Safari – Dan I – Nacionalni park „Tarangire“

Prvi dan safarija smo započeli u delu savane nazvanom „Tarangire (Tarangire)“ na severu Tanzanije (Tanzania). Posle sat vremena vožnje, mozda ipak sat i pola od sledećeg, stiže se iz grada do kapije ovog nacionalnog parka. Poslednja sela ljudi iz Masai (Maasai) plemena, koji žive u kolibama od zemlje i trske, završavaju se baš tu pred dverima prirodnog staništa slobodnih životinja. Nekih od njih prilično opasnih. Zamislite svoju decu kako se igraju u neposrednoj blizini životnog prostora lavova. Blago brdovitim predelima, iznad 1.000 metara nadmorske visine, krstarili smo terencem 4×4 Safari Land Cruiser. Čitavog dana.

Dnevna doza krstarenja savanom traje oko 12 sati. U potpuno slobodnoj organizaciji svakog turiste je koliko dana želi da uplati i koje nacionalne parkove želi da vidi. Mogućnosti su zaista razne, a mi svakako preporučujemo agenciju sa kojom smo proveli taj i naredna četiri dana. „Topy Tours Tanzania“ je lokalna agencija iz Aruše (Arusha), kao i mnoge druge, odakle smo i mi krenuli u petodnevnu avanturu divljinom. Kad se ukrcate u terenac i pređete granicu parka, izlazak iz vozila nije dozvoljen. Osim na mestima predviđenim za pauze i toalet. Ti terenci izgledaju baš kao što se viđali u dokumentarcima, krov se podigne, a prozori bez rešetaka mogu biti otvoreni sve vreme. Šestočlanoj posadi, ne računajući vozača, pruža se mogućnost osmatranja kroz prozore ili stojeći, glava iznad otvora duž celog krova.

Nekoliko malih marketa na ulazu su poslednja prilika da se snabdete grickalicama, vodom ili pivom, a tu su naravno i nezaobilazni suveniri. Tu ćete, takođe, moći da iskoristite toalet koga do pauze za ručak neće biti. A u njemu će zasigurno dežurati neko i ponuditi vam papirni ubrus ili pustiti vodu sa slavine, kao da to sami ne možete, za šta će vam tražiti tips. Kada bi kapija i tih nekoliko objekata magično nestali, ne biste ni znali da ste ušli u nacionalni park i po život opasno područje. Antilope su u ovim krajevima najbrojniji četvoronošci. Prvo smo ugledali impale, koje inače žive u grupama; jedan dominantan mužjak na čelu, harem ženki i njihovi potomci. Krda mogu biti mala, svega nekoliko jedinki u porodici, a mogu brojati i preko stotinu i pedeset ženki i mladunaca. I tako sve dok vođa krda ne izgubi u borbi protiv mlađeg i jaček mužjaka koji preuzima celo kraljevstvo.

Presimpatična stvorenja pumba (pumbaa), jedan od najharizmatičnijih likova iz animiranog filma „The Lion King“, kopala bi u potrazi za hranom ispod drveća. U decembru parovi pumba budu podmlađeni mladuncima. Videli smo porodice od jednog do pet mališana. Vegetacija je u stepama oskudna, a kako je krajem godine sušno doba, trave baš i nema u izobilju. Srećom tu su stabla neobičnog Baobab i Sausage drveća. Kigelia je pravi naziv drveta koga lokalci zovu drvo kobasica, a sve zbog svojih plodova takvog oblika koji vise sa krošnji. Ove kobasice znaju da izrastu i do 60cm i da teže čak 7kg. Hrana su nekim od životinja, a za ljude je ovo voće otrovno. Međutim, Masai ljudi poznaju tehniku pripreme nekih delova voća i za sopstvenu ishranu.

Život ide svojim tokom, pa tako i u porodici žirafa koja je brstila lišće sa visokih grana. Roditelji su učili svoje mladunče kako da dođe do hrane. Skotnost kod majki žirafa traje do 15 meseci i obično na svet dođe po jedna žirafica. Ovim predivnim divovima nedostatak trave ne predstavlja problem. Dugim vratovima dohvataju zeleniš tamo gde drugi stanovnici savane ne mogu. Osim slonova. Suša se isto tako ne nalazi na spisku njihovih briga jer sve i da im voda žubori svuda oko nogu, glave ostaju visoko iznad. Zbog ogromnih vratova i snažnog srca, koje upumpava krv do mozga, a u slučaju spuštanja glave ka tlu, veoma je verovatno da bi uginule usled moždanog udara. Žirafe se kreću tzv. amblig walk-om, obe leve noge unapred, a zatim obe desne. Mogu živeti do 30 godina.

Dik dik su najmanje antilope u Africi dok waterback spadaju u one veće ali ne i najveće. Dik dik se obično sakrivaju u žbunju i nisu veće od poljskih zečeva, a waterbuck pasu sasušenu travu gde god da je nađu i zbog toga prelaze svakog dana velike kilomentraže, zajedno sa zebrama i drugim antilopama. Kroz nacionalni park protiče istoimena Tarangire reka. Kada bude vode. Decembar je period sušne sezone, mesec kada smo posetili Tanzaniju, i tada milioni životinja migriraju na sever. Napuštajući savanu odlaze u Keniju (Kenya), a spas nalaze u nacionalnom rezervatu Masai Mara (Maasai Mara). Pogled na prazno korito je zaista spektakularan, posebno sa uzvišenja iznad, a sa litice koja se strmoglavi do dna, odakle sve puca pred očima. U tom pogledu na prostor kojim će na proleće ponovo teći reka i okolinu, u tišini, uživali smo svi zajedno nekih deset minuta. Našu grupu su, pored Davora i mene, činili još jedan divan par iz Minhena (München), par iz Češke i naš vodič, ujedno i vozač, Fredi (Freddy).

