Poput ostalih bića mraka i vilama (‘vlve’ na vlaškom jeziku) pripada zaslužena pozicija u Panteonu demona. Vila se rađa u trenutku kada istovremeno sija Sunce i pada kiša; iz kapi rose na latici ruže, ili na nekom drugom gorskom cvetu boje krvi; tamo negde gde duga sa neba dodiruje tlo. Pitomije su grdobe od veštica ili todorovaca, a opasnije spodobe od zmaua ili karakondzula. Zajedničko svim ovim pa i preostalim u nizu gnusoba je da pored svoje tamne poseduju i svetlu stranu. Vile kažnjavaju i svete se iz najbizarnijih razloga ali i pomažu smrtnim ljudima ako tako odluče.

Žive na čistim mestima, pokraj ili u samim izvorima planinskih potoka samo je jedan primer, za razliku od vampira koji vole ona pogana i prljava mesta poput groblja. I to bi bile vile vodarice poznate i po drugačijim nazivima: baždarice, brodarice ili pak izvorkinje. Zagorkinje ili planinkinje žive isključivo u šumama, nalazeći svoj dom u drvetu, među kamenjem ili pod zemljom i lišćem. Neke od njih stanuju i u gorskoj pećini, što ih dovodi u vezu sa htonskim demonima, direktno povezanim sa podzemljem. Oblakinje, kao što i sam naziv govori, žive među oblacima, dok biljarice, odnosno, vidarice vole svoja prebivališta u cveću i bilju.

Ovi besmrtni demoni u ženskom telu, duge kose u kojoj leži sva njihova snaga i moć, putuju kroz vekove i predanja južnih i istočnih Slovena, pa i dalje ka zapadu. Među Vlasima istočne Srbije žive i dan danas. Rame uz rame sa ostalim i vila Trailo. Muška vila je ostavio trag svog bitisanja u selima na obodima planine Miroč, od varoši Donji Milanovac na Dunavu pa sve do sela Zlot u blizini Bora. Ova planina je utočište i vilama ravijojlama za koje se zna još iz vremena moćnog Marka Kraljevića. A možda i pre njega.

„Marko spava, Miloš popijeva. Začula ga vila Ravijojla, pa Milošu poče da otpeva; Miloš peva, vila mu otpeva; lepše grlo u Miloša carsko, jeste lepše nego je u vile. Rasrdi se vila Ravijojla, pak odskoči u Miroč planinu, zape luka i dve bele strele, jedna udri u grlo Miloša, druga udri u srce junačko.“, isečak iz narodne epske pesme „Marko Kraljević i vila“.

Vuk Karadzić, dok je radio u carinarnici u ovim krajevima, u Brzoj Palanci i u Ramu (svedočenja meštana iz tih mesta), zapisao je da se grob Marka Kraljevića nalazi u ataru manastira Koroglaš u selu Miloševo, na putu od Negotina ka Kladovu. U bici na Rovinama je učestvovao i vlaški vojvoda Mirčeta. Taj se beše sa svojom vojskom spustio sa Miroča i tu usmrti velikog junaka Marka, a na putu između sela Miloševo i sela Dušanovac. Po nekima Ravijojla je ime one jedne vile koja beše došla u sukob sa Markom i vojvodom Milošem.

Nedaleko odatle, u selu Štubik ljudi znaju da u tim krajevima žive i vile šojmanke. Zlatimir Pantić bi svakom znatiželjniku rekao ono što je i meni: lepe žene, koje vole pesmu, igru i kupanje u jezerima i potocima u noćima ispunjenim mesečinom. Nage su, po izgledu nalik sirenama, zavodljive i podjednako opasne. A ko god da ih ugleda, taj oslepi ili povileni. Otuda i ovaj pežuarativni glagol koji simbolizuje istovetnost poimanja pomenutog sa stanjem gubitka razuma. Nekada su ljudi odmah znali o čemu se radi, onda kada neko više nije sasvim svoj. Danas su potrebne kojekakve blesave dijagnoze. U nekim objavama vile šojmanke se izjednačavaju sa rusaljkama, žene padalice o kojima sam pisao u jednom od prethodnih članaka. A opet rusaljke se u drugim pisanim izvorima, koje sam imao priliku da pročitam, poistovećuju sa vilama. I još dalje, postoje tekstovi u kojima su rusaljke isto što i veštice; negde se pak može saznati da su žene padalice zapravo vračare, odnosno, gatare. Pa i to da vračara nije ništa drugo do veštica. Kako god, ali veza između vila i drugih demona sa jedne strane i smrtnih žena sa druge duboko je ukorenjena i neraskidiva. Moj izvor podataka su ipak izjave seljana na obodima Homoljskih planina i Miroča, i ako mene pitate tom izvoru najviše verujem. Obišao sam dosta sela, a predanja mojih sagovornika su se u najvećoj meri poklapala. Nije bilo apsolutnih suprotnosti u verovanjima i naučenim običajima koji se prenose sa prethodne na sledeću generaciju. Intervjuisao sam ne mali broj lokalaca, a jedan od mojih sagovornika je, na moje pitanje zašto su žene te koje se uvek dovode u vezu sa svim ovim mitskim i demonskim bićima, odgovorio: „Pa, zato što one više veruju u sve to. I zato što su slabije, pa su podložnije demonskim silama!“. Zaključak neka bude lična stvar svakog ponaosob.

Najopakije od svih vila su samovile, a one se pominju u folkloru južnih Slovena, možda najviše među Bugarima. Vrlo su osvetoljubive i smrtonosne.

O kojim god vilama govorili, nema onih koje vole ljude. Drže se podalje od čovečanstva i njihovih naseobina. U svojoj blizini ne žele ljudska sela i gradove od kamena. Zvuk mašina i zaprežnih kola ih uznemirava. A ako je neka devojka u nekom od naselja na obodima ‘vilinšume’ od njih lepša ili ako neki mladić bolje peva, svete se, baš kao što je ispevano u epu o junaku Marku. Oblakinje stoje na najvišem stepeniku u hijerarhiji vila i najbliže su bogovima. Sve vile su, uzgred budi rečeno, božanske prirode. Nekada su bile boginje, a potom proterane među smrtnike, ako je verovati pojedinim predanjima. Ni jedna žena ne sme biti fatalnija od vile i ni jedan junak ne sme biti jači od božanskog bića. Kako među oblacima tako i na zemlji, svaka vila ljubomorno čuva svoje stanište za koje je vezana, jer tamo je rođena. Tako može biti i čitava gora ili planina pod zaštitom od ljudi i kojekakvih zlonamernika. U dubinama šume one grade svoje prelepe i magične ‘vilingradove’, daleko od kontakta sa smrtnicima, u najvećoj tajnosti. Takvih gradova bude i ispod zemlje i u oblacima. Svako ko ih uvredi ili se ogreši o njihov dom, ubije neku zver ili poseče drvo biće kažnjen. Posledice su trenutno slepilo, teško ludilo, okamenjivanje u mestu ili smrt koja će nastupiti trećeg dana od trenutka kada grešnik ugleda demona direktno u oči. Nekada smrt nastupa momentalno, ‘vilinstrelom’ pravo u srce, jer neke vile su naoružane i jašu na belom jelanu.

Njihove su kose boje zlata, bele poput čistog snega ili crne kao noć bez svetlosti. Puštene do zemlje, guste i moćne. Ako joj čovek ukrade bar jednu vlas oduzeće joj ‘vilinmoći’. Njena moć ali i sloboda, sloboda koja je svakoj vili najbitnija i neprocenjivo vredna, mogu preći u ruke onog ko uspe da ukrade njenu dugu belu košulju od tankog tkanja, dok se kupa u jezeru ili nekom potoku uz pesmu. Čekaće prvu priliku da povrati ono što joj pripada. Uslediće najsurovija odmazda koju smrtnik ne može ni da zamisli. Ta prozirna košulja je jedino od odeće koju vile poseduju. Uvek bose, a često i potpuno nage te im kosa prekriva ženstvenost poput haljine. Ima svedoka koji su u planinama videli prelepe mlade i nage žene, kozjih nogu, košutinih ili čak magarećih ili konjskih, a umesto prstiju i tabana koriste kopita, što im daje natprirodnu snagu i brzinu nedostižnu i najbržem konju. Zbog toga ih negde pojedini i poistovećuju sa drugim htonskim demonima poput todorovaca. Neke vile imaju i krila sakrivena ispod te duge košulje, što i nije neuobičajeno posebno za oblakinje. A svaka ima moć da se preobrazi u jelena ili konja, labuda ili jastreba, zmiju ili drugu životinju koju odabere.

Nisu kose jedini izvor njihove moći i besmrtnosti. Tajna ‘semena belog luka’ je samo njima znana; jedino vile raspolažu njime i znaju gde ga naći i u kojim noćima je to jedino moguće. Seme im obezbeđuje čak i prevlast nad drugim demonima. I drugo magično bilje raste u senci ‘vilintajne’. Biljarice koriste ‘raskovnik’ i ‘vratolom’ za vidanje i najgorih rana ratnika, ali i za otklanjanje neplodnosti kod nerotkinja. A to samo onda kada im smrtnici udovolje. I druge bolesti i nedaće one vidaju i leče kao što ni jedna seoska vračara ne bi umela. A one, te gatare, i dolaze do sveg svog znanja i stiču razne ženske veštine tako što ih voljne vile podučavaju u posebnim danima tokom godine. Ako su baš rade, mogu ih naučiti i čitanju prošlosti i budućnosti. Vile vladaju tajnom uskrsnuća mrtvih u izuzetnim slučajevima. A kada im život dosadi tada umiru, svojom voljom, onda kada odluče da više ne žele da žive. Nekada im šumski svet, životinje sa kojim umeju da komuniciraju, traže neophodno magično bilje po gori. Nekima se od njih, a nadvili Muma Paduri – Velikoj majci baš uvek, drveće klanja kada god da koračaju šumskim stazama. O nadvili sam pisao u jednom od prethodnih tekstova.

Da bi se vile umilostivile žene iz sela zakazuju ‘pomane’ u odgovarajućim danima njima u čast, i to na lepim i čistim mestima gde se ove okupljaju. To mogu biti ‘vilinkola’, na nekom proplanku ili pokraj vrela, jer one jako vole pesmu i igru. Tamo žene namenjuju poklone za demone, hranu i piće ali i pesmu i kolo. Reči molitve se podrazumevaju: „Hajde vilo, uzmi sve što je tebi milo!“, sriču se poput pesama jer tako najbolje dopiru do ušiju vila. Ova mesta koje posećuju planinski demoni treba izbegavati. Vilinkolo je uvek uočljivo jer se trava u krugu bitno razlikuje od okolnog korova i rastinja. Niko ne želi da navuče gnev demona na sebe gaženjem zabranjenih mesta. Zabranjena svima osim ženama kada namenjuju darove. Postoje i druge lokacije koje treba izbegavati, sveta mesta koja pravim junacima mogu doneti posebne moći: ‘vilinkladenac’, ‘vilinkamen’, ‘vilinpotok’, ‘vilinigralište’, ‘vilinlug’,…

Krhkog su i nežnog izgleda ali nemilosrdnog i nepokolebljivog temperamenta. Tako ljupke zavode muškarce koje u grupama zatiču u planini i orgijaju sa njima, a nakon toga im oduzmu pamet ili ih ubiju. Kada vila želi da zatrudni, opet će zavesti nekog lepog mladića da sa njim oplodi svoju utrobu, a potom će mu izbrisati sećanja na taj događaj i isto tako izludeti ili usmrtiti. Ako bude srećne ruke, mladić će preživeti ali će zato povileneti. Ni jedan muškarac ne može da se odupre trenutnoj ljubavi koju oseti prema vili koju ugleda. Deca koja se rode iz te ljubavi su vilenjaci, a oni nisu poput dece smrtnika, nasleđuju dugovečnost svojih majki i po neku moć. Polu ljudi – polu demoni, živeće svoje živote u vilingradovima pod zaštitom i u blagostanju daleko od ljudi i svojih nevažnih očeva koji i ne znaju za njih. Neki vilenjaci budu odbačeni i prepušteni ljudima na staranje u nekom od sela. Takva deca nemaju lepu budućnost i dug čivot, a prepoznaju se po beloj kosi i bledoj koži, vatrenim očima ili izraslinama na leđima koje su zapravo rudimentarna krila.

Savet svakom putniku dobronamerniku: ako se zadesite u situaciji da u gori popijete vode sa potoka ili iz izvora, obavezno ostavite neki novčić, šareni konac od vune ili komad tkanine kao dar i zahvalnost vilama. Ili otpevajte neku pesmu, jer ništa lepše i milije vili od lepih reči nije. Bilo je primera da su, na granici svog sveta sa svetom ljudi, rušile kule i mostove, tvrđave i gradove koje su ovi gradili za sebe. Ono što su danju sagradili majstori, demoni bi po noći porušili. Poklon koje bi zahtevale je žrtva, najlepša devojka plemena ili najveći junak koga će smrtnici sazidati u zidove budućeg grada.

„More, ču li, Vukašine kralju, ne muči se i ne harči blaga! No eto ste tri brata rođena, u svakoga ima vjerna ljuba; čija sjutra na Bojanu dođe i donese majstorima ručak, ziđite je kuli u temelja: tako će se temelj održati, tako ćete sagraditi grada.“, isečak iz narodne epske pesme „Zidanje Skadra“.

…

Sakupljač: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Zlatimir Pantić iz sela Štubik i meštani sela Štubik i Zlot