Na listi demona u folkloru Vlaha, vampiri gospodare visokom pozicijom u takvoj hijerarhiji. Ali to isto bi se moglo reći i za druge sile tame o kojima sam već pisao u prethodnim postovima; a biće i još nekih u narednim tekstovima i legendama, podjednako moćnih, kao i onih čije volšebne kandze ne dopiru tako daleko. Nekada duša preminulog ne uspeva da pronađe put do onog sveta, a za takvog čoveka, u selu Štubik na istoku Srbije, kažu da se povampirio. Baš poput ostalih i ova bića mraka mogu biti opsene u noći nejasne forme. A opet, znali bi da opsedaju žive zavaravajući im oči telom nekog nepoznatog čoveka, odabranim po sopstvenoj volji, ili pak oblikom neke seljanima dobro poznate životinje.

Najozloglašeniji među vampirima je svakako muronj, dobro poznata pojava među žiteljima sela Štubik. U selu Zlot ove demone nazivaju moronj alviu, dok bi u selu Gornjane bilo dovoljno reći samo moronj i svi bi meštani znali o čemu je reč. Preminulom čoveku čije stope za života prate zla dela, kofer greha i neisplaćeni računi neće biti mira ni nakon smrti. Njegova će se duša uobličiti i ostati u svetu živih tumarajući u potrazi za spokojem, a kakva će se mračna sila u nju useliti ne želeći da ode ni najmudriji ne znaju. Ako ukućani ne zakazuju ‘pomane’ kada im je vreme i ne namenjuju tada darove, kako bi pomogli grešnom pokojniku da isplati svoje dugove, izgubljena tužna duša postaje očajna. U njoj tinja bes i raste srdzba, pa kao takva ostaje zaglavljena u ovom svetu. Jer živi su očajniku poslednja slamka spasa i ako uspeju da pomognu premilum članu porodice, a takav uspeh nije zagarantovan, tamo će ga čekati sve što su njemu namenili. Vampir se vraća u kuću u kojoj je dok je bio čovek živeo, uznemiravajući ukućane, ne znajući još uvek da je preminuo ili iskajući pomoć, a možda i da muči ove jer su ga izneverili. Za sobom ostavlja škripu na tavanu, grebanje i pucketanje u drugim prostorijama, isključivo u ‘veštičjim satima’. Svakom muronju kojem je sudbina namenila ovakvu večnu nesreću, živi na prljavim mestima poput groblja, ili u vodenicama van sela, a nekima dom postaje raskrsnica na kojoj zlopate svakog ko njom prolazi u kasne sate.

Vampir se ‘rađa’ i kada čovek premine bez sveće koja bi osvetljavala put njegovoj ili njenoj duši, nakon što telo prestane da diše i srce prekine da kuca. Vlasi drže sveću u plamenu pored postelje svakog starog ili bolesnog ukućanina za kojeg se sumnja da će ih napustiti. Ako svetlost usled iznenadne smrti čoveka ne isprati dušu na onaj svet, ona se preobrazi u demona. Pomane će možda ipak rešiti nedaću. Čak i za one za čiji je spas gorela sveća mogu se povampiriti ako telo umrlog na odru u kući preskoči neka životinja, obično mačka ili pas, ili ako mrtvaka preleti ptica ili slepi miš, jer su prozori držani otvorenim. Ako bi neki zluradi rođak ili komšija želeo da naudi duši pokojnika preskočiće preko njega kada niko ne vidi. A dovoljno je i samo senka živog da pređe preko leša ili da se prebaci kakav predmet preko, obično neki kuhinjski poput tanjira ili viljuške, i taj će se umrli demonizovati.

Vodenice bi na brzacima i potocima u blizini sela mlele žito i 24 časa ako je vreme to dozvoljavalo. Pomeljari, radnici u mlinovima, po smenama bi dočekivali seljane sa dzakovima. Za jedan pakovani tovar od 50kg bilo je potrebno oko sat da kamen samle sve žito iz dzaka. A vlasnik zanata bi ubirao 10% od brašna kao svoju zaradu. Međutim, malo pre ponoći mlin bi bio ostavljen da radi bez nadzora. Pomeljar bi se povukao u selo, a žitelji ne bi donosili svoje žito naredna dva sata. Jer to su veštičji sati kada vampir opseda vodenicu. Neki radnici su svedočili da su u blizini viđali psa ili vuka kojem tu nije mesto, jer vampiri mogu da se preoblikuju u četvoronošca ili životinju koja ih je preletom preko tela pokojnika pretvotila u demona. „Skreće čoveka sa puta pameti!“, vodeničari bi opisivali svoje iskustvo.

Ako je muronj zločasti vampir, talason je njegova suprotnost. Takođe vampir i demon, ali bez iskvarenih namera. Ova pojava nastaje dobrovoljnim pristankom najstarijeg člana porodice da ga zatvore u zidove kuće koja se gradi. Ili najstariji član plemena, kada se gradi kula. Žrtvovanom će duša zauvek ostati na ovom svetu i bdeti nad novim domom ili tvrđavom štiteći sve koji tu žive. Kod Vlaha demonske sile nisu simbioza mraka i sveg zla ovog ili onog sveta. Talason je primer pozitivnog i poželjnog demona o čijim će potrebama živi brinuti. U narodnom stvaralaštvu srpskg folklora, poput narodne epske pesme „Zidanje Skadra“ pomenute u prethodnoj objavi, pojavljuju se momenti poput uziđivanja živih u kamenu, a sve kako bi neki grad ili most postao i opstao. Vile bi zahtevale takvu žrtvu, jer gde je jedan demon, tu mogu živeti i drugi. I danas postoji verovanje da će dom biti sagrađen sa ‘alalom’ ako senka najstarijeg ukućanina sve vreme dodiruje objekat u izgradnji. A nakon smrti čoveka koji je žrtvovao svoju senku, kuća će biti pod njegovom zaštitom. Ovo se može dogoditi i onome ko prvi kroči u sagrađeni dom ili prvom prolazniku čija senka dotakne kulu tokom izgradnje.

…

Među Slovenima, opskurno biće zadržava naziv vampir, a pojava se vezuje za telo preminulog koje ne trune, ne raspada se. Davitelj živih i krvopija! Oživeli mrtvac atakom mračnih sila. Demon se uselio u prokletog. Možda ipak duh ili đavo glavom i bradom. Lampir ili vampir; duša je zarobljena u telu umrlog, u lešu; ili je pak našla put za onaj svet dok telom preminulog gospodari demon; a može biti i da se duša toliko iskvarila pa se trnasformisala u demona. Različita viđenja iste pojave nakon što se mrtvac probudi, kod Vlaha i Srba istočno od sliva Morave.

Bilo kako bilo, jedino zao čovek može da se povampiri nakon smrti, a ukućani to negde mogu i da predvide za pojedine iz porodice. Ili seljani unutar zajednice. Telo takve osobe se ne ostavlja da leži samo na odru i bez svetlosti. ‘Straža’ motri i ni po koju cenu ne sme da dozvoli mački ili nekoj drugoj životinji da pređe preko leša. Čak ni senka ili kakav predmet. Podrazumevajuća tišina neće uznemiravati dušu koja još uvek boravi u kući. A nakon sahranjivanja tela, preko groba se ne sme preskakati sve dok ona ne pronađe svoj put do sveta mrtvih. Svakako, živi će se potruditi da se to i dogodi namenom poklona, hrane i vode, košulja, peškira, češlja i ostalog što će pokojniku trebati na drugoj strani. Bogove i demone treba umilostiviti, namenom isto tako, kako bi ovi prihvatili dušu umesto da je odbace. Ako se ne pojavi pukotina na grobu, do povampirenja nije došlo, u suprotnom vampir će u veštičje sate izlaziti kroz procep i spopadati porodicu i seljane.

Zajedničkim snagama bi seljani preduzeli preventivne mere nakon smrti nekog zločinca iz sopstvene zajednice. Kroz grudi će mu probiti glogov kolac; možda još jedan takav uz glavu grešnika u tlo, ili ipak kroz samu lobanju. Što je sigurno, sigurno je! Okrenuće ga potrbuške i zakopati dublje od uobičajenog. Zatrpaće telo kamenjem, a potom prekriti svetom zemjom iz crkvenog dvorišta ili sa nekog pređašnjeg napuštenog groblja prošarano ljudskim kostima. Glogovo trnje ispod noktiju se podrazumeva, jer to je jedini način da spreče njihov rast. Za one najgore zlotvore za života, pribegli bi još drastičnijim merama. Odseći će mu glavu, ruke i noge ili će ih svezati lancima od gvožđa. Telo će zaliti katranom, a dovoljna količina belog luka u grobu držaće demone podalje od mrtvaca. To su moćni talismani protiv zlih sila. Odsečene ili okovane delove tela će zakucati kocem i vezati ih tako u večnosti za zemlju. Grob će na kraju posuti trnjem, takođe, glogovim ili će nabacati granje preko jer se demoni plaše ove moćne biljke. Na kraju će mesto politi vodom sa čistog izvora ili posuