U avionu kompanije „Tanzania Airlines“ mogli smo sebi konačno reći da je nezaboravna nedelja u kontinentalnom delu Tanzanije za nama. Smer leta – ostrvo Unguja (Unguja). Vreme provedeno u vazduhu – sat vremena. Nakon sletanja na aerodrom zaposleni službenici nisu tražili bilo kakve dokaze o vakcinaciji. Na ostrvu ćemo živeti narednih sedam dana, baš kao i one prve nedelje, od ukupno tri koje smo izdvojili iz naših života i posvetili ih razotkrivanju čari te predivne afričke zemlje.

Smeštaj koji preporučujemo

„Sunshine Marine Lodge“ je postao naš novi, privremeni dom. Prelepi rizort na istočnoj obali, uz onaj deo plaže koji je, ako bih govorio jezikom mernih jedinica, najbliži malenom ostrvu Mnemba (Mnemba) u susedstvu. Izgrađen je usred ničega i okružen potpunim mirom i tišinom, bez drugih hotela ili naselja oko sebe. Parče raja! To je bio naš prvi utisak. Po imanju su razbacane kolibe, povezane stazama, a opet razdvojene raskošnom baštom punom cveća, kaktusa, žbunastog rastinja, palmi i drugih biljaka. Apartmani u njima su vrlo komforni, zasebni, sa balkonima i pogledom na okean. Kompleks ima svoje pravilo ugošćavanja na što prirodniji način. U svom prostoru nećete imati televizor ili frižider, klimu ili tehnološke uređaje za sprovođenje vaših komandi, potreba i želja. Jedan ventilator na plafonu i dva pored kreveta su sva tehnika u apartmanima. Kreveti su ogromni i upakovani u divne baldahine. Madrac je tvrd gotovo popud betona, ali neverovatno dobar za spavanje. Umesto prozora drvene žaluzine, kroz koje noćima struji vazduh iz smera okeana, razdvajaju unutrašnjost od spoljašnjosti. I uz sve te zvuke talasa, lišća i vetra, osećaćete se kao da spavate na otvorenom.

Moguće ekskurzije

Naravno da nismo baš celu sedmicu proveli u toj opuštenoj atmosferi. Mi smo ipak ljubitelji dinamičnih putovanja. Retko kada svoje avanture nazivamo odmorom, mnogo češće upotrebljavamo reč putolov. Već drugog dana smo organizovali snorkeling, u sklopu našeg hotela. Sebe smatramo snorklerima (snorkelerima) više nego plivačima. Davor jeste izvrstan plivač, takođe, upražnjava diving, a u mom slučaju dubine nisu nešto što me privlači. Ostrvce Mnemba, koje se može videti na fotografiji iznad, okruženo je širokom lagunom bogatom živim koralima i koralnim ribama. Kao što sam pisao u prvom postu posvećenom Tanzaniji, već smo bili u prilici da snorklingujemo u ovoj laguni tokom našeg prvog boravka na Unguji. Dobra stvar je da nismo ponovili već viđeno, već smo imali tu privilegiju da se zateknemo na, za nas, dva nova snorkeling point-a. Svaki put kada stavimo maske i skliznemo sa čamca, uživali bi smo u novom podvodnom spektaklu. Na mestu prvog ulaska u vodu, zajedno sa profesionalnim vodičem, postali smo deo šarenila sveta nevidljivog u oku svakog kopnenog bića. Vođa grupe nam je iznosio pojedine informacije o ribama, poput naziva nekih od njih ili o njihovim staništima i životnim osobenostima. U ovakvim trenucima dosta toga ne čujete, a i ono što čujete dobrim delom ne ostane sačuvano u sećanju usled, pogodićete, nedostatka papira i olovke pod vodom. Naravno, podatke o svetu koralnih grebena je lako naći na internetu. Takođe, hoteli i rizorti obično raspolažu publikacijama koje vam mogu ugasiti radoznalost povodom lokalne flore i faune. Tog dana nismo bili u prilici da plivamo sa koralnim kornjačama ili delfinima. Tu radost smo osetili desetak dana ranije. Ali smo zato po prvi put u životu videli stonefish (kamena riba), jedno od najotrovnijih bića okeana. Naravno, to ne bi smo uspeli bez oštrog oka iskusnog momka koji nas je vodio. Verovatno smo mnogo puta preplivali preko sličnih primeraka, ali njih je neverovatno teško uočiti među koralima. Boja ovih riba je potpuno uklopljena u okolinu, a i oblik tela je baš poput kamena. Leže nepomično na tlu čekajući plen, ne razlikujući se od gomile odlomljenih i uginulih korala rasutih svuda po pesku. Ne zaboravite nazuvice za plivanje kada se odlučite za snorkling ili plivanje u ovakvim lagunama!

Prison Island

Na zapadnoj obali ostrva Unguja, Stone Town čuva večnu stražu nad arhipelagom Zanzibar (Zanzibar) gledajući, nekada sa zebnjom, a danas prijateljski, na Tanganjiku (Tanganyika). Tanganjika je kontinentalni deo Tanzanije, zemlje nastale nakon ujedinjenja kopna sa Zanzibarom 1964. godine. Sve do tada arhipelag je bio kolonija Omanskog carstva, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske vladalo Tanganjikom do 1961. godine. Kraj Prvog svetskog rata je Tanganjiku iz ruku Nemačkog carstva preuzeo London. Iz luke glavnog grada arhipelaga uočljivo je nekoliko malenih ostrva. Jedno od njih nosi naziv Zatvor ostrvo (Prison Island). A ono govori tužnu priču, kao stožer najtragičnije epohe u istoriji Zanzibara, Tanzanije i istočne Afrike.

Za ovaj dan smo unajmili vozilo, uslugu vozača i znanje profesionalnog vodiča. Cela istorija Prison Island-a je vreme robovlasništva krajem 18. i gotovo kroz čitav 19. vek. Na njemu se i danas nalaze tamnice u kojima su držani ljudi predodređeni za prodaju. Između zidova ćelija nalazi se mali plato, otvoreni atrijum, a usred njega pokriveni prostor nalik na letnjikovac sa stolicama. Pijačnim danima bi bile ispunjenje trgovcima robljem, pretežno iz Omanskog carstva, koji su kupljenu „robu“ transportovali širom Arabijskog poluostrva. Ispred udobnog dela za kupce nalazi se bina na kojoj se licitiralo o vlasništvu nad životima ljudi u lancima. Muškarci i žene, koji su bili te nesreće da se nađu na ovom ostrvu, su živeli u plemenima širom istočne Afrike. Izvor prihoda arapskim bogatašima nikada nije presušio. Ovo maleno ostrvo je bilo centar trgovine robljem između Afrike i arapskog dela sveta. Da bi saznali koji zatočenici su podobni za prodaju, lovci na ljude su svoj plen držali u ćelijama, bez hrane i vode, najmanje tri dana. Oni koji prežive imali su tržišnu vrednost. Kupljeni robovi bi sa bine, nalik pozorišnoj, bili odvođeni kroz kapiju van atrijuma. Kapija je izlazila na mol koji danas više ne postoji. Donekle je ugodan osećaj saznati da nešto takvo više ne postoji! Ispod mola su se nalazile ćelije, za svaki brod po jedna. Svaki kupac je bio vlasnik ili delegat vlasnika jednog od broda, a možda i više njih. Nakon prolaska kroz kapiju robovi bi bili vezani u ćeliji ispred plovila kupca, odakle bi bili ukrcani na brod pre nego što gospodar odluči da napusti luku. Britanski uticaj na dešavanja u regionu je doneo prekid robovlasništva nakon jednog veka postojanja. To se odnosilo i na one robove koji su radili na imanjima širom Arabijskog poluostrva.

„Šta mislite, zašto danas nema crnaca u arapskim zeljama na poluostrvu?“ – pitao nas je naš vodič i profesor istorije. U tim trenucima naša prva pomisao je bila da su ih eliminisali. „Kastrirali su ih! Dali su im slobodu ali ne i pravo da postoje. Ne znamo da li ćemo i kako arapima ikada oprostiti!“ – tim rečima smo završili poglavlje o istoriji malenog ostrva čiji su stanovnici danas dzinovske kornjače, a najstarija među njima je dama od 195 godina.

Stone Town

Šarmantni gradić lepih ljudi, dom je za 2 crkve i 44 dzamije na ostrvu Unguja. Interesantna je činjenica da su nakon 100 godina trgovine robljem, stanovnici arhipelaga Zanzibar pretežno muslimani i dan danas. Ne znam za vas, ali meni to dosta govori o čovečnosti stanovnika ovih ostrva. Sa druge strane, stanovnici Tanganjike su pretežno katolici. Jedna od dve katedrala je vrlo lepa „St. Joseph’s Cathedral“ u starom delu kamenog grada. Ona druga, „Anglican Cathedral“, takođe u centralnom delu grada, izgrađena je u arapskom stilu i to je čini jedinstvenom u svetu. Pored te druge nalazi se spomenik posvećen tragičnim sudbinama porobljenih muškaraca i žena, kao i mali muzej posvećen zlom vremenu, pod nazivom „East Africa Slave Exhibition“. Dve potpuno očuvane komore, u podrumu zgrade, nekada su korišćene za držanje ljudi tek uhvaćenih na kopnu, a pre nego što bi ih lovci prebacili na Prison Island radi trgovine. U jednoj od odaja bi u svakom trenutku bilo oko 65 žena u lancima. U onoj drugoj oko 75 muškaraca. Muška odaja je nešto veća ali su obe prostorije veličine male garsonjere, plafona tako niskih da bi ste ako stojite morali biti pognuti. Svaka ima po jedan prozorčić, taman toliki da se provuče šaka, a dovoljno veliki za protok vazduha. Svako od pridošlih bi u jednoj od dve odaje čekao četvrti dan. Svaki preživili bi zatim bio prebačen na manje ostrvo i tu bi čekali svog novog gospodara. I tako je to trajalo 100 godina! Čitav ambijent me je podsetio na Aušvic!

Stone Town je mali grad i ne treba vam puno vremena za obići ga. Stari deo je prošaran uzanim uličicama ispunjenim suvenirnicam, malim radnjama i umetninama po zidovima i ispred lokala. Nedostatak je odsustvo restorana koji su pretežno usluga hotela. Jedan od njih je i „Forodhani Park“ sa terasom na krovu, odakle puca pogled na Indijski okean ka afričkom kontinentu. Zgrada hotela broji oko tri veka postojanja, zajedno sa mnogim drugim oko sebe, a njihove fasade podsećaju na kolonijalnu prošlost. Sve te uličice će vas spustiti do stare citadele, čije dveri izlaze na luku i simpatično šetalište duž obale. Iza male tvrđave se nalazi „Freddie Mercury’s House“. Kuća u kojoj je živeo kao dečak, a posećivao kao zvezda, nije bila otvorena za posete tog dana. Gradska pijaca je centar dešavanja. To je centralni market gde se prodaje i kupuje sve. Marketi na koje smo mi navikli, u tipičnom afričkom gradu su retki i nisu namenjeni za lokalno stanovništvo. Deo za voće i povrće je odvojen od onog gde se prodaju ambalažirani proizvodi. Kućne i školske potrepštine su odvojene od sektora gde se mogu kupiti morski plodovi, a meso ima svoje odvojene tezge. Odeljci otvorenog marketa za prodaju ribe i hobotnica ili mesa nisu za svakog. Težina mirisa je nepodnošljiva, ali ne i za njih, dok svi ti proizvodi leže na betonskim tezgama, nezaštićeni i zatrpani muvama na skoro 40 stepeni.

Poslednji dani u zemlji Masai naroda

Mogućnost uživanja u sestrinskom rizortu smo iskoristili pretposlednjeg dana. „Sunshine Bay“ se nalazi, takođe, na istočnoj obali ostrva Unguja, oko 1,5km južnije od „Sunshine Marine Lodge“. Vrlo su slični, a gosti jednog mogu da koriste uslugu onog drugog. Minibus cirkuliše tokom dana u određenim terminima u oba smera, a to rastojanje možete preći bajkom ili da istabanate. Pun bar, veliki prostor i muzika sa telefona su nam bili sasvim dovoljni da svake večeri napravimo sopstveni parti pored bazena, vode ili u apartmanu. Da, jedne noći smo i preterali. Vanesi iz Švajcarske se to dopalo, ali ne i dami iz Engleske.

