Safari – Dan IV – Zaštićeno područje „Ngorongoro“

Treća noć naše safari avanture, a druga u otvorenom kampu, je za nama. I ovog jutra smo ustali pre svitanja. Još uvek svi na broju, živi i bez ikakvih problema ili trauma sa lokalnim stanovnicima koji žive noću, dok po vrućini dana dremaju u hladu. Neki od njih, poput afričkih slonova koji spavaju svega dva sata dnevno i to na nogama, uvek su tu negde. Većina antilopa je aktivna tokom obdanice, ali zato predatori tragaju za svojim obrokom po mraku.

Doručak pa kafa uz pogled, sa platoa na kome se nalazi kamp, na otvoreni krater ispod nas. Svi smo jedva čekali da se sputimo u kalderu. Kruna ovog petodnevnog krstarenja savanom Tanzanije je tu, na dohvat ruke. Kaldera Ngorongoro (Ngorongoro Conservation Area), jedno od sedam afričkih čuda prirode, nastala je nakon eksplozije vulkanske planine, a koju sam pomenuo u prethodnom postu. 2,5 miliona godina je iza nas, kada je eksplozija prepolovila planinu čiji je vrh nekada parirao visini Kilimandzara (Kilimanjaro) na oko dvesta kilometara odatle. Danas je to visoravan okružena u celosti stenovitim zidom poput prstena, visine od 400 do 600 metara. Unutar kružnog zida se nalazi prostrani pašnjak, jezero i dom mnogim fantastičnim bićima na nadmorskoj visini nešto ispod 1.800 metara. Buđenje jutarnje svetlosti nad takvim prizorom, a sa platoa na kome smo kampovali, je spektakularan i nezaboravan. Sa svetlošću se ukazivala fotografija kratera pred očima, iz koga se u isto vreme povlačila magla. Ovakve prizore ne umem da opišem i obično koristim što manji broj reči. Svaka suvišna, barem kod mene tako to ide, kvari sliku formiranu u vijugama sive mase pod naletom imaginacije.

I četvrti doručak za redom je bio obiman i preukusan, ovog jutra u kampu „Simba Campsite“. Sve pohvale za našeg kuvara koji se priključio putujućoj družini u danima kada smo spavali na otvorenom. Reč simba na Svahili (Swahili) jeziku znači lav! Poznatim putem kroz klanac između Masai (Maasai) sela, uputili smo se u pravcu Serengetija (Serengeti). Ali tog dana samo do izlaza sa druma koji je ujedno i ulaz u Ngorongoro national park. Put se vijugavo spušta do dna i kaldrmisan je celom dužinom, što je sjajna stvar. U suprotnom ne bi opstao zbog kiša, a kamene kocke se potpuno uklapaju u ambijent i prirodu, za razliku od asfalta. Svi ovi putevi širom savane su formirani tragovima točkova terenaca 4×4 Safari Land Cruiser. Na vrhu kaldere i na početku kaldrme nalazi se administrativna kućica gde je Fredi za nas odradio odgovarajuću papirologiju. Nakon oko dva kilometra spusta bili smo u krateru. I odmah tu na početku, gde kaldrma ponovo prelazi u prašnjave tragove, porodica afričkih lavova je završavala svoj doručak. Nesrećna gazela je to platila svojim životom. Mužjak, tri lavice i petoro mladunaca. Kada smo zastali u blizini trpeze, ovi odrasli su već završili svoj obrok zauzevši pozu za dremku, dok su veseli i siti mladunci skakutali između plena i svojih mama.

