„Carević i tri vile“

…bilo jednom…

Zabare je i tog dana bilo puno stoke. Kao što je bilo u onim pre, a tako će biti i u narednim. Leto je tek počelo. Nepregledna stada krava i ovaca desetlećima već daju spokoj stanovnicima grada. Oni najstariji pamte dane pomora i gladi. Kako sada stvari stoje, nema nikakvih naznaka da se tako nešto može ponoviti. Svetlošću okupani pašnjaci su se topili na horizontu u daljini, dok bi sa ove strane zelena trava tonula ispod utvrda grada.

Iza visokih zidina, živelo je nekoliko hiljada zadovoljnih građana. Stočari, povrtari, zanatlije, trgovci, svako u svom poslu, od svitanja do sumraka. Nisu imali razloga za brigu. Visoki zidovi, dodatno osigurani kanalom punim vode pred kapijom grada i visokim stenama iza naseobine, skršili bi napad svakog ko bi se usudio da krene na njih. Kule na uglovima utvrđenja i još po dve u nizu između, gledale su na sve četiri strane sveta sa po četiri oka. Sva četiri uvek budna! A tu je i carska vojska koja se pred gradom može pojaviti za nekoliko dana ako zatreba. Svi su to znali.

Grad, čiji je naziv vreme izbrisalo, svojom posetom je počastvovala i sama carica Jelena. Prošlo je mnogo leta od kada je napustila svoje rodno mesto. Nakon pogibije svog supruga i cara u borbi, smatrala je da će svoju dužnost obavljati pravičnije među svojima. Ako bi ikome poklonila svoje poverenje u sprovođenju državnih poslova, to su mudri ljudi grada u kojem su rođeni i preminuli njeni roditeli i roditelji njenih roditelja. Svakako će se bol za izgubljenim pre istanjiti među voljenima. Istanjiti ali ne i ispariti.

Caričinu svitu je predvodio njen sin Zvezdan. Mali provincijski grad nije ispunjavao potrebe za zabavom mladog carevića koji je od svih dešavanja najviše voleo lov. Zamišljao je sebe kao velikog ratnika, vojskovođu, cara. Jednog će dana nadmašiti i svog oca. Učiniće ga ponosnim. Jer on će zasigurno videti dela svog sina sa neba, nema sumnje.

Garda carevića je već spremno čekala svog budućeg cara da krenu u lov. I lokalni lovci su angažovani kako bi Zvezdana odveli do najboljeg lovišta. Sunce je već doputovalo do svog najsjajnijeg odredišta kada je grupa stigla na proplanak, gore iznad šuma. A tamo, na otvorem paslo je stado ovaca. Nije to bilo stado gradskih čobana, jer suviše daleko bi bilo terati ovce čak donde. Ovo su čuvale devojke na konjima, krznom ogrnutim, za koje su lovci čuli, ali ih nisu videli. Možda neki i jesu, jer kako bi se inače znalo za tri devojke, tri sestre bez roditelja. Ali među prisutnima nije bilo takvih. Držali su se podalje proplanka i stada koje je moralo biti nečije, a i divljač se ipak skriva međ’ drvećem.

Jelena je upozorila svog sina da se drži podalje od šumskih devojaka. Tako ih je nazvala: „Njihovoj lepoti ne može da odoli ni jedan muškarac. Duge kose do zemlje u kike su im ispletene. U jedne boje zlata, drugoj tamni crnje od noći bez zvezda i Meseca, dok treća pušta grivu jaču od svakog konja. Jednim pogledom će ti popiti svu pamet iz glave. A to nisu sva njihova oružja. Svoja stada čuvaju lovačkim lukom i tobolcem strala!“. Carevića nije zaitrigiralo ono što je majka ikada imala da kaže o svetu van zidova iza kojih nikada nije izlazila bez vojske. Ali neopisiva lepota tri mlade žene, e to je već nešto. „Možda današnji lov bude bolji nego ikada“, valjda u sebi, promrmljao je Zvezdan na rastanku od carice.

Upornost carevića da ugleda u stadu, na prostranim planinskim pašnjacima, prelepe šumske devojke dovela je do reakcije, ali ne onakve kakvoj se nadao. Iz tri različita pravca, doletele su tri strele. Jedna je prozujala pored Zvezdanovog uha ne pogodivši nikoga iz njegove pratnje. Druga se zabila između prednjih kopita njegovog konja, a poslednja,… E ta beše pogodila mladog naslednika carstva ispod levog pazuha zarivši se u meso. Straža se raspršila oko svog gospodara. Salva ‘vilinstrela’ se ipak nije ponovila. Jedan pogodag je bio dovoljan. Deo vojnika se rasuo u tri manje grupe, u jurišu prema pozicijama odakle su odapete strele. Nije bilo nikakvih tragova. Kao da je celo prostranstvo bez ljudi, bez konja. Ovce su sve vreme mirno brstile travu. Jedino što je preostalo komandiru carske garde je da carevića prenese što pre u grad. Carski vidar je poslednja nada mladiću u mukama.

Dok je straža nosila mladog carevića preko zabara, glas do Jelene je već stigao. Trkom kroz kapiju, a potom preko mosta iznad kanala, susrela je svog sina. Nadljudski vrisak majke na kolenima beše preplavio ceo grad iza caričinih leđa: „Dabogda, da svaka žena od sada pada kao što sama ja pala na ovaj dan!“.

Kletva caričina beše rodila zanos kod žena u gradu i okolini. U godinama koje će dolaziti, decenijama i vekovima, mlade devojke ali i starije žene padaće u komu o Duhovima, a da ni jedna od njih neće znati da li će i ona biti žrtva prokletstva. Nekada će sa majkom u trans pasti i njeno dete, možda ipak zbog straha. A biće i muškaraca do kojih će mađija naći svoj put.

…

Autor: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka

„Dve kraljice“

…bilo jednom…

I tu negde kod sela Duboka beše međa. A dve kraljice se nikada ne posvađaše zbog granice između njihovih zemalja. Zlatna kraljica vladaše u bogatstvu na severu, nad ravnicom Zvižd. Njena susetka, Srebrna kraljica, gospodariše u miru, nad Homoljskim planinama južno. Ali pravilo beše da pećina Duboka ne pripada ni jednoj, već mrtvima sa obe strane međe, koji kroz nju odlazaše sa ovog na onaj drugi svet. Tako beše, tako će biti. I tu narod beše postavljao brvna, preko Dubočke reke, kako bi duše preminulih našle put do ulaza u pećinu.

Ona prva, neponovljive lepote, imaše dugu kosu upletenu u kiku do zemlje, boje zlata. Svi muškarci iz njenih zemalja joj služiše u obožavanju i žudnji, dok se podanice behu divile kraljičinoj moći, pune strahopoštovanja prema svojoj vladarki. Zlatonosni Pek gospodarici severa donosaše neizmerno bogatstvo te njena odeća beše sva od zlata, a njene kočije i zamak behu optočeni zlatnim žicama. Žene behu prele zlatne niti na vretena, uz obalu, i danju i noću. Niti iz preslice koje behu sa druge strane vode od vune potekle, a kroz reku behu zlatno zrnevlje sakupljale. Od ovog prediva jedino za Zlatinku beše moguće tkati odeću na dvorskom razboju od suvog zlata.

Ona druga, srebrne kose, ništa manje očaravajuća, svoju moć sazidaše u nepreglednim šumama, kamenim majdanima i stadima ovaca na planinskim pašnjacima. Živeše u šumskoj palati među planinama, od bukovog drveta sazdanog. Od vešto upletenih grana i stabala mađijama, vrelom smolom ulepljenim da se dvorovi ne rastoče. Bašte i dvorovi u krošnjama behu uvezani visećim mostovima, a sa zemljom behu povezani pletenim lestvama. Planinka beše svoj šumski svet štitila koliko i oni njoj služahu.

Darovahu kraljice jedna drugu i to beše vreme prosperiteta i izobilja. Do jednog dana, kada se obe kraljice zagledaše u istog mladića. A on ne beše ni iz kraljevstva juga ni iz zemalja na severu. Kraljice podigoše vojske i desi se okršaj pred grotlom Dubočke pećine. Strašan boj se dogodi i skoro sav svet koji pratiše Zlatinku i Planinku izginu. I kraljice behu ranjene ali ostaše žive. Jedan vojnik sa juga ipak prežive. Dogegaše se da spasi svoju kraljicu, ali kad beše video da i druga diše, obesi je o kiku pa na jednu bukvu. I tu on pade od rana svojih. Srebrna posta gospodarica severa i dobi mladića za sebe. Ali njena radost ne potrajaše dugo jer iz žbunja dolete strela koju beše odapeo vojnik iz Zvižda. Beše i ovaj osakaćen, ali i dovoljno spretan da pogodi Planinku koja pade pored nogu obešene Zlatinke, pre nego što i sam pade. Dvojica vojnika ne preživehu da odnesu reč u svet.

„Dabogda kako ja ovde pala tako i svaka iz ovog mesta o ovom danu da padne!“, beše poslednje što je kraljica juga izgovorila. Kletva pratiše žene sela Duboka mnoge naredne vekove.

…

Autor: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka