud, galame, otvaraju radnje ili postavljaju tezge… Ceo grad je market, mnoge njegove ulice su jedna ogromna pijaca. Lokali reklamiraju svoju robu preko razglasa, nadglašavajući jedni druge. Automobili neprekidno trube, a u tome ih prate i mali autobusi dala dala, koji čine okosnicu javnog gradskog prevoza i boda boda, pretrpani motori koji vrše ulogu taksija.

Najbolje u ponudi grada = NAJBOLJI SAFARI AFRIKE

Te iste večeri smo održali sastanak sa menadzerom Dzeksonom (Jackson) iz agencije „Topy Tours Tanzania“, kako bi smo utanačili sve detalje za narednih 5 dana koje ćemo provesti u najspektakularnijoj safari avanturi ikada! Nama će ostati zauvek u srcima i mislima kao takva. Presrećni smo i prezahvalni što smo imali tu priliku da doživimo sve o čemu sanjamo čitavog života. Za mene jedna od top 5 destinacija i pustolovina o kojoj sam maštao još kao klinac. A pravi snovi nikada ne umiru. Onu poslednju petu ću precrtati mesec dana nakon Tanzanije, ali će i ta priča dočekati svoje vreme.

Jutro, doručak, Dzekson je tu ispred hotela zajedno sa vozačem terenca 4×4 Safari Land Cruiser. Toliko puta smo gledali takve u dokumentarcima i filmovima. I sada nakon par meseci, dok iskucavam ove reči, naježim se pod naletom fotografija koje sam urezao u vijuge korteksa. Vrlo je važno poneti što manje stvari sa sobom, samo ono što je zaista potrebno. Sve u jedan ranac. To je to. Ostalo smo, u našem slučaju dva velika backpack-a, dokumentaciju i druge važne stvari, prepustili menadzeru na čuvanje pod ključem, u kancelariji agencije. 4×4 ima svog vozača, po potrebi i kuvara i šestoro safarijera. Mi smo bili prvo dvoje u grupi, a ostale smo pokupili po drugim hotelima u gradu i krenuli. Dešavanja u ovih pet dana ću pokušati da dočaram u narednim tekstovima, posvećenim nacionalnim parkovima Tanzanije.

Njeno afričko visočanstvo – KILIMANDZARO

Nakon petodnevnog safarija vratili smo se u Arušu u večernjim satima. Dzekson nam je vratio stvari i organizovao prevoz do kraljice savane, prelepa Kilimandzaro. Krajnja destinacija je bilo, tačnije, selo Moši (Moshi) u podnožju planine. Od `samo` 200.000 stanovnika ovo selo je podjednako bučno kao i veliki brat Aruša. Pravila su ista: svuda po ulicama se prodaje sve i svašta; kao da su svi stanovnici na ulicama, dovikuju se, trube, pozivaju kupce putem razglasa,… I kao u gradu pet dana ranije, u selo smo, takođe, ušli nakon zalaska sunca. Scenario je bio replika onom iz Aruše. Veče smo iskoristili za šetanje, što mi inače uvek radimo, kako bi smo što više upili u sebe. Obožavamo pešačenja po mestima koja posetimo prvi put. Nekada nam dani prođu u tabananju i pređemo desetine kilometara, sve u nameri da ništa ne propustimo.

Naš 24-časovni prijatelje Set (Seth) je bio, u isto vreme, i naš vozač od grada do sela. Set je i Dzeksonov prijatelj koji se bavi istim poslom, prevoz turista bilo gde i bilo kada. Dogovorili smo vožnju od oko 90 minuta za 40US$. Usput smo na nekoj pumpi kupili pivo pa smo celu voznju pretvorili u dobru zabavu. Na putu smo se dogovorili o sutrašnjoj avanturi koju nismo unapred organizovali. Često stvari prepuštamo spontanom protoku dešavanja, a željene ciljeve organizujemo, baš tako, na putu. Tako je bilo i tokom te vožnje. Za 120US$ Set će nas, posle ranog doručka, voditi do poslednje moguće tačke na planini. Usput ćemo videti još neke zanimljivosti, koje ću pomenuti, i vratiti nas nazad na večernji let, sa istog onog aerodroma uz Mount Meru. U ovom delu Tanzanije se nalazi još jedan mali aerodrom koji opslužuje sela oko Kilimandzaro, a koji se svakako može naći na putu organizovanja vaše avanture.

Zaseoci kroz koje smo prolazili, nakon izlaska iz sela, postajali su sve viši i viši. Jutarnja vožnja je trajala oko sat vremena, sve do trenutka kada smo stigli u poslednji zaseok na planini, Materuni (Materuni). Skromni domovi naseobina se kriju ispod dzinovskih listova banana i svega drugog što raste u planinskoj prašumi. Svi stanovnici se bave plantažiranjem banana i kafe. Isključivo Arabika! Takođe, svi lokalci su iz plemena Čaga, i po Setovim rečima, bolji su od Masaia koji eksploatišu prirodu kao skakavci. Čaga ljudi je poštuju i od nje uzimaju samo onoliko koliko im je potrebno. Ako je tako, onda mi stavljamo Čaga boje na sebe, bez razmišljanja. Pretpostavljate iz kojeg je plemena naš uvek nasmejani 24-časovni prijatelj.

Automobil smo parkirali ispred poslednje kuće sela. To je ujedno i poslednji dom ljudi nakog kojeg se može samo hajkingovati stazom prema vrhu planine. Poslednji biser kraljičine krune dobacuje do 5.895 metara nadmorske visine. Nakon našeg iskrcavanja kreće nacionalni park „Kilimanjaro“, a posle desetak minuta hoda stižete do najvišeg vodopada masiva, jednom od mnogih. Nazvan je po poslednjem naselju – Materuni i deo je reke Mvare (Mware), visok oko 150, a na nadmorskoj visini od 1.800 metara. To je za nas bila tačka koju nismo prelazili. Nikada dovoljno vremena za sve, ali je baš zbog toga dobar povod da u jednoj od narednih pustolovina obiđemo Keniju (Kenya), zatim se popnemo na vrh i osvojimo krunu. Kilimandzaro se nalazi blizu državne granice ove dve prelepe afričke zemlje.

U selu Materuni smo posetili i plantažu kafe. Porodično imanje se pruža preko tri hektara zemlje, a sve izgleda kao potpuno nedezintegrisani deo prašume. Sve osim činjenice da su u gustoj vegetaciji nikli i dalje niču domovi starosedelaca. Cela familija živi u tri kuće, sagrađene jedna uz drugu, i svi su pripadnici plemena Čaga. Ovo pleme je vlasnik sopstvenog jezika, Masai ljudi pak govore svojim, a svi zajedno koriste Svahili (Swahili) kao službeni jezik u Tanzaniji i nekoliko drugih zemalja istočne Afrike. Na plantaži smo imali priliku da se upoznamo sa čitavim procesom uzgoja kafe i transformacijom zrnevlja u prah poznat čitavom čovečanstvu. U dobroj godini proizvedu oko 200kg kafe po hektaru zemlje. Cela porodica je uključena u uzgoj i proizvodnju, a sve to rade uz pesmu i ritam koji proizvode oruđem koje koriste ili dlanom o dlan. Tako se, kažu iz porodice, bore protiv monotonije i gubitka motivacije. Sve se radi u timu i po sistemu kružnog smenjivanja u procesu prerade. Ovo je idealno mesto da sebi kupite pravu pravcatu Arabiku. Možete sami ispeći i samleti svoju količinu, a cena je oko 3€ za 100 grama.