Nakon silaska u Ngorongoro krater, sa desne strane, postoji mogućnost korišćenja toaleta. Naravno, neograđen i neobezbeđen, ali kao i svaki drugi u nacionalnim parkovima regije, vrlo pristojan, uredan i snabdeven neophodnim higijenskim materijalom. Postoje dva ovakva u kalderi. Jednoj od devojaka iz grupe je prigustilo pa smo zastali. Svakako da vozač ne može da stane bukvalno pred vratima objekta, zbog toga je šetnja od nekih desetak metara neophodna. Izlasci iz terenaca u ovim nacionalnim parkovima nisu dozvoljeni, osim na mestima predviđenim za obrok pauze i toalete. I u tim situacijama vodič = vozač je u obavezi da osmotri okolinu pre nego dozvoli izlazak iz vozila. Nakon par minuta smo nastavili dalje. I baš tada, nakon kratkog zaustavljanja, Fredi je iskoristio priliku da nam ispriča iskustvo koje je imao sa grupom nekoliko meseci pre. Na istom mestu jednom momku je isto tako bilo potrebno da obavi nuždu. I isto tako Fredi je zaustavio terenac na tački od koje dalje nije moglo, na desetak metara od ulaza u ozidani prostor. Pre stanke, tokom silaska u krater, grupa je zbijala šale o potencijalnom lavljem obroku nekog od njih. Nakon što je momak obavio svoje i krenuo nazad, pojavio se lav iz žbunja, niotkud, a sa strane toaleta. Nije ga uočio ali ostali iz vozila jesu. Vikali su mu da ostane unutra, da ne izlazi. Ali je on verovao da su nastavili sa šalom o lavu i njegom doručku. Dečko se kretao i dalje ka ostatku grupe sa osmehom na licu. U nekom trenutku je i sam ugledao mačka, na nekoliko metara od sebe. Lav je nezainteresovano legao u hlad, samo ovlaš bacivši pogled na momka. Verovatno je doručkovao tog jutra, a ostatak lavlje porodice se nije pojavio. Dečko je laganim hodom unazad nastavio da se kreće ka terencu, dok se vrata vozila nisu zatvorila za njim. Uh! Svi smo zamišljali sebe kako bi odreagovali u toj situaciji. Zvuči zastrašujuće, zar ne?

Populacija odraslih afričkih lavova danas broji oko 120 jedinki, ali će se njihov broj zasigurno povećati nakon poslednje prinove. 2018. godine se dogodila poplava, koja nije bila i jedina, a tada je došlo do stradanja velikog broja kako lavova tako i drugih žitelja kaldere. Oko 25.000 krupnih jedinki stanuje među ovim zidovima: afrički slonovi, žirafe, gazele, impale i druge antilope, gnuovi, afrički leopardi, gepardi, nilski konji, crni nosorozi, afrički bizoni, zebre, hijene ali i one sitnije kao što su divlji afrički psi, divlje afričke lisice, razne ptice, babuni i drugi majmuni, zmije, pauci… Krater je do 1959. godine bio sastavni deo nacionalnog parka „Serengeti“, a od tada je zaštićeno područje „Ngorongoro“. Iste godine Vlada Tanzanije je započela sistemsko iseljavanje pripadnika Masai plemena koji su do tada, takođe, živeli u krateru. Danas naseljavaju onaj pomenuti klanac izvan područja, a na putu iz pravca nacionalnog parka „Jezero Manjara (Lake Manyara)“ ka nacionalnom parku „Serengeti“.

U nekom trenutku put nam je preprečilo krdo gnuova u nizu. Dugo smo čekali da svi redom iskopitaju. Jedna životinja za drugom, kretale su se prateći predvodnika krda u dnevnoj migraciji, sa jednog na drugi kraj kratera ili kuda već. Uživali smo posmatrajući ih, a krdu se priključio i manji broj zebri sa strane.

Negde u sredini kaldere baškari se jezero Magadi (Magadi), koje se vidi na slici ispod naslova. Slano je i podseća na vulkansku istoriju i prošlost regije. Dom je jatu flamingosa.

Manja i veća krda afričkih bizona, gnuova, antilopa ili zebri sretali smo celim putem. Taj put je kružnog oblika. Od trenutka kada siđete u kalderu, nastavljate dalje na levo, po obodima kratera, oko jezera, pored krda i porodica predatora… I tako sve dok ne dođete do kraja koji se nalazi blizu samog početka. Neretko se pored puta vide i lešine, kao posledica lova lavova ili leoparda, a možda i usled starosti životinje. Jedna od hijena je trčkarala pored nas, vesela, noseći nogu zebre u svojim čeljustima.

Na fotografiji ispod se vidi jedna od mnogih porodica neodoljivih pumba koje smo sreli tog dana. Presimpatična je njihova tehniha ispaše na kolenima.

Prelepi sivokruni ždral krasi zastavu Ugande ali i Ngorongoro!

Pred kraj puta pauza za toalet, onaj drugi, a nalazi se pored bare u kojoj živi krdo nilskih konja. Ova pijaća voda se sakuplja dolivanjem iz potoka koji se slivaju niz obode kružnog prstena od stena. Takvih potoka i manjih rezervoara vode ima širom područja kaldere. Pored bare se nalazi i mali pokretni kiosk gde je moguće kupiti snek, sokove, pivo ili kafu. Vrlo zgodna i praktična ideja. Često se na putovanjima upoznaju interesantni ljudi pa smo tako i tada, pored te bare, kupujući kafu sreli malu grupu šašavih starijih ljudi iz Nemačke. Malo smo pročavrljali sa njima na nemačkom, a kada smo im rekli da smo rodom iz Srbije, jedan od njih je počeo da priča na srpskom. Ukratko, lik je Čeh koji je nekoliko godina krajem 60-tih živeo u Beogradu, a godinama unazad u Nemačkoj. Prisećao se sa nama Bulevara Revolicije, Trga Slavije, Kalemegdana i drugih znamenitosti Beograda. Ovo su čari putovanja, zaista!

Nastavili smo ka izlazu iz kaldere posle kratke pauze. Ngorongoro safari je živeo svoje poslednje trenutke sa nama. Jedan savet usput. Možda je bolje zaboraviti kafu na ovakvim putovanjima. Davoru je prigustilo usred kratera, daleko od toaleta, do te mere da je Fredi morao da nađe što sigurnije mesto za nuždu u roku od odmah. Otvoren prostor je najbezbedniji, a jedina mogućnost je da se to obavi iza terenca, grupi iza leđa. Izlazni put je nalik ulaznom, vijugav i kaldrmisan. Izlaz i ulaz su potpuno razdvojeni, iako blizu jedan drugom, iz praktičnih i bezbednosnih razloga. I jedan i drugi put su strmoglavi i uzani, a koriste ih i slonovi i žirafe, što se dalo videti po izmetu koji su ostavljali za sobom. Naš iskusni vozač bi sigurno znao šta da radi, ali pomisao da na kaldrmi, gde ne postoji mogućnost mimoilaženja, sretnemo jednog od ovih dzinova nije baš ohrabrujuća.

Veče u selu Mto Wa Mbu

Četvrti dan je podrazumevao slobodno popodne i veče. To vreme smo proveli u selu Mto Wa Mbu u kojem smo spavali i prve noći. Nalazi se blizu obale jezera Manjara (Manyara) i pred kapijom istoimenog nacionalnog parka, a koji ćemo posetiti narednog i poslednjeg dana safarija. Selo broji oko 7.000 stanovnika. Kao turista ste vrlo vidljivi u jednoj tako maloj i siromašnoj zajednici. Svi žele da vam prodaju nešto ili učine neku uslugu za vas, naravno, za lovu. Jedan od čestih proizvoda su mali Masai motivi, ilustrovani na papiru izrađenom od lista banane. Uvek kažu kako su ih oni sami napravili jer se bave umetnošću, i da bi bilo fino da kupite nešto makar u cilju podrške. Istina je da su te male umetnine zapravo štampane replike i svi ih imaju.

„Fig Tree Lodge and Camp“ je bio naš dom te večeri baš kao i prve. Internet je i dalje bio luksuzna roba, a struja i voda su nestajali i vraćali se svako malo. Tako je to u Tanzaniji. Lokalnom stanovništvu nedostaci ovog tipa nimalo ne smetaju. A i zašto bi, nisu imali bolje od toga nikada pre. Sve svoje vreme uglavnom provode van skromnih domova u dokolici, druženju ili pokušaju da zarade novac. Iza lodza se nalazi katolička crkva, možda ipak protestantska, nismo saznali. Gruvala je neka muzika iz dvorišta bogomolje što je u nama probudilo radoznalost, te smo skoknuli iza, Davor i ja. Bili smo jedini belci i prava atrakcija u masi afrikanaca koji su u glas, na melodičan način, vršili versku službu prateći svog crkvenog poglavara sa bine kao i druge ljude koji bi uskakali i predvodili dešavanje po nekom definisanom pravilu. Tako afrički, više pevanja nego govora, glasno, šareno i veselo. Povremeno bi sedeli na plastičnim stolicama u redovima u dvorištu crkve, ili bi pak stajali. I mi sa njima. Njihova lica i radoznali pogledi, nesakriveno usmereni ka nama, su izgovarali jasne reči dobrodošlice, klimanjem glavom ili prosto pitomim očima. Imao sam utisak da im prija pomisao poštovanja od strane stranaca, turista,… A i u nama je ceo ambijent probudio istu emociju. U pitanju je bila sedmodnevna predbožićna verska ceremonija, kao priprema za celu narednu godinu. Ovakve fešte se održavaju svake godine u cilju zbližavanja svih ljudi i svih religija, radi suživota, poštovanja i tolerancije. Neka naredna bude bolja od ove na izmaku. Taj dan je bio drugi od sedam.

Porodice u Tanzaniji su velike. Puno klinaca je bilo u dvorištu bogomolje, a nas dvojica smo bili epicentar njihovog interesovanja te večeri. Zajedno smo tapšali i đuskali uz zvuke muzike tokom obreda. Bili su nam toliko simpatični da smo otišli do obližnje prodavnice i pokupovali gotovo sve slatkiše. Lokalni marketi su minijaturni, poput trafika, vrlo skromne ponude, i ima ih svega nekoliko. Klinci nisu znali za našu nameru jer smo se pozdravili sa njima, a kada smo se vratili sreći nije bilo kraja… Još jedna važna seoska tačka na kojoj se ukrštaju i prepliću putevi lokalaca je pijaca. Na njoj se prodaje sve i svašta, a najviše voće i povrće. Banane su najčešća roba na tezgama i na trotoarima, a i plantaže banane su svuda po selu i oko naselja. Na kraju dana smo posetili jedini seoski bar, baš kao i prve večeri. U njemu se okupljaju samo najveće lokalne face, jer je piće više nego luksuz, čak i po evropskim standardima. Nije ni čudo što se šank nalazi iza rešetaka. Za barom rade uvek iste dve devojke. Barem je naše dvonoćno iskusvo bilo takvo. Ljudi koji su nas presretali na ulici, radi pokušaja prodaje nečeg, su se ponavljali i tog drugog dana. A kako se ponavljaju ljudi, u korak ih prate i dešavanja. Devojka za šankom, jedna od one dve, je pokušala da nas zavrne za 5USD tokom vraćanja kusura te noći, a što je pokušala i prvi put. Sve su to prateći momenti koji idu uz priču poput začina u salati.

…

I tako se završio taj dan. Uz piće i provod u pabu gde je pičila tanzanijska pop i hiphop muzika. Zaspali smo pre nego što smo legli, od umora, prezadovoljni novim iskustvom. Poslednji safari doručak je bio skroman, za razliku od svih prethodnih, pa smo ga nazvali „Više se ne viđamo“. Napustili smo se selo, verovatno zauvek, prepuni divnih utisaka i jakih emocija.