Tamo negde na obroncima Homoljskih planina, izmedju Kučeva i Majdanpeka, sa pogledom na Braničevo prema Dunavu, izležava se kotlina Zvižd. A tu, uklješteno izmedju divljine prašume Felješana na jugu i pitomih oranica sa severa, kako nekada tako i sada, živi selo koje meštani od davnina nazivaju Duboka. Bilo je dana kada se selo prostiralo na većoj površini ali je administrativno uređenje XX veka razdvojilo ljude na već postojeće Duboka i selo Ševica. „Duboka je svetski centar žena ‘padalica’. Takva pojava ne postoji nigde drugde!“, tvdila je Svetlana bez ikakve sumnje u izrečeno.

O Duhovima, centar Duboke bi bio pun ljudi. Svake godine. I ne samo Dubočani, svetkovini bi prisustvovali i seljani iz okoline; njihovi rodjaci, radoznalci i kojekakvi posetioci iz daleka, takođe. Čak su i diplomate imale naviku da posete selo u danima Trojice. A tada bi se, na očigled sviju prisutnih, odvijao vrlo neobičan i do današnjeg dana zagonetan događaj. U moru ljudi bi se čuo, iznenadni ali i očekivani, neljudski krik. Nedugo potom, nakon vriska, telo žene bi poput sveće palo i lupilo o prašnjavu zemlju ili travu. Poučene iskustvom iz prethodnih godina, žene su se držale jedna druge, ruku pod ruku, kako bi sprečile povređivanje padalice. U grupama bi čekale pad, ne znajući kojoj od njih se može desiti da je obuzme demon ili ‘vlva’, a to bi bila vlaška reč za vilu. Mnogi ljudi u ovim krajevima veruju da su i vile bića mraka.

Sedam dana pre Trojice i nastupajuća duhovna nedelja, ukupno dve sedmice, sezona je kada demoni svoju energiju usmeravaju na mlade devojke, starije žene ali i devojčice. Isključivo u Dubokoj. Seljani ne bi časili ni časa. Žene i muškarci bi nosili svoju najlepšu nošnju, a muzičari bi spremili svoje gajde i ‘karabe’ (dugačka pastirska svirala). Svi poslovi u poljima i domaćinstvima se ostavljaju do isteka trećeg dana Duhova. Trojica se uvek slave tri dana, ali mogućnost padanja će se okončati nakon svršetka duhovne nedelje. Iznenadni krik neke od žena se pretvara u jaukanje i lelek u zanosu, a potom u nerazgovetno mumlanje i mrmljanje. Zanos se završava padom nesrećnice u stanje potpune obamrlosti, poput klade. Okamenjeno telo padalice je neosetljivo na bol i bilo kakvu refleksnu reakciju. Na ubod igle ispod nokata ne reaguje. Oči su joj izokrenute, bele, a usne i nokti budu modri. Bez svesti i saznanja šta se oko nje događa. Jedini znak života je slabo disanje. Od velike je važnosti prisustvo većeg broja ljudi tokom dešavanja, kao i držanje žena u grupama. Pojedine su osećale sopstvenu slabost, samim tim i podložnost uticaju nečastivih. Neke od njih su upadale u kandze opskurnih sila svake godine. Nekada bi ukućani prepoznali naznake kao neoboriv dokaz da je određena devojčica iz doma podobna za napade vila. Ali niko nikada zasigurno nije znao koju će ženu i kada zaposeti kakva demonska energija.

Iznenadni vrisak. „Duhovi je uzeše!“, povikale bi one druge oko žene u zanosu. „Uzeli su je duhovi!“, nadovezivali su se glasovi u masi. Selom se širilo jaukanje, krici, vrisak i lelek: „Uđoše duhovi u nju!“, na vlaškom „A luvato rasalji“. Sveta mesta, kao što je crkveno dvorište ili zavetina pored Dubočke reke, korišćena su za obavljanje prastarog rituala isterivanja demona iz padalica, u kasnijim godinama nazvane rusaljke. Ovaj naziv je usledio najverovatnije od reči ruža ili njene latinske verzije ‘rosa’. Duhovi padaju u vreme kada su ruže u cvetu i najlepše mirišu, a trava je najzelenija. Rusaljke, odnosno rusalje, ili možda rusalke; seljani različitih krajeva su slali različite nazive u svet, ali pojava padalica je zadržala svoju vernost duhovnoj nedelji i sedmici pre, kao i svoju magičnu tajnovitost. Od kada vile i drugi demoni opsedaju žene Duboke, pitanje je bez odgovora. U nekim spomenicima postoje tragovi koji vode unazad do XIII veka. Smeli vernici na obroncima Homolja ‘znaju’ da je čak i majka Isusa Hrista imala takve moći. Od boga dane pojedinim. Jer u Vlaha, niti jedna sila nije samo iskonsko zlo ili apsolutno dobro. Rusaljke jesu žrtve mračnih sila, a to svakako ide rame uz rame sa dodirom svetlosti koja im je udahnula posebne moći. Verovatno po rođenju.

Kod Vlaha kult zagrobnog života igra veliku ulogu u oblikovanju sopstvenih ubeđenja i zajedničkih običaja. ‘Pomana’ je drevni obred u svrhu udovoljavanja iskvarenim dušama preminulih, demonima i uzvišenim bićima. Ovaj ritual se obavlja i povodom smrti člana porodice; nakon sedam i četrdeset dana, pola godine i godinu dana, kao i za svaku godišnjicu do sedme kao poslednju. U istočnoj Srbiji smrt je samo prelazak sa ovog sveta na drugi, a na tom putu imaju svu pomoć od onih čije vreme još nije došlo. U ranim popodnevnim satim namenjuju se ‘babice’, posebno ukrašeni kolači mnogobožačkim simbolima, svastikama, telom zmije i drugim elementima koji se nazivaju ‘zakoni’. Uz babice namenjuje se još i proja, kvasni i presni hleb, pečenje, sir, so, koljivo, vino i rakija. O ovom običaju ću pisati detaljnije u jednom od narednih tekstova.

U kasnijim popodnevnim satima demoni opsedaju rusalke. Kako mlađe tako i one starije žene iz grupe pridržavaju padalicu, navodeći je da legne na platno koje nose sa sobom tokom dana. Lepo odeveni momci i devojke formiraju kolo i započinju ‘oigravanje’ rusalje uz melodiju, prastaru, tužnu i magičnu. ‘K’nćiku d’ kraj’ je božanska melodija rusaljki. Tonovi se nižu iz otvora triju karaba (frula od trske), specijalno za i samo u ovakvim situacijama. Čarobne zvuke koje proizvode trojica karabaša mogu da iznesu i trojica gajdaša. Dva kralja ‘krejičari’ i jedna kraljica ‘krejica’ igraju u kolu kako bi ‘odigrali’ bolest i vratili padalicu iz onog u ovaj svet. U kolu su prvi i drugi kralj, na početku i kraju kola, a kraljica mora biti nevina, neukaljana devojka. Broj igrača, kraljeva i kraljica, bi od najmanje troje brojao do devetoro njih, oigravajući obuzetu ženu u kolu nalik zmiji. Prvi i drugi kralj, na početku i na kraju kola, slobodnim rukama drže duge bodeže, jatagane za čije su jabuke uvezane veze belog luka, kamilice i belog pelina. Tu vezu Vlasi nazivaju ‘romanjica’. Beli luk rasteruje sile demonske, blagost kamilice donosi smirenost i štiti od vila, dok gorčina pelina budi iz obamrlosti. Kraljevi i kraljice uz zvuke božanske melodije oigraju jedan krug oko rusalje na mestu gde je pala. Drugo zmijuganje se ponavlja na mestu pored. Treće pomeranje obuzete u komi, zajedno sa platnom na kojem se leži, od strane ostalih žena iz njene grupe, prati još jedno oigravanje. One zapajaju i umivaju padalicu svakim krugom koji oigraju kraljevi i kraljice, ali ne bilo kojom vodom, već onom iz Dubočke reke. Dubočka poput Jordana ima iskonske, božanske moći, snagu da leči i da izgna nepoželjne sile. Mnoge pomane se obavljaju na obali ove reke, a obredi se opslužuju vodom iz iste. Nekada se već tada, nakon trećeg oigravanja, nesrećnica počne buditi iz transa. Žene koje je pomeraju, umivaju i hlade mahanjem maramicama, podižu rusaljku. U tim momentima ona poseduje nadljudsku snagu, odupire se, odguruje druge, vređa i psuje. Vila ne želi da napusti telo svoje žrtve. Otima se i udara ove i rukama i nogama, pljuje i vrišti, nekad i muškarci iz mase moraju da je pridržavaju od siline koju pokazuje. Njene haljine lete i kidaju se, a ženstvenost razotkriva i pretvara u sramotu. Briga ostalih žena je da tu bruku sakriju. Najdalje do devetog kruga rusaljka se vraća na svoje noge. Žene iz pratnje pridržavaju slabu i iscrpljenu padalicu, okreću je u krug oko nje same, dok prvi i drugi kralj ukrštaju svoje bodeže okićene vezama iznad nje kako bi u potpunosti oterali demona. Niz korice jatagana voda iz Dubočke reke se posipa po probuđenoj, tri puta za sva tri obrtaja oko mesta na kojem stoji, uz pomoć ostalih. A zatim je ubace u kolo kako bi i ona odigrala mračnu energiju, sve do onog poslednjeg devetog kruga, jer retko koja se povrati tek tada na kraju. Nakon rituala, rusalja još dugo ostaje iscrpljena. Potrebno joj je vreme da se oporavi. A kada se digne i dođe sebi ne seća se ničeg od pada do povratka u ovaj svet.

Ima dana u kojima ne bi pala ni jedna žena, a opet bilo je i onih kada se nekoliko njih zanelo tonući u trans. Ako okolnosti dozvole, u tim momentima jaukanja i lelekanja, članovi porodice pale sveću kao simbol svetlosti i prinose kolač koji namenjuju Suncu i Mesecu, a za koje se od davnina veruje da su brat i sestra i božanske prirode. U nekim slučajevima mumlanje rusaljke se odvija tokom celog transa. Nekada je mumlanje zapravo šaptanje, čujno uhu spuštenom na njezina usta. A bude pak i situacija kada šaptanje preraste u tiho predskazivanje i mađijanje o strahotama i tragedijama prirode: o suvoj i opustošenoj zemlji sagoreloj u velikim vatrama, potocima koje su popile velike zmije, poplavama, bolestima, pomoru stoke i drugim pošastima, ali i o ubistvo kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marselju 1934. godine, tri meseca pre atentata.

O Duhovima uoči zbacivanja kralja Petra II Karađorđevića 1945. godine, dogodio se poslednji pad u Dubokoj. Taj pad je pratila rafalna paljba iz pušaka četnika iznad glava sveta koji je napunio centar sela. Poslednja rusajla je predvidela: „Kralja više neće biti. Ja sam poslednja padalica i tako do povratka kralja na presto!“. Navodno, u selu Ceremošnja, nedaleko od sela Ševica i Duboka, desio se pad 2000. godine. Nejasno je zašto. Mlada žena nije mogla da se povrati jer nije bilo oigravanja. Nije bilo karabaša koji bi svirali božansku melodiju rusaljki, nije bilo kraljeva niti kraljica. Bez rituala buđenje nije moguće, a tada padalica ostaje u komi i umire. Da stvar bute zlokobnija, devojka je u tima danima rodila. Kulturnoumetnička društva Vlaha neguju ovaj i druge običaje kroz igre tokom motiva u selima usred Zvižda, na ograncima Homoljskih planina uz zlatonosni Pek. Porodica se dosetila da bi mogla da upotrebi znanje nekog od njih jer bajalice i medicina nisu donele rezultate. Na kraju, demoni su oterani, a devojka se oporavila nakon nekoliko meseci.

Uzrok padanja žena u trans enigma je i danas. Ni meštani sela Rudna Glava ne znaju. Pojava se vezuje za vile i druge šumske demone koji napadaju ali i štite žene, a ti tragovi vode do rimske boginje plodnosti ‘Ops’, a pre nje i do grčke boginje nad boginjama ‘Reja’, još dalje čak do majke boginje ‘Kibela’ iz anadolske visorvani. Ostaci jednog od hramova sagrađenih u Kibelino ime se mogu videti i u Srbiji, između zidina Romulijane, palata rimskog cara Galerija. Možda odgovor ipak leži u verovanjima u kojima još uvek živi Muma Paduri – Šumska majka i nadvila iz vlaške mitologije. Ostaje nerazumljiv i jezik kojim su rusaljke tokom transa izgovarale predskazanja preneta im od onih koji ih opsedaju, jer iskazane reči često nisu bile na vlaškom. „Možda je to bio jezik vila. Ne znamo, a to je takva šteta za čovečanstvo.“, zaključila je moja sagovornica Svetlana Živanović iz sela Duboka koja mi je pomogla da saznam što više o fenomenu zvanom rusaljke. Jedno od poslednjih predviđanja je i to da nam je ostalo još 200 žetvi!

Između dva svetska rata selo su posećivali lekari iz Nemačke, među njima i lekar iz Berlina dr. Sonenberg; lokalni lekari kao što je bio dr. Gajić, ali i psihijatri iz Engleske koje je dovodila izvesna diplomatkinja britanske ambasade zainteresovana za ovaj događaj. Navodna istraživanja ovih eksperata, o čijim životima i radu nemam nikakve dokaze samo kazivanja, nisu donela nikakva saznanja.

U sledećem tekstu moći ćete pročitati i legende o rusaljkama: „Carević i tri vile“ i „Dve kraljice“.

…

Sakupljač: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka i meštani sela Duboka, Ševica i Rudna Glava