Tokom večere u restoranu, pored velikog bazena u hotelu, društvo bi nam svakog dana pravile bush babies. Mali buljavi primati koji žive noću, krali bi hranu, a najradije šećer, pa su im radnici rizorta ostavljali svake večeri komadiće hleba na jednom od stolova. Njihova igra tokom cele noći je nešto što ćete moći čuti zajedno sa zvukom talasa, lišća i vetra. Ali to zaista nije nikakva smetnja, naprotiv, ceo taj prirodni ambijent je savršeno uklopljen i prijatan. Na stazama između koliba je moguće sresti i neku od zelenih zmija. Rekli sam nam da nisu zelene mambe, shodno tome nije bilo ni zabrinutosti. Ali da, Zanzibar je dom mnogim otrovnim stvorenjima, a o opasnostima u Tanganjici sam pisao u prethodnim tekstovima. Došao je i taj poslednji dan. Termin leta do Dubaia, a potom avion za Dizeldorf, je bio u kasnim popodnevnim satima, pa smo imali skoro čitav dan za provesti pored bazena i za šankom. Sitni osip na Davorovim nogama smo primetili poslednjih nekoliko dana, ali nismo to uzimali previše za ozbiljno. Radnici hotela su nam rekli da su to viđali i da je vrv neka alergijaska reakcija nakon dodira sa okeanskim travama. Međutim, tog poslednjeg dana koža je izgledala zabrinjavajuće. Četiri od mnogih tačaka su sve više poprimale oblik malih čireva. Zamolili smo recepciju da pozovu lekarsku ekipu. Brzo su stigli, lekar i njegov asistent. „Često viđano kod turista!“ – tako je tvrdio lekar. A dešava se tri ili četiri dana nakon ujeda nekog od milion otrovnih paukova. I tačno tako, ujed se dogodio na safariju u Tanganjici, a reakcija se pojavila kasnije na Unguji. Dobio je dve inekcije, antibiotike i neku kremu. 24 časa putovanja je bilo pred nama i želeli smo biti sigurni da se situacija neće drastično iskomplikovati dok se ne vratimo u Munster. Stvar nije tek tako nestala. Naredne četiri nedelje reakcije su se vraćale u sve blažim oblicima, dok virus nije potpuno izčezao.

Očaran sam lepotom ljudi iz plemena Masai (Maasai). Neki od njih i dalje nose tradicionalnu odeću, najčešće u jarkim crvenim nijansama. Tipična afrička nošnja, sandale i neko oruđe od drveta koje bi služilo u trenucima lova. Saznali smo u priči sa nekima od njih da i dalje neguju običaj venčanja iz materijalnog interesa. A kasnije i brojnost dece, takođe, u cilju sticanja imovine ili novca. Tradicija nalaže da kada se devojka uda i napusti prvi dom, njeni roditelji dobijaju za uzvrat 25 krava. Bogat je čovek onaj koji tokom života ima tri ćerke. Mnogo smo krava ali i koza viđali u selima Masaia u Tanganjici. Puno se njih doselilo na ostrva zbog posla i novca koji donose turisti. Svaki dom ima puno dece. Mladi ljudi su dominantni kako na kopnu tako i na ostrvima. I to je sigurno prevashodni uzrok velike nezaposlenosti i krađe bogu vremena ispred kuća i u hladu pored puteva. Svuda ćete sretati neke ljude tokom celog dana, dok sede. Tokom vožnje signaliziraju jedni drugima iz automobila, podizanjem ruke na svima znani način, svaki put kada žele da upozore one iz suprotnog smera na policijske punktove. Dok smo šetali ulicama kamenog grada, nekoliko dana pre, pokupovali smo štošta od školskog pribora, a na putu do aerodroma i slatkiše u jednom od sela na putu. Do aerodroma smo otišli na isti način kao što smo i došli, u organizaciji hotela. Ovakve usluge automobila i vozača obično uvek i svuda koštaju od 50 do 60USD. U selu u kojem smo kupili slatkiše, nasumično smo ušli u jedan od domova i poklonili pakete deci. Na sličan način kao sedam dana ranije u selu Mto Wa Mbu u Tanganjici. U ovim situacijam uvek treba biti vrlo brz i spretan. Klinci su neopisivo srećni, što i jeste cilj, usrećiti ih tog dana. Pod naletom radosti naviru sa svih strana pokušavajući da ugrabe što više za sebe. Tu je situaciju nemoguće iskontrolisati. Najbolje je sve unapred razvrstati u što više kesa i razdeliti sve u nekoliko sekundi. Okrenete se i odete.

…

Savršene tri nedelje veće od tri godine. Iskustvo vrednije od mnogo love. Trebaće vremena da se sve procesuira u glavama, a putolov i sećanje na ove ljude krhkog srca će, nadam se, ostati uklesani u večnosti.