Desetodnevnu avanturu na Bliskom istoku smo započeli, zapravo, u Budimpešti. Nakon prespavane noći pod krovovima stare panonske lepotice, odleteli smo u Akabu (Aqaba) na krajnjem jugu Hašemitske Kraljevine Jordan. U selu Vadi Musa (Wadi Musa) smo noćili drugog i trećeg dana, gde smo kupili ulaznicu za dvoje, pod nazivom „Privilegija je biti u Petri (Petra)„. Naredna dva dana smo upoznavali glavni grad Aman (Amman), a odatle putem pored Mrtvog mora (Dead Sea) i preko granice kroz Palestinu, stigli smo u Jerusalim (Jerusalem). O putolovu šest dana za nama sam pisao u prethodna dva članka, a u ovom ću pokušati da dočaram naredna dešavanja, sve do onog poslednjeg dana kada ćemo se ukrcati na povratni let kompanije Wizz Air.

Jerusalim

Grad razdvajanja dve civilizacije se od graničnog prelaza „King Hussein Bridge“ nalazi, takođe, kao i Aman na oko 55km udaljenosti i sat vremena vožnje. Ako se odlučite da koristite ovaj punkt iz pravca Jordana naći ćete se na teritoriji Palestine. Mali Izrael je od još sitnije Palestine separatisan žicom, počevši od obale reke Jordan na severu pa sve do Jerusalima gde postepeno prelazi u zid koji se provlači kroz naselja i između zgrada. Pošto bi linija večnih podela definisala pripadnost zidova, nastavila bi da razdvaja dva naizgled slična, a tako različita sveta, crtajući svoj pravac kretanja kroz ulice. Zamišljena granica klizi pored ljudi dalje ka jugu bez prekida, a tamo negde će iznova izrasti u zid, zid će se transformisati u žicu, žica će se razvlačiti do tačke gde se mrtva linija diferenciranja uliva u Mrtvo more.

Palestina je siromašna vegetacijom, po čemu se ne razlikuje od ostatka pustinjskog Arabijskog poluostrva, ali i slabo naseljena. Siromašno stanovništo stanuje tu i tamo u malim nomadskim naseobinama, a teritorija je vidno neorganizovana i posuta smećem, baš kao u Jordanu. Na samom ulazu u Jerusalim do zuba naoružani vojnici obezbeđuju administrativni, a pre će biti, granični prelaz. Pogledali su nam pasoše bez ikakve dodatne procedure, dok su Palestinci morali da pokažu i dozvolu za ulazak u Izrael. Bez te dozvole ne bi mogli da prekorače zamišljenu liniju materijalizovanu žičanom ogradom. Sa druge strane situacija je potpuno drugačija. Pejzaž čine brda, planine, kamen i pesak, međutim u Izraelu se sprovodi decenijsko pošumljavanje zemlje palmama.

Mini autobusi voze putnike od granice sa Jordanom, severno od Mrtvog mora, sve do Jerusalima. Ne znamo da li je to pravilo, ali vozač nas je iskrcao na nekoj od stanica gradskog prevoza u širem centru grada. Koristeći Google Maps i svoje cipele kao prevozno sredstvo, uspeli smo da stignemo do „Ul. Sultan Sulejman (Str. Sultan Sulayman)“. U jednoj od uličica tu negde iza ćoška, uzdiže se, između ostalih, i hotel „Holy Land“. Naš dom u noći pred nama. Jerusalim nije jeftina destinacija, ali je ponuda smeštaja vrlo šarenolika i moguće je naći prenoćište za iole pristojnu sumu novca. Mi smo prvo spavanje i doručak platili 100€ za obojicu. Hotel se nalazi u delu grada koji pripada Palestini. Sultanova ulica je samo delić linije razdvajanja Jevreja i Palestinaca. To u početku nismo mogli da vidimo, ali naznake pripadnosti teritorije su počele da se naziru jedna za drugom. Ulica je vrlo prometna i nalik je mnogim kojima smo protabanali u arapskom delu sveta. Iz zgrada zevaju male radnje svakojake robe, dok se na trotoaru izležavaju još minijaturnije tezgice, a sve zajedno šarmira prepoznatljivim arapskim stilom. Lako se dalo naslutiti po ljudima da tu baš i nema Jevreja. Poželeli smo da kupimo po limenku hladnog piva ali nam ta rabota nije pošla za rukom. U jednom marketu smo saznali da alkohol možemo naći tu gore uz ulicu. Pa ok, nastavili smo dalje trotoarom prepunom ljudi. U nekom momentu smo došli do ukrštanja sa „Jafa ulicom (Str. Jaffa)“, kad odjednom eto nas u izraelskom delu grada. Palestina se odatle pruža ka istoku, dok zapad pripada Izraelu. Kada se dogodi da u marketu ili restoranu možete da kupite pivo, znajte da ste na zapadu. Duž ulice-granice nekoliko policijskih gnezda sa visine osmatra okolinu poput jastreba, ne prepuštajući slučaju ama baš ništa.

Prelaskom raskrsnice vodio nas je osećaj da smo zaista u drugoj državi. Administrativno i jesmo bili. Vrlo internacionalna sredina podseća na evropske gradove. Stil ljudi ne aludira na određenu nacionalnu ili versku pripadnost, možda i zbog turista, ali Jerusalim je svakako dom ljudima iz celog sveta. Ovaj zapadni deo, svakako. Fasade su našminkane, umivene, i sve izgleda vrlo uredno i prilično bogato. Noviteti su vrlo elegantno uklopljeni uz starine, a pabovi i restorani iskaču iza svakog ćoška. Kao što znate, pivo je moguće kupiti u izraelskom delu, ali se ne može i konzumirati na ulici, što smi saznali u direktnom kontaktu sa policajcem koji je Davoru oteo limenku iz ruke i bacio je u kantu za smeće. Duž istočne strane one ulice posvećene sultanu, izdiže se masivni zid od kamena. Stari grad iza utvrde je ponosni vlasnik titule „Sveta zemlja“, stečene milenijumskom istorijom i religijskim značajem. Kapija koje vode kroz zidine ima nekoliko, ali iz ove ulice najbliža je „Herod’s Gate“ ili po našem „Herodova kapija“. Mrak je već progutao Arabijsko polusostrvo ali mi nismo mogli da čekamo naredni dan pa smo već prve večeri krivudali starim uličicama. Uzani prolazi od kamena su prazni od ljudi po noći, a radnje su zakatančene. Poneki restorančić ugošćava poslednje goste, a policija i vojska nikada ne spavaju. Sve je tako minijaturno i staro. Na povratku u hotel, tu sa druge strane Sulejmanove ulice, ispred zgrade smo videli još jednu maricu kako pretresa automobil. Nama je to zaličilo na jednu od onih filmskih scena kada specijalci tragaju za nečim nelegalnim i opasnim.

Stari grad = Sveta zemlja

Ovo mesto je zaista nešto drugačije od svega. Neponovljivo u vremenu. Bez pandana na planeti. Stari grad je, iako na maloj površini, podeljen na četiri celine. Ali ne nekim zasebnim zidovima već iscrtanima linijama razgraničenja u glavama ljudi i na mapama:

1. Muslimanska četvrt je prva u kojoj ćete se naći ako prođete kroz Herodove dveri. Najveća je celina Svete zemlje i iscepkana je onim uzanim pretežno pešačkim uličicama. Zbog komunikacije lokalaca koji drže svoje radnje u prizemlju, dok neki među njima i stanuju iznad na spratovima iza sićušnih balkona, koriste Vespe i trotočkaše o čije su repove prikačene mini prikolice za transport robe. Za razliku od mirne noći pre, svet je napunio kamene prolaze ispod ozidanih lukova koji spajaju kuće sa obe strane ulica. Turisti, lokalci, hodočasnici, vernici, trgovci, zanatlije,… Ipak, u ovoj četvrti se nalazi i jedan zid kojim je od ostatka izolovana celina na kojoj se nekada nalazio Solomonov hram uništen u 6. veku stare ere, a kada je sagrađen i Drugi jevrejski hram. Taj drugi su porušili Rimljani u prvom veku nove ere, a u 7. veku na ovom mestu je sagrađena „Al-Aksa (Al-Aqsa)“ dzamija i njena prateća zlatna kupola „Dom of the Rock“. Postoje dve kapije koje vode do trećeg najsvetijeg mesta za muslimane. Prvo bi bila Velika dzamija u Meki, drugo Prorokova dzamija u Medini, a treća je Al-Aksa kao najstariji očuvani primer islamske arhitekture. Kao i u prva dva svetilišta, i ovde je ulaz dozvoljen samo muslimanima, osim u određenom terminu određenim danima kada mi nećemo biti u Jerusalimu. Deo zida oko dzamije, onaj južni krak, ostatak je Solomonovog hrama, poznat pod nazivom Zid plača. Preko jedinog ostatka prvog jevrejskog hrama vodi montažni prolaz do jevrejske četvrti. Vrlo blizu drugom ulazu u muslimansku bogomolju, čuvanom vernim arapskim naoružanim policajcima, počinje staza „Via Dolorosa“. Tu se nalazi tačka sa koje je Isus poneo svoj krst! Konstantne su grupe hodočasnika iz svih delova sveta čiji članovi prate korake Isusovog stradanja od prve do poslednje četrnaeste tačke. Via Dolorosa nastavlja ka zapadu, a prate je mnoge crkve, manastiri, kapele, verske škole, crkvene bolnice, neke kataoličke, neke pak pravoslavne, jermeske, grčke ili carigradske,… Naravno i dzamije su našle parčence zemlje da uzdignu svoj plumesec prema nebeskom svodu koji karakteriše islamsku arhitekturu. Slično je na celoj teritoriji Starog grada. Pre nego da „Put tuge“ u dužini od oko 600m stigne do četrnaeste tačke, u hrišćanskom delu Svete zemlje, pokazaće vam jednu od svojih najznačajnih stanica gde je Isus poklekao. U ulicama na ruti stradanja se nalazi prvih devet stanica njegovog kretanja.

2. Hrišćanska četvrt je dom preostalim stanicama Puta tuge i sve se nalaze unutar velikog Hrama Vaskrsenja Hristovog „The Church of the Holy Sepulcher“. Put vodi kroz katakombe i tesne prolaze do platoa sa koga se ulazi u hram, kroz masivna drvena vrata, a koja svake večeri zaključavaju članovi muslimanske porodice, čuvajući kalauz već vekovima. Najveća hrišćanska svetinja, pod svojom kupolom na brdu Golgota, čuva mesto raspeća na steni još uvek umrljanu krvlju Isusovom, Ploču Miropomazanja Isusovog i Grob Isusov, a celina je mesto gde je i vaskrsao. Pored toga, unutar hrama se nalazi mnoštvo zasebnih crkava i kapela, ali i pećine u kojima su živeli čuvari groba iz redova Jermena. Hram je baš kao i Stari grad prepun znamenitosti i teško ih je nabrojati, ali to nije toliko ni bitno. Koliko god puta da posetite ovaj grad nećete videti sve. Put tuge prolazi kroz hram, a on vodi do groba, prema kojem teče reka hodočasnika u redu. Naravno da smo želeli da uđemo u malu kapelu u kojoj se nalazi Isusov grob. Taj prostor je vrlo skučen, a sveštenici na ulazu dozvoljavaju ulazak po parovima, najviše do četvoro ljudi istovremeno. Svako se zadržava po minut i to je to. Taman kada smo mi dočekali svoj red, po jedan sveštenik iz Rimokatoličke crkve, Carigradske Patrijaršije i Jermeske pravoslavne crkve su okadili ulaz u kapelu. To je obred koji se ponavlja u određenim intervalima i ne traje dugo. A kada je važni verski čin obavljen, krupni mučkarac obrijane glave, držeći sunčane naočare preko očiju, tek tako je krenuo ka ulazu u grobnicu. Nije bio u redu ali njega jednostavno ništa nije sprečavalo da izignoriše stotine nas u liniji. Sveštenik na ulazu je bio uporan da mu ne dozvoli pristup, i ta rasprava je trajala oko pet minuta. Fotografisanje je dozvoljeno svuda osim u kapeli, a bahati muškarac je držao telefon u pripravnosti. Na kraju, čuvar groba je zatvorio vrata kada je huligan konačno odustao. Tada smo i mi ušli. Prva prostorija izgleda kao mini crkva, a iza oltara, do kamene grobnice se može doći na kolenima ili čučeći.

3. Jermenska četvrt je važno mesto Jermenske pravoslave crkve. Jermenija je prva zemlja sveta koja je još u 4. veku ozvaničila Hrišćanstvo kao državnu religiju.

4. Jevrejska četvrt je znana po Zidu plača i tunelu uz deo zida sa leve strane, kao jedinom ostatku Solomonovog hrama. U tunelu fanatični vernici uče Torah napamet, klateći se uza zid ili sedeći među policama popunjenim Starim zavjetom. Najlepši je deo Svete zemlje. Vrlo uređena i čista četvrt, ispresecana šarmantnim ulicama i bazarima. Retko je videti Jevreje u ostalim četvrtima ali i arape u jevrejskom delu grada. Kod mnogih Jevreja se mogu videti lokne, kapice i kićanke oko struka, sve simboli Judaizma.

Premalo vremena u gradu dveju država

Policijski punktovi i visoke mere bezbednosti su svuda po gradu, a posebice na autobuskim stanicama i drugim mestima okupljanja i cirkulacije većeg broja građana. Tu i tamo bodljikave žice razdvajaju nešto od nečeg, kao u slučaju dzamije Al-Aksa. Uopšteno rečeno, grad je, ako izuzmemo Stari grad, moderan i napredan, ali sve u duhu starine. Mali broj ljudi govori engleski što je za nas bilo svojevrsno iznenađenje.

