Prvi dan u selu Vadi Musa (Wadi Musa) smo posvetili antičkom lokalitetu sakrivenom iza naziva „Petra (Petra)“. Drugo prepodne čarima sela, a o svemu ovome možete čitati u prethodnom postu. U popodnevnim satima smo se ukrcali u autobus u smeru ka Amanu (Amman). Prestonica Hašemitske kraljevine Jordan. Grad četvoromilenijumske istorije. Vožnja busom od juga Jordana do severa zemlje traje oko 4,5h, a cena karte za dve osobe u jednom smeru košta 50€. Do Amana je moguće doći i iz Budimpešte Wizz Air-om.

Gde prenoćiti

Naš način putovanja izgleda ovako: zamislimo okvirno kada možemo na put, gde želimo da budemo i kojom ‘količinom’ vremena raspolažemo za potencijalnu lokaciju; obično mesecima unapred. Kada donesemo konačnu odluku po pitanju destinacije, kupimo aviokarte preko sajta najpovoljnije kompanije, kombinujući pretpostavku raspona našeg odsustva iz Munstera i iznose cena karata po danima. Nakon toga organizujemo sada već definisani period i vreme trajanja putovanja. Razmatramo sve moguće potencijale i u skladu sa tim rezervišemo smeštaj online gde god nam lokacija i cene odgovaraju. Uobičajeno sve teče samo od sebe, u koracima i fazama dok god ne organizujemo ono neophodno do dana polaska, a tamo dalje u hodu. To je naš način da razvodnimo troškove i najefikasnije iskoristimo odvojeno vreme iz prozaične rutine života.

Za dva noćenja u gradu odabrali smo „Layaali Hotel“ u centru starog dela Amana. Hotel je povoljan, vrlo pristojan i na praktičnoj lokaciji zarad dnevnih ili noćnih lutanja. Unapred smo rezervisali jedinu sobu u čiji se arsenal ubraja i sobni đakuzi, a ta dva dana sa doručkom smo platili 100JOD. Posle petosatnog putovanja do hotela, 4,5h autobusom i još 30-tak minuta taksijem, radovali smo se toploj i penušavoj vodi uz nezaobilazno piće. Ali stvari često ne ispadnu kakve ih priželjkujemo. Đakuzi je bio u kvaru a da niko od radnika to nije znao. Recepcioner nam je dao svoje obećanje da će rešiti situaciju dok se mi ne vratimo nazad sa večere, tu negde u okolini. Na kraju to se nije dogodilo. Nisu nam ponudili nižu cenu ili neku drugačiju, nenovčanu nadoknadu, osim obećanja da će sutradan popraviti kvar. Naravno da je ta nagodba potpuno neprihvatljiva pa smo tražili da nam obračunaju cenu koja odgovara ostalim sobama, a to je na kraju bilo 60JOD plus 10JOD za takse, ukupno 100€.

Ljudi i grad

Kada smo se te večeri ušunjali u grad, Sunce je već skliznulo sa Zemljine kupole. U nadi da ćemo se pre spavanja ipak kotrljati preko udobnih mehurića, pružili smo priliku hotelskom osoblju dok smo šmekali okolinu, orijentisali se u prostoru i planirali sutrašnji dan. Znali smo unapred da ćemo posetiti „Rimski teatar“ preko puta hotela i „Staru citadelu“ na brdu iznad, ali to nije jedino što ovaj grad nudi. Trotoari su mahom oslobođeni šarenih tezgi nakon sumraka, ali nanizanih duž kolovoza već posle svitanja. Iza leđa prodavaca u beskrajnim redovima šibaju automobili, dok tezgaroši preko svoje robe dozivaju potencijalne kupce u masi. Kroz uzane prolaze između montažnih postolja i fasada malih radnji teku reke ljudi, a trgovci bi deo svojih proizvoda okačili ili poređali ispred i oko ulaza. Neki od njih, kao i marketi i restorani, rade do kasno u noć, a grad blješti u sebi sopstvenom šarenilu. Aman od 4 miliona stanovnika smo doživeli kao bezbedno mesto za turiste. Lokalci nisu navalentni, za razliku od onih u Vadi Musi i Petri, naprotiv, vrlo su ljubazni, uslužni i srčani.

Prohibicija alkohola je na snazi u Jordanu, ali ne i apsolutna zabrana. Tu i tamo se mogu naći radnje specijalizovane isključivo za promet alkoholnih pića. Stvari u ovoj zemlji funkcionišu po principu „Pitaj bilo koga u vezi bilo čega i dobićeš željenu informaciju“ ili će vas odvesti do mesta koje trebate. Tako smo i mi te prve noći stigli do malog paba-restorana „Magic Kayf“. Kroz zavučenu uličicu, iza zgrade, pa kroz zabačeni ulaz, a potom na sprat i eto nas. Lokal bez prozora, neuredan i neugledan ali toče alkohol. I baš zbog toga mesto je stecište turista, manje zbog klope a više zbog piva i tekile koji se prodaju po vrlo pristupačnoj ceni. Pivo 0,5 će vas koštati 3JOD, a to je dosta povoljnije u odnosu na onih 6JOD u Vadi Musi. Pab se nalazi u prolazu koji izbija na jednu od prometnijih ulica starog grada „Sha’aban 9“, nasuprot vrlo popularnom restoranu „Al Mamlakeh“. Veče smo svakako proveli u sjajnom raspoloženju uz priču o Petri, koju smo posetili dan pre, pokušavajući da složimo utiske. Nakon pića obavezno falafel, a šta drugo… Ko nije obavezno da proba specijalitet Arabijskog poluostrva.

Grad je vrlo živ od trenutka kada zvezda probudi novi dan i ne žuri mu se da nanovo utone u san do duboko u noć. Tezgice su već svuda po gradu, a na njima se prodaje baš sve. Tu masu ljudi, kolorit robe i buku saobraćaja prati i glasno nadglašavanje prodavaca kako bi skrenuli pažnju na sebe. Kako ulični tezgaroši tako i trgovci iz malih radnjica. Vrtlog vizuelnog šarenila i kakofonije zvukova nama uvek bude zabavan, a ujedno obavimo i onu standardnu kupovinu magneta i još po koju dzidza-bidzu pride. U mom slučaju obavezan suvenir je i državna zastava kad god po prvi put posetim neku zemlju. Ulična hrana, osvežavajuća pića, kafa ili čaj mogu se kupiti svuda. Interesantne su pećnice sfernog oblika od opeke ili na drugačiji način formirane u čvrstu celinu upotrebom gline. Kroz kružni otvor polepe testo oblika palačinke ali znatno deblje, po unutrašnjim zidovima peći, dok žeravice na dnu održavaju neophodnu temperaturu kako bi se ispekla lokalna verzija hleba.

Šta obići u gradu

Jezdili smo krcatim ulicama posle doručka, razgledajući stare kuće kako izviru jedna iz druge u neprekidnoj fazi dogradnje, isturenih drvenih terasa ili uličnih fasada oblepljenih pločicama. Prošetali smo ulicom „Rainbow Str.“ šareniju od ostalih, načičkanu lepim restoranima i radnjama. U drugom delu dana skoknuli smo do teatra sagrađenog u vreme kada su gospodari čizme postavili svoju upravu u ovom delu sveta. Zdanje je vidljivo sa popločanog platoa ispred, popunjenog porodicama dok uživaju u lepom danu. Ulaz u prostor gledališta naplaćuju 2JOD po osobi, što prema našem mišljenju nije neophodno, osim ako baš nikada pre niste ušli u neki od mnogih rimskih pozorišta. Stara citadela stražari sa uzvišenja čija senka guta užurbane ulice Amana i teatar. Do tvrđave krivudaju redovi stepenica sa svih strana, migoljeći se između trošnih kuća sve do visokih kamenih zidova. Prvi među njima isklesani su i postavljeni davnih 1.700-tih godina pre nove ere. Rimljani su došli u drugom veku nove ere, zatim Vizantijci i na kraju Arapi. Usled nepostojanja signalizacije na brdu, kružili smo oko zidina ne znajući gde se tačno nalazi ulaz. Kada smo konačno došli, dveri prvog grada na ovoj lokaciji su bile zakatančene. Muškarac srednjih godina nam je, odozgo sa ivice zida, pokazao gde možemo da se uspentramo. Sa kamena na kamen, a nakon pet minuta truda eto nas u utvrdi punoj sveta. Svi ti ljudi su ušli poput nas? Ta pomisao je sama po sebi bila potpuno neverovatna. Veći deo prostora je posut ostacima zidova i stubova zgrada koje nisu preživele vekove. Vlasnik centralne uloge u društvu bio je hram Herkulesa, ispred kojeg je stajala statua impozantne visine njemu u slavu. Nije vam potrebno više od sat vremena da obiđete i najsakrivenije kutke citadele. Odozgo, u svim pravcima pogled se rasipa na grad boje peska i pustinje, sve do ivice horizonta. Ispostavilo se da kapija ipak postoji, na drugom kraju u odnosu na onu zatvorenu, a tu se nalazi i mali restoran, market i toalet. Naravno, i ovde naplaćuju ulaz, po osobi neverovatnih 3JOD. Neplanirano i nenadano uštedeli smo 6JOD.

Od ostalih znamenitosti koje vredi posetiti bile bi: „The Duke’s Diwan“, kao jedna od najstarijih građevina u gradu, i dzamija „King Abdullah I“. Sa citadele smo se strmoglavili nazad u grotlo zgužvanih ilica nekim drugim nizom stepenica. Prozujali smo i nekolicinom marketa-pijaca punim svega i svačega, a voće kupljeno tamo je predobro.

I drugo veče smo tukli po pivu i tekili u jedinoj kafani za koju smo saznali. Provod zagarantovan! Posle pića usledila je klopa u restoranu Al Mamlakeh, a tu smo probali domaće specijalite hummus i musakhan. Za porciju musake, vegetarijansku ili sa piletinom, platićete 6JOD.

Mogućnosti nadomak grada

Drugo jutro trećeg dana. I nakon reprize noći u hotelu, napustili smo Aman. Naredna destinacija za istražiti je Jerusalim (Jerusalem). Preko hotela smo organizovali taksi, veče pre, do obale reke Jordan. Odmorili smo svoje đonove zamenivši ih autogumama na asfaltu ka zapadu, a tamo meandrira državna granica između Jordana i Izraela. Odnosi dve države nisu baš blistavi, što se reflektuje na granične prelaze i međunacionalni saobraćaj. Kako smo čuli od zaposlenih u našem hotelu, sedmično postoji samo jedan autobus za hodočasnike od Amana do Vitlejema (Bethlehem) i nazad. Taksi ostaje jedina opcija, osim ako već nemate kakav prevoz organizovan unapred. Vožnja od starog dela grada i našeg hotela do granice ne zahteva više od jednog sata, uzevši u obzir distancu koja broji ukupno 55 kilometara. Mi smo malo zabiberili ovu priču, naravno, pa smo za 55JOD, koliko smo vozaču platili njegovo vreme, sišli do obale Mrtvog mora. More, koje je zapravo jezero, graniči dve kulturološki separatisane države zajedno sa ulivajućim Jordanom iz pravca severa. Treće je jezero na svetu po salinitetu. 34,2% soli čine ga 9,5 puta slanijim od proseka svetskog i deset puta više od Sredozemnog mora. Jezero je depresija što znači da se nalazi ispod nivoa svetskog mora, sa površinom vode na čak 430 metara ispod okeana, a to ove obale čini najnižom kopnenom tačkom na planeti. Mnoge plaže su privatizovane i na njima su rizorti nasledili kamen i stenu. Postoje dve opcije kako bi ste došli do vode: prva je da platite 30JOD za dve osobe i provedete sat vremena na posedu nekog rizorta i pripadajućoj plaži, a druga je da pronađete parče divlje slobode. Mi smo odabrali onu prvu. Na mestima slobodnog pristupa nećete imati gde da se istuširate ili umijete posle ulaska u jezero, ali će se svakako pojaviti neki lokalac donoseći vam vodu i za to tražiti 2JOD. Na nekim od njih su sklepali improvizovane tuševe, a oni su zaista neophodni jer vam koža ostaje kristalizovana nakon kontakta sa Mrtvim morem. Vreme nije bilo baš za brčkanje ali smo osetili moć kristala usađenih u H2O. Kamenje na plaži je okovano solju poput ledom zarobljenih obala Baltičkog mora u danima zime. Voda ima neke korisne minerale ali ne izglade baš lepo, više kao neko mutno jezero.

Posle provedenog sata na obali mora bez života u sebi, produžili smo do graničnog prelaza „King Hussein Bridge“ na reci Jordan, nešto severnije. Na njenoj obali postoji mesto za koje se veruje da je na njemu Sv. Jovan krstio Isusa Hrista. Pristup svetilištu se naplaćuje 12JOD i moguće ga je posetiti iz Amana. Posle reke Jordan možete obići i planinu „Nebo“ gde je po predanju preminuo i sahranjen Mojsije. Na lokaciji se nalazi i njegov štap u obliku zmije, a ulaz se plaća u visini od 3JOD. Mi na žalost nismo imali dovoljno vremena za ova dve tačke koje su uticale i donekle definisale razvoj naše civilizacije.

Granične dogodovštine

Iako na graničnom prelazu nema nikakvih redova, procedura je iz nekog razloga vrlo troma i lenja. Praktično smo bili jedini, do trenutka kada se manja grupa turista pojavila oko 45 minuta posle nas. Strpljivo smo čekali, nije da smo imali puno izbora. Taksa za izlazak iz Jordan je 20JOD po osobi, a to nije sve. Kada smo završili kompletnu graničnu proveru sa ove strane, ukrcali smo se u autobus na pravcu do izraelske carinske i policijeske kontrole. Ta vožnja traje manje od deset minuta, a naplaćuju je 14JOD po osobi, plus 1,5JOD za ranac. A što da ne kada je to samo još jedna prilika da se zaradi. Sa druge strane, na ulasku u Izrael, odnekud gomila ljudi na šalterima. Kao i sa one strane i ovde su služnbenici vrlo negostoljubivi i neljubazni. Istini za volju, bilo je nekoliko izuzetaka među njima. U dzepu pantalona mi je ostalo nekoliko kamenčića i kristala soli koje sam pokupio sa plaže Mrtvog mora. Skener je, naravno, zapištao pa su me odveli sa strane, iza zavese. Detaljnije su me pretresli i postavljali neka smešna pitanja, tipa da li posedujem oružje, zašto idem, kuda, sa kim putujem,… Ok to smo prošli. Policijska provera po drugi put, a tu je Davor zastao. Od tog datuma pasoš mu ističe tri dana kraće od punih šest meseci, koliko je potrebno kao minimum za ulazak u Izrael. Međutim, sa sobom je poneo i drugi pasoš koji je novijeg datuma. Dvojno državljanstvo i život u trećoj zemlji je bila prevelika količina podataka, a to je uključilo alarm u glavama policajaca. Narednih pola sata je trajalo ispitivanje o svemu i svačemu. Ništa im nije bilo jasno. Državljanin EU, a u isto vreme i zemlje koja nije EU. I kako je uopšte moguće da živi u Nemačkoj bez vize, jer zaboga poseduje pasoš koji nije EU. A zatim se sete da poseduje i onaj koji pripada EU. I tako u krug. Pa eto, nekako su shvatili i uspeli smo da uđemo u Republiku Izrael. Mini busevi sa granice do centra Jerusalima voze za 30€ po osobi.

…

Izlaskom iz Jordana nismo zatvorili svoja vrata kraljevini. Naredne dve noći ćemo spavati u Jerusalimu, a potom se vraćamo u Akabu (Aqaba). U ovom gradu smo započeli i tu ćemo zaključiti naš putolov na poluostrvu. O svemu što će se dešavati nakon ulaska u Izrael i sve do dana povratka kući možete čitati u sledećem članku desetodnevne januarske avanture.