„Devojka i zver“

…bilo jednom…

U početku je beše opsedao povremeno, ne svakog dana, nikako. Znala bi Dušanka da je drugačije. A znale bi i žene koje se redovno okupljahu u prelo kako bi razmenile poslednja saznanja o znamenjima koja su najavljivala kakvu nevolju. Pratile su one i sva čudna dešavanja među meštanima sela Duboka, demonske sile koje bi se uvukle međ’ ljude ili, ne daj bože, u njihove domove. Jer kako bi inače, za boga miloga, znale i za ovu najnoviju napast što se beše nakanila na sirotu devojku.

Evo treći je mesec kako se Dušanka hvata u koštac sa svojom mukom. Zmau je sada već beše posećivao gotovo svake noći i beše jako ljut što se eto dva dana zadržala kod vidara susednog sela u potrazi za izlečenjem. Taman joj beše bolje ali sada, kada se vratila kući, iznova je počela da kopni. Koža joj postajaše sve bleđa i sve tanja, krhka poput sivih jesenjih dana koji su zamenili vrelinu leta. Njena telesna snaga se gasila kao i godina koju su seljani lagano prepuštali prošlosti.

Dani behu odmicali, svaki naredni bivaše sve kraći i sve hladniji. Otac devojke nije imao nameru da svoju kći prepusti sudbini i neizvesnosti nadolazeće zime. Opremio je kola, upregao konje, a namera mu beše da Dušanku odnese najboljim vidarima u gradu gde će oni znati kako da pomognu. Ni najmudrije žene sela nisu imale leka za njegovu miljenicu. Sve poznate bajalice, kamilica, crni pelin i beli luk ne dadoše nikakve rezultate. Moć velikog grada hoće! Bio je siguran otac. Ali ne i devojka, jer ona se beše bojala da reč o njenoj nevolji ne napusti prelo, znanjem prepunih, žena sela Duboke. Ako kojim slučajem muškarac sazna da zmaj posećuje neku od seoskih kuća, zver će ga povesti u smrt čim se Sunce spusti ispod linije koja razdvaja nebo od planine. Njen otac ne bi dočekao novo jutro.

Vožnja do grada beše preduga. Konjima koji su vukli kočije bilo je potrebno više za da ga iskopitaju od jedne dnevne svetlosti. A tamo posle đeviške i odmah nakon stene sa leve strane, pre nego da se krivudavi put izvuče iz šume i nastavi svoje vijuganje kroz rit, a na prvoj narednoj krivini, mučenoj mladoj ženi dušman ne dade ni onde mira. Pomrčina Sunca ispod drveća beše navukla mrak nad kolima u pokretu ne sačekavši da se išunjaju na čistinu. I nakon tog mosta i stene, na raskrsnici, Dušanku beše obuzela neka jeza te se pokri ćilimom preko glave. A tada, kroz tkanje ugleda u mraku grupu Roma iz koje se najkrupniji među njima zatrča na njih. On do’vati zadnji desni točak kočija, podiže ga od zemlje, a konji stadoše njišteći u nemoći. Ona skloni pokrov sa lica i ne beše ničeg od onog što je kroz ćilim videla. Opet se pokri preko glave, kad tada cela čerga navali na kola, i onaj najkrupniji muškarac i ostali iz grupe, pa i žene i sva deca. Brzo skide sve sa glave i opet sve bi normalno. Konji su izvlačili kola iz šume, a otac ozbiljnog lica fokusiraše se na drum pred njima. Sluteći šta bi mogla biti sledeća vizija, bolesnica osta otkrivenog lica do kraja puta.

Nakon nekoliko dana, naizgled boljeg zdravstvenog stanja, Dušanku je otac vratio u Duboku. Nestrpljive žene nisu časile ni časa, a da ne doznaju propušteno. I tu je devojka kazivala zmaua. Nije krila ni jedan jedini detalj, iako je pre odlaska vidarima zadržala neke pojedinosti za sebe. Od sramote nije mogla da pogleda žene u oči i kaže im da je zmaj njen ljubavnik. U prvim nedeljama ga nije čak ni pominjala, ali tada nije ni bio čest gost u njenim snovima. Čak ni majci svojoj. Više nije imala izbora, morala je da se otvori u prelu do kraja jer u tom krugu leži razrešenje njenih muka. Vidari tu ne mogu ama baš ništa. Noćni posetilac sada već nije propuštao ni jednu jedinu noć, a ona poče da oseća strast i požudu prema zveri. Ali i strah u isto vreme. Kada god bi legla u postelju nečiste spavaćice, on bi se ljutio i grdio je. Jer zmajevi vole nevinost i čistotu.

Najstarija i najmudrija vračara iz sela, Grdina, umela je da prepozna kada je pravi trenutak da se preduzmu odgovarajuće mere u bilo kakvoj nevolji. Znala je šta im je činiti da se zver otera. Nije bilo sumnje. Ona i ostale žene iz prela pripremiše dovoljno veliki bakrač, a potom ga napuniše vrelim katranom i bosiljkom na kojem nisu štedele. Bolje je i pretrpati, a biti sigurna da će odvezanica da odradi svoje. Namenila je za ovaj slučaj pravu samašasku koja nema da omane. Tu nema greške. Naredne večeri proterivačice postaviše kotao u devojčinoj sobi, pa će one zatim u tišini čekati u susednoj i bajati u šapatima. Kada je zmau sišao niz odzak, isti su spretno začepile cepanicama zatrpavši celo ognjište. Pratile su one njegovo kretanje. „Isparenje iz bakrača će da uguši zver“, znala je predvodnica čitave misije. Dušanka se probudila u vrisku, gubeći vazdih iz pluća. Ako dim guši demona onda guši i zaposednutu, tada su naučile najmudrije. Jedna od njih je brzo otvorila prozor da devojka dođe do daha, a zmau iskoristi tu priliku i izlete iz kuće gubeći se u noći.

Strah je izjedao Dušankino srce narednih dana. Noći su bile još teže. Više nije smela da ostaje sama, a ponajviše dok spava. Mater je ostajala uz nju, dežurajući u stolici sve do zore. Zima je odbacile svoj poslednji prekrivač hladnoće i blještavog belila, a devojka je ušla u drugu godinu živeći svoju kob. Zmaj se toliko zaljubio i tako osilio, ne hajući za stražu uz postelju ili za žene koje su smišljale lek protiv najveće nedaće Duboke ikada. Težu i goru ne pamte ni one najstarije. Prisluškivao bi svaki nihov razgovor, znale su to iskusne žene, pa bi svaki novi plan skovale na drugom nakovnju, u drugoj kući, čekićem sazdanim od dnevne svetlosti.

Grdina, poučena neuspehom proterivanja nečastivog dimom, više ništa ne prepusti slučaju. U dosluhu sa majkom nesrećne devojke, strpljivo je dočekala proleće. Ovu je zadužila da svake noći podseća kći na pitanje namenjeno zveri: „Gde je tvoj dom? Dolaziš u moju kuću svake noći, a ja bih baš žarko želela da posetim tvoj dvorac!“. Jer odgovor na ovo pitanje je od najvećeg značaja. S’ prvim danima proleće, Dušanka je sanjala zmajev dom. Detaljno je opisala svojoj materi put kojim se dolazi do usamljenog suvog hrasta, tamo na ukrštanju dva šumska puta, duboko u planini. Iste reči doputovaše do mudre gatare u potpunoj tajnosti i to po danu. Žene iz prela za ceo ovaj plan ništa nisu znale. One ostaše u neznanju i dalje tragajući za rešenjem. Stara vračara nije htela da rizikuje, jer ako zmau sazna njene namere, devojci više nema spasa. U slepilu tajnosti već je odredila trojicu hrabrih seljana koji će naći i spaliti drvo. Vlajko, Milosav i Šoljani. Trojac od poverenja, kako za mnoge staričine rabote pre tako i za ovu sada. Za ostale u Dubokoj oni su krenuli u lov na divljač. Zima se otopila, a za dobar ulov je uvek potrebno više dana. Opremljeni dovoljnom količinom drvnog katrana, muškarci su se uputili tamo iza rudine, a onda oko golemog kotla, do krša gde se nalazi dvorac. Čoveku čak i najsnažnijem treba bar dva dana da pređe celu stazu. Zmau to preleti dok se okom trepne.

Petog dana lovci su se vratili bez ulova. Ostali su nevoljno prihvatili ovu vest. Ali Šumska majka će sigurno skinuti gnev sa svog srca onda kada svi seljani budu namenili darove u njenu slavu. Trojica muškaraca su ipak obradovali bar nekog među njima. Grdana je dobila dar neprocenjive vrednosti. Mast sakupljenu nakon vatre, od sagorelog mesa i sala sa kostiju zmaja. Njom će vračara izmazati izmučeno telo Dušanke uz bajanje. Koliko god bude potrebno. Zver je mrtva, a devojka će se vratiti među žive.

I tako i bi!

…

Autor: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka