Ljudi od vajkada koriste Miroč planinu kao vazdušnu banju. Stari Rimljani su je nazivali ‘Unum’, a koristili za lečenje svojih ratnika nakon bitke. Još tada je bila poznata po lepezi lekovitih biljaka koje bujaju na njenim obroncima. Na nama poznatom srpskom, ova reč bi značila ‘Jedinstvena’. Ali stari rimski naziv nije jedina jedinstvenost Miroča. Vekovima je planina bila i ostala dom biću Vlasima piznato kao zmau, a širem auditorijumu kao zmaj.

Gospodar vatre, vatrena ptica, zmijolika magijska ptica, zvezda padalica, vatrena lopta koja iskriči i baca varnice, sintagme su koje koriste žitelji sela oko Miroča i Homolja. Pola čovek pola životinja, zmau u selu Štubik ili zmeu u selima Duboka i Ševica, živi u šupljacima; velikom sasušenom i napuklom stablu bukve ili hrasta na raskrsnici ili u šupljini stene u planini. Dvorci su to zmajeva, a u njima obitavaju tokom svetlosti dana. U svom letu prelaze veoma dugačka rastojanja u kratkom vremenskom intervalu, paraju vazduh, seku vetar i bacaju jaku svetlost oko sebe. A ako tako odluči, zmau biva nevidljiv za ljude, ali ne i za svoju žrtvu kojoj se ukazuje u obliku lepog mladića. Zmeuov fokus je najlepša devojka iz sela ili mlada udovica. Sve što od nje želi je bezuslovna ljubav. Zver se nakon što sunce sklizne iza ivice horizonta spušta niz odzak i uvlači u postelju žene koju zaposeda. Celu noć provode u razgovorima i ljubavnom zanosu, a devojka će sutradan to iskustvo objasniti kao živopisan san. Ili će ćutati. Ona se budi pre svitanja, a zmaj tada već neopaženo i munjevito nestaje iz njenog doma i leti nazad u svoj tajnoviti dvorac.

Vatrena kugla se u mraku, nakon spuštanja u svoje ljubavno gnezdo, transformiše iz iskričavog stvora u stasitog mladića, natprirodne lepote, svetle puti, lepog izduženog lica, duge plave kose i svetlo-plavih ili zelenih očiju koje cakle. Devojka u koju se zaljubio je toliko lepa da su svi momci sela želeli da je ‘strndzaju’ s’ jeseni kada se svi poljski radovi privedu kraju, a nastupi vreme nalaženja životne saputnice. Vremenom ona kopni i vene, koža joj postaje sve bleđa, sve manje jede, a na kostima bude sve manje mesa. Ako zmaj ne odustane, devojka umire, pre ili kasnije.

Iskričava zver leti i nestaje, raspršuje svoje ‘žiške’ oko sebe i gasi se. Osmatra sa krovova sela sakriven iza vela svoje nevidljivosti, jer zmaj nije samo gospodar vatre. On se rađa preobražajem matore zmije koju ljudsko oko nikada nije videlo, a čiji je rep nagazila šumska vila. Ako je zmija bila mužjak, tada će i zmeu biti muškarac u snovima devojke. Ne leži vraže, ali pamte se u selu Duboka i zaposedanja lepih momaka od strane zmaojica. Niko nije bio bezbedan od namera nemani. U selu se o ovim stvorovima ne govori, a njihovo ime se ne spominje, kada sunce nestane sa svoda. Tada se zver kači za krovove, posmatra i prisluškuje, a ako ga neko od seljana uvredi sveti se i ubija ga iz čiste osvete. I niko nikada neće saznati kako je do smrti došlo, a to nije nikako dobro za obavljanje posmrtnog rituala koji se u selima istočne Srbije naziva ‘daće’. I nije samo Svetlana svedok da ovi stvorovi postoje, a zasigurno je videla jednog u krošnji starog oraha ispred svoje kuće pre nekoliko godina. I ne samo tada, već i u mladosti, kada se sa svojim suprugom vraćala kući kolima iz susednog sela. Tada se preko njihovog auta na putu kroz šumu, prekotrljala vatrena kugla, nakon čega se zmau survao neviđenom brzinom niz planinu kroz drveće. A potom je i nestao. E kud su baš po mraku morali da se vraćaju! Lovac i najveći šmeker u svoje vreme Toma, takođe, meštanin sela, da je živ eto i on bi mogao da posvedoči da su zmajevi spopadali njihovo selo. Baš jeste video jednog na krovu Angelinine kuće, ali se uplašio i pobegao, a svoju lovačku hrabrost je od tada koristio samo po dnevnoj svetlosti. I komšiju Nikolu je posećivala ‘učiteljica’, noćima kroz odzak njegovog doma. Tako je govorio o svojoj zmaojici, izbegavajući da je nazove pravim imenom. A ona mu je dolazila ne krijući se od sveta, javno, i to sa one strane brda, tamo iz padine.

Mnoge žene bi uposlile sva svoja čula u cilju pronalaženja i praćenja nepoželjnih. Na prelima su razmenjivale svoja saznanja, te su svest i znanje o ovoj pošasti rasli i sazrevali. Čak toliko da su izradili oružje kako bi odbranili svoje lepe devojke i zgodne mladiće. Tačnije tri oružja. Kada najmudrije među njima ustanove da je neka devojka na samrti, a uzročnik njenih muka je zmau, celo selo bi se angažovalo da ga oteraju. Spremili bi veliki kotao, bakrač, koji bi napunili vrelom vodom ili još bolje katranom. Kotao bi držali iznad vatre, okačen o verige u ognjištu ispod odzaka kroz koji se zver spuštala svake prethodne noći. Sigurno će i ove, nema sumnje! Kada napast pokuša da uđe upašće u tu ključalu tečnost, toliko će se nagrditi da više nikada neće doći u taj dom. A devojka će se oporaviti, jako sporo, ali nakon nekoliko meseci biće joj dobro. Drugo oružje je lupanje o šerpe i lonce tokom noći, od ruku svih muškaraca sela. I sledeće isto tako, i one posle. I tako dok god ne budu sigurni da je zmeu odustao. Treće oružje je najubitačnije. Kada zaposednuta devojka sazna gde je dom njenog ljubavnika, a to je rabota koja traje dosta dugo jer zmaj ne otkriva lokaciju svog dvorca tek tako, muškarci sela se angažuju i odaberu malu grupu najjačih i najhrabrijih između sebe. Oni se bace u potragu dok ne nađu drvo ili stenu u kojoj napasnik stanuje, a tada zapale dvorac. Kada drvo sagori, iza vatre bude pepeo i mast i to je sve što je od zmaja ostalo. A ta mast je i više nego vredan melem protiv raznih kožnih oboljenja. Seljani nanose smesu na lice i kožu kada lokalna vračara kaže da je to pravo rešenje za neku muku. Mast se maže i kao sredstvo odvraćanja drugih zveri.

Iskusne proterivačice zmajeva iz sela podno Homolja i Miroča su znale u kojem smeru je najsigurnije oterati ove neželjene posetioce. Uz adekvatnu bajalicu ili ‘samušasku’ proterivale bi ih preko Dunava u Rumuniju. Baba Jovanka je bila zaštitnica sela Jabukovac. „Da ode na Munci da se nikad više ne vrati! Tamo da crkne, da pukne, da uvene, da nestane i da presahne!“, reči su njene bajalice dovoljno moćne da oteraju i najstrašniju zver. Planina Munci je dovoljno daleko, sa one strane reke. A iz sela sa te druge strane, tamošnje žene su proterivale svoje zmajeve u Srbiju. I taj ‘Rat zmajevima’ traje veće vekovima. A neki bi rekli da izmedju Srba i Rumuna nikada nije bilo ratova.

Sela koja bi opsedao zmau bila su zaštićena od požara, jakog vetra, poplava i zemljotresa. Vremenom mudri su to naučili. Ipak, zmajevi su ostali nepoželjni gosti u domovima i životima svojih kćeri. Zmeuovi prijatelji su božanstva vode, vazduha i zemlje, ali i Muma Paduri gospodarica šume. Ako bi neki bio ubijen, to selo bi zadesila kataklizma. Bolest će pokositi seljane, poplava će podaviti svu stoku, grad će obrati letinu, zima će okovati selo,… A može se dogoditi da devojka koju su spasili muka ipak premine od tuge za svojim voljenim. Bio je čak i slučaj da je devojka zatrudnela u snu i rodila zmajevo dete. Zmauović, tako se nazivaju deca rođena iz ovakvog greha. A takva beba je bez kostiju, kao žele, kao pihtije, nije joj suđeno da preživi.

U sledećem tekstu moći ćete pročitati i legendu o zmaju: „Devojka i zver“.

…

Sakupljač: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka, Zlatimir Pantić iz sela Štubik i meštani ovih kao i sela Ševica.