Safari – Dan III – Nacionalni park „Serengeti“

Nakon buđenja u kampu od 1.500 metara nadmorske visine, u 06h i pre svitanja, doručkovali smo i pili kafu sa pogledom na izlazeće sunce. Fotografija rađanja novog dana iznad Serengetija (Serengeti) je predivna i za pamćenje. Neki od nas su tokom noći čuli hijene ili slonove u blizini. Neki su čuli šuškanja i disanje, ali niko nije izlazio iz šatora. Pomisao na susret sa bizonima oko šatora je nešto što je svakom, čija je bešika radila tokom noći, zaledila potrebu za toaletom. Uglavnom, svi smo dočekali jutro živi, a buđenje zvezde je vrlo brzo otklonilo zebnju koju su neki od kampera osećali od večere pa do tog trenutka. Noćenje u divljini bez ograde i rendzera je baš ono zbog čega smo ovde. Osetili smo prirodu svim čulima, onakvu kakva zaista jeste, prelepa i strašna.

Nova avantura je mogla da počne. Još jedan savršeni dan se ukrcao u voz naše putolovine. Nakon pakovanja i polaska, 2 ili 3 kilometra od kampa, na kolskom putu koji vodi ka životinjskom carstvu savane, naleteli smo na petog člana „Big Five„ Tanzanije. Afrički leopard. Ostale pripadnike velike petorke smo već videli dan pre, a o čemu sam pisao u prethodnom članku. Da je želeo da nas prestraši pre spavanja prethodne večeri, Fredi bi imao ko zna koliko materijala. Susret sa, za mene, najlepšom mačkom bio je predivan trenutak, a pomisao da smo spavali u blizini njega, i ko zna čega još, budi posebno uzbuđenje u grudima.

Poslastica dana

Na putu do srca savane, tu i tamo bi smo prolazili pored stena koje izranjaju iz zemlje. Bukvalne pale sa neba pre 2.500.000 godina, nakon vulkanske eksplozije koja je rasula ove magmatske megalite kilometrima daleko od mesta erupcije. Zakucane o tle, leže usamljene i raštrkane širom visoravni. Vulkanski pepeo i danas prekriva veliki deo ravnice, a na mestu nekadašnjeg vulkana nalazi se Ngorongoro (Ngorongoro) kaldera koju ćemo posetiti sledećeg dana. Na vrhu jedne od crnih stena ležao je on, kralj Serengetija. Stara njuška puna ožiljaka, poderane uši. Lav je sa prestola bezbrižno i zadovoljno osmatrao svoje kraljevstvo. Svuda unaokolo pucao je pogled na prostranstvo bez kraja u kojem je, gde god da se pogleda, paslo hiljade antilopa. Dugo je branio svoje pravo na krunu, otuda svi ti ožiljci na njegovoj koži. Još uvek istrajava u svojoj moći i neće se predati dok god neki mlađi, jači i dovoljno hrabar mužjak ne savlada starca u borbi za vlast.

Krstarenje šestočlane ekipe se nastavljalo. Simpatični par iz Minhena (Münich), Tobi i Lisa, ostali su naši saputnici tokom čitavog safarija. Par iz Češke koji je bio deo ekipe prvog dana, zamenile su dve devojke, takođe, iz Nemačke, dok je Fredi vešto upravljao našim terencem 4×4 Safari Land Cruiser od samog početka.

Tu negde na putu, sa naše leve strane, ugledali smo majku i mladunče afričkih slonova. Ovog puta nije bilo krdo. Mladunče se veselo valjalo po prašini dok je mama brstila lišće sa žbunja. Kao i u svakoj sličnoj prilici, Fredi bi zastao što je moguće bliže životinjama ali nikada ne bi sišao sa puta. Kako su se životinje kretale tako bi i naš vodič pratio njih. Druženje sa malom porodicom je trajalo oko 20 minuta. U nekom momentu su se skroz približili našem vozilu. Mladunci slonova su neverovatno radoznali pa tako i ovaj vragolan koji je želeo da sazna što više o nama, a možda i da se poigra. Ostao je na putu na nekoliko metara ispred terenca, malo osmatrajući nas glumeći šmekerčića, a malo brsteći lišće. Mama je prešla na drugu stranu puta, zastavši na trenutak da nas osmotri. U svom poslu traganja za hranom, povremeno obrativši pažnju na nas, šmekala je žbunje bogatije hranom. Nakon nekoliko minuta, pozivom koji smo i mi čuli, a mladunče jedino razumelo, otrčalo je sa puta ka mami, bacivši poslednji pogled na nas praveći pokrete surlom kao da nam je mahalo želeći da nas pozdravi. A možda to i jeste bio pozdrav. Tu smo se rastali i otišli dalje. Slonovi su tako neverovatno velike ljubavi! Nauka je za ove životinje ustanovila da su jedine, uz ljude, koje su svesne fenomena smrti i koje pate za svojim umrlim.

Presimpatična sedmočlana porodica merkata se provlačila kroz nisku travu munjevitom brzinom. Malci su uskakali u rupe i izvirivali iz istih, među korenjem onižeg usamljenog drveta. I vegetacija je baš takva širom savane. U pojedinim delovima Serengetija osim trave raste i visoko rastinje, žbunje ili drveće, svako od njih usamljeno, raštrkano. U jednom delu toka reke Seronera (Seronera), baš kao i prethodnog dana, gledali smo krdo pospanih nilskih konja. I ovog puta smo videli dva krokodila u nepomičnom položaju dok su čekali potencijalni plen, kamuflirani u blatu iste boje kao i njihov oklop.

Sresti čopore afričkih lavova nije retkost u Serengetiju, domu za više od 3.000 ovih mačaka. Prve koje smo videli toga dana su bile dve pospane ženke ispod drveta, blizu puta. Treća je obgrlila granu na kojoj je ležala nedaleko od svojih sestara. I tako čitav dan dok ih glad ne natera da se pomaknu, a to je obično noćna aktivnost. Mačke ko mačke, veći deo života provedu dremajući. U nekom trenutku, ona treća lavica je odlučila da siđe sa drveta. Dvadesetak metara koje je iskoračala do grupe je bio iscrpljujući put te se i ona bacila u spavanjac.

Kada posetite ovaj nacionalni park, prva stanica je uzvišenje na kojem se obavljaju administrativne obaveze. Pored toga, to je mesto gde se odvija i pauza za ručak. Naravno, Fredi je za nas napunio pokretni frižider klopom, sokovima i pivom. Prostor je potpuno neograđen i bez ikakve je zaštite, poput kampa za spavanje, ali posle prvog ili drugog dana više i ne primećujete takve stvari. Prihvatili smo činjenicu da se životinje drže svoje teritorije, ne zalazeći previše u svet ljudi. Tokom ručka smo doživeli polusatni pljusak ektvatorijalnog pojasa. Možda ne baš prst pred nosom, ali vidljivost se zaista jeste minimalizovala. Dvadesetak metara dalje nije se moglo videti baš ništa.

Na drumu smo sreli i jednu damu. Afričku kornjaču. One nisu prevelike, ali su zato prelepe, a životni vek im je u proseku oko 80 godina. Ceo dan smo uživali u pogledu na impale, gazele, zebre, gnuove, slonove,… Tokom povratka u kamp, ovog dana „Simba Campsite“, imali smo priliku da ufotkamo još dve lavice pokraj puta. Svaka je ležala na jednom od termitnjaka ispod žbunastog drveta u hladu. Ti termitnjaci su prilično visoki i omogućavaju predatorima odličan pogled na okolinu. A još kada se nalaze ispod drveta, e to se zove život bez muka. Terenci, koji su se zbog povratka u kampove sakupili u velikom broju na istom mestu, utrkivali su se za što bolju poziciju da bi svojim grupama omogućili savršenu pozu za fotografisanje. Bili smo na dva metra od jedne od lavica, ali ona nas je potpuno ignorisala. Životinje su navikle na ljude i ne boje se. Isto tako, apsolutno su nezainteresovane za nas, dok mi ipak ne odolevamo njihovoj čudesnosti i lepoti.

Simba kamp se nalazi na obodu kaldere Ngorongoro, na oko 2.400 metara iznad nivoa mora. I ovaj je kao i prethodni potpuno opremljen svime što je neophodno kamperima. Kuhinja, tuš kabine, toaleti i prostor za šatore. I neograđen, naravno, a na par desetina metara odatle slonovi i žirafe su brstili lišće. Kada je noć prekrila pejzaž u kamp su ušetale i waterbuck.

…

Ove noći nije bilo strašnih priča. Nakon preukusne večere, spremljene rukama našeg kuvara baš kao i prethodne večeri, zadovoljni, siti, srećni i bezbrižni, uronili smo u šatore. Po dvoje u svaki.