Tog dana smo odseli u hotelu „Rimonim Shani“, ne tako udaljenom od onog prethodnog. Druga noć u drugom hotelu, u drugoj državi, a opet u istom gradu. Tako je to u ovom delu sveta. Noćenje sa doručkom smo platili nešto povoljnije u odnosu na jučerašnji hotel u Palestini. Za ovaj u Izraelu, oko 2km dalje, izdvojili smo 319ILS (Shekel), a to bi bilo negde oko 86€.

Put nas je vodio dalje ka jugu trećeg dana. Autobus do grada Eilat (Eilat) saobraća svakog dana, a vožnja po osobi košta 20€. Do izlaska iz Jerusalima pratiće vas policijska gnezda, ograde od betona i žice, a kada prođete teritoriju Palestine pozdravljaće vas pustinja Izraela, tu i tamo obogaćena šumama izniklim petljanjem ljudi u poslove majke prirode. Eilat od 50 hiljada stanovnika silazi na obale Arabijskog zaliva. Grad je nikao uz granicu sa Jordanom te je vrlo praktično izaći iz autobusa na putu, pre samog ulaska u naseljena mesta, i spustiti se do prelaza. Granične zavrzlame definitivno krase Arabijsko poluostrvo. Morali smo da platimo izlazak iz Izraela, a po osobi ovu neverovatnu uslugu naplaćuju 60€. Od granične službe Jordana smo dobili mesečnu vizu, iako smo u zemlji proveli pet dana i iz iste izašli 48 sati ranije. Odraz u ogledalu sa ove strane granice je grad Akaba. Do njega je najbolje platiti taksi po ceni od 15JOD, a to je red veličine 21,5€.

Akaba

Sa svojih 200 hiljada stanovnika Akaba je vrlo živ grad, posebno nakon zalaska sunca. Uklješten između planina sa jedne i obala Arabijskog zaliva sa druge strane, grad privlači veliki broj turista i svrstava se u red značajnijih lokacija poluostrava kada govorimo o morskom turizmu. Blizina lokaliteta Petra, oko 120km ka severu, dovodi ljude iz celog sveta u Jordan, a to se može videti i po velikom izboru hotela u gradu. Mi smo prespavali svoju poslednju noć na bliskom istoku i doručkovali u hotelu „Lacoste“, a za sve to iskeširali 50JOD. Januar nije mesec za kupanje, a plaže su lepše van grada gde su nikli i neki rizorti. Te večeri smo kupili flašu votke u alkohol shop-u, kojih ima u izobilju, i organizovali svoju žurku u apartmanu. Noć je bila vrlo vesela u Akabi pa smo provod nastavili na nekom muzičkom festivalu koji se održavao na jednom od malih gradskih trgova. Vatrenost i strast Arapa su nešto posebno. Nama nepoznat ansambl je predstavljao svoj program publici kroz narodnu muziku i igru. Nas je to sve dosta podsetilo na nama znana kola, s tim što su tokom nekih igara članovi društva držali mačete u rukama, a tokom nekih drugih puške. Bili smo poprilično pod uticajem votke, ipak nismo mogli da se otrgnemo utisku da smo jedini stranci na festivalu. Momci su igrali vrlo energično, ponosno nam pokazujući svoje umeće i narodni folklor njihove zemlje. Žene su pak stajale sa strane, držeći se podalje od centralnog dela predviđenog za igru isključivo muškarcima. Ubacivali su nas u svoje krugove vrteći nas i učeći koracima, kad odjednom eto mene iznad njihovih glava u vazduhu. Davor je uspeo da se odupre i izbegne bacanje uvis rukama gomile momaka. Nekako smo se izbavili iz te vreve i završili burnu noć na večeri u restoranu „Alibaba“, gde se može klopati vrlo povoljno kako domaća tako i internacionalna kuhinja.

Budimpešta

Povratnu kartu za Budimpeštu svo kupili nekoliko meseci unapred. Devetu noć na ovom putovanju smo proveli u „Akvarium Club“, a na kraju, naravno, langoš pre spavanja u povoljnom i udobnom hostelu „Absolut City“.

…

Savršena nedelja na bliskom istoku, obogaćena vremenom u Budimpešti i na putu od i do Munstera, je završena. U tako kratkom periodu smo videli i doživeli toliko toga. Mnogo utisaka koje ćemo dugo slagati uz police sećanja. Ovaj i prethodna dva članka su moj pokušaj da rečima opišem naš svečulni doživljaj putolova i metod čuvanja avanture od zaborava.