Udaljavajući se od Kilimandzaro, a približavajući se Aruši, pored puta smo gledali velike plantaže kafe i šećerne repe. A prošli smo i ispod kolonade Dzakaranda (Jacaranda) drveta okićenog crvenim cvetovima, toliko da iz daljine izgleda kao da je celo drvo u cvetu bez ijednog lista. Prelep prizor. Svratili smo i do jednog lepog vrela, usred ničega, a gde se možete okupati i odmoriti u hladu. Od dnevnih aktivnosti je ostala još poseta jednoj porodici, verovatno Setova rodbina ili prijatelji, u čijem smo dvorištu ručali. Domaća kuhinja Tanzanije se bazira na povrću i pirinču, što je baš po mojoj meri i ukusu, uz dosta karija. Gde god da se krećete prolozite kroz beskrajna raštrkana i siromašna sela puna dece. Domovi su najčešće kolibe od blata i pruća, a putevi su zemljani. Pretežno se bave stočarstvom i svuda ćete naletati na stada afričkih krava i koza.

Do povratnog leta nazad u Stone Town nam je ostalo oko tri sata, a do aerodroma oko sat vremena vožnje. I baš tu negde na putu, Setov auto je kolabirao. Na svu sreću kvar je bio mali, a prvi auto servis se stvorio nama u blizini. Popravka nam nije oduzela puno vremena pa smo nakon oko 30 minuta nastavili dalje. Svakako smo mi sve te pauze iskoristili na najbolji mogući način, uz Safari pivo. „Niste kao ostali Nemci.“ – takav komplimen smo dobili od našeg vodiča. Prepričavao nam je svoja iskustva, ali i iskustva drugih momaka koji rade sa turistima iz Evrope, Azije, pa tako i iz Nemačke. Oduševilo ga je naše brzo ugovaranje sa njim svega što nam je ponudio za taj dan. Veče pre, kada nas je vozio iz suprotnog smera, sve smo se dogovorili za nekoliko minuta. I zaista, priliči nam takav pristup, bez suvišnih pitanja i što manje dosadnih zahteva. Naša reakcija humorom na kvar automobila mu je jako značila. Opisivao nam je potencijalnu nemačku reakciju: preozbiljnih izraza na licima zahtevali bi novi auto, taksi ili bar da razgovaraju sa nekim ko će rešiti problem. Problemčić koji on sam može da reši i koji je rešio. I to jeste tako, nemačka fleksibilnost i otpornost na stres, čak i kada nema razloga za istim, ne postoji. Uspostavili smo divnu energiju i komunikaciju, a to je naš cilj putovanja. Avantura i kontakt sa svim bićima, bilo ljudima ili životinjama; bez poslovnog odnosa – „mi smo turisti, a vi ste tu za nas“. Znao je Set da mi nismo Nemci, ali kada kažemo ili kada vide da dolazimo iz Nemačke, svaki lokalac gde god da se nađemo tu ne pravi razliku. Ljudima na našim putovanjima često bude interesantna nača priča. Trenutni život u Nemačkoj, jedan od nas poseduje hrvatski, drugi bugarski, a obojica i pasoš Srbije kao zemlje iz koje smo potekli. Nekad im je interesantno, a nekad konfuzno.

Preostali trun vremena smo iskoristili za brzu posetu jedinstvenom muzeju na čitavom kontinentu. Nacionalni muzej umetnosti i skulptura „Cultural Heritage Centre“ je mesto gde možete videti čitav niz eksponata afričke umetnosti, inspirisane životom, bogatom faunom i istorijom čoveka. Tanzanija, Kenija i Etiopija (Etiopia) se smatraju kolevkom čovečanstva, a najstarija pronađena dama je Lusi. Njeni ostaci su procenjeni na 3,2 miliona godina starosti i poreklom je iz Etiopije. Njeni rođaci su, međutim, proneđeni i u klancu između kaldere „Ngorongoro“ i nacionalnog parka „Serengeti“, lokacije koje smo posetili pre Kilimandzara i o kojima ću vrlo rado i sa velikim zadovoljstvom uskoro pisati. Muzej se nalazi na izlazu iz Aruše, preko puta ogromne plantaže kafe i nedaleko od gradskog aerodroma.

…

I posle svega, još uvek izgleda posve neverovatno bogatsvo dešavanja spakovanih u te dve nedelje. Poput sna, ali onog iz koga se ne budite. Napustili smo grad u kome smo sebi izgledali kao jedina dva stranca, a koji smo za to kratko vreme doživeli sebi vrlo bliskim.