U nekim delovima korita je moguće naći ostatke vode u vidu bara, ali i u najsušnijim danima reka ne nestane u potpunosti. Mudri afrički slonovi čeprkali bi u pesku znajući da u dubinama i dalje postoje podzemni tokovi koji nisu skroz presušili. Jedan od njih nikada nije napustio poslednje mesto na kom je tragao za vodom. Velika lešina od tri ili četiri meseca bio je hrana lešinarima, ako je od truleži nešta preostalo. Među slonovima vlada matrijarhat, najstarija ženka je predvodnik krda drugih ženki i njihovih mladunca. Odrasli mužjaci tumaraju savanom sami i tako žive do kraja života, osim kada su u sezoni parenja potrebni krdu. Ženka poglavica je i najmudrija, pamti sve izvore vode i mesta gde ima hrane i vodi krdo sa mesta na mesto. Odgovorna je za ostale i tu nema mesta grešci. Kada ostare, a mogu da žive do 70 godina, umiru same, ostavljene od ostatka krda. Mladunci dolaze na svet nakon 22 meseca trudnoće slonice.

Posebno mesto za pauzu je formirano na jednom od uzvišenja iznad reke. Ispod oskudne vegetacije su postavljeni stolovi i klupe sa zaštitom od sunca i kiše, gde sve grupe turista naprave predah od safarisanja. Vozači su uvek deo ekipe koji sa sobom nose poljski frižider pun klope i pića. Apsolutni su profesionalci ako govorimo o vožnji ali i po pitanju informisanosti o flori i fauni Tanzanije. Od Fredija smo dobili mnoge odgovore na naša pitanja. Informisao nas je u vezi svega što je smatrao da bi nas zanimalo, iznoseći nam saznanja za koja se negde podrazumevalo da ih ponesemo sa sobom. Njegovo iskustvo je bilo neupitno u pronalaženju porodica, krda, jedinki ili jazbina slobodnih životinja na tim ogromnim prostranstvima. Na mestima za pauzu, poput ovog, postoje i toaleti, voda i sve sitne elementarne potrepštine poput higijenskog materijala. Posvećenost da se turistima i radnicima omogući sve neophodno je zaista za pohvalu. A što je još važnije, Tanzanija ulaže zavidne napore u zažtitu životinja od lovokradica. Rendzeri se brinu za njihov mir, a kazne su izuzetne. Ubiti lovokradicu koji izvršava krivično delo nije kažnjivo! Sva ta fantastična stvorenja su navikla na ljude i ne izgledaju previše znatiželjno, a ni uplašeno. Banane za ručak treba izbegavati zbog malih majmuna koji dežuraju u kampu.

Nakon ručka smo pokušavali da nađemo lavove, odnosno, Fredi je pokušavao da im uđe u trag. Savanom uvek krstare desetine 4×4 terenaca i svi su vozači u međusobnom dosluhu putem Motorola. Kada jedan od njih naleti na nešto interesantno, kontaktira sve ostale vozače u blizini. Tog dana nismo imali sreće. Ali nema veza, imaćemo ih još četiri. Usput smo uživali u fascinantnoj lepoti Afrike, okruženi životom i smrću. Pomisao da ste tu, sami i bez vozila…, možda bi ste doživeli noć, ali ne i jutro. Usput je bilo još slonova, žirafa, antilopa, orlova, pumba,… Kratak stop smo napravili na jednoj od najviših tačaka ovog nacionalnog parka. Na tom vrhu se nalazi jedno ogromno baobab sa velikim otvorom u stablu, u kojem bi moglo, rekao bih, stati desetak ljudi. Ono je nekada korišćeno kao osmatračnica i sklonište u službi krivolovaca.

Na kraju dana, nakon izlaska kroz kapiju Tarangire, produžili smo do obale jezera Manjara. Jezero je početak istoimenog nacinalnog parka, a njega ćemo posetiti petog i poslednjeg dana safarija. Pre ulaska u park „Manjara (Manyara)“ živi šarmantno selo nazvano Mto Wa Mbu. Tu smo prenoćili u lodzu „Fig Tree Lodge and Camp“. Smeštaj je izuzetno skroman, gotovo sve vreme bez vode, a kada je bude više curi nego što teče. Stalno nestajanje i povratak struje i izrazito loš internet će vas pratiti sve vreme. Kreveti bi verovatno odgovarali deci ali nama od preko 180cm i ne baš, a iznad vise baldahini poput nekih starih komičnih venčanica. Ventilator sa plafona možda i pomogne protiv vrućine ali od njegove buke ko zaspi, zaspao je. Kompleks ima svoj bazen i restoran, a klopa se sprema na vatri izvan. Mesto diše nekom arhaičnom energijom, vrlo je simpatično i nekako volšebno ostaje urezano u sećanja. Naredne dve noći ćemo prespavati u šatorima, a četvrtu opet u istom ovom lodzu. Tada ćemo imati više vremena da se upoznamo sa selom i o tome ću pisati u sledećoj objavi.

…

Zimski period je idealan za safari u ekvatorijalnom delu Afrike. Ovo se odnosi na dane kada hladnoća okuje severnu hemisferu planete. Mi smo svoje vreme iskoristili na isteku 2022. godine. Gordina je, naravno, irelevantna ali ako želite da izbegnete nepodnošljive vrućine i velike kiše, decembar je pravo vreme da posetite Tanzaniju. Još jedan savršeni dan smo priveli kraju, a neviđeno uzbuđenje je odršavalo adrenalin u krvi, zbog onog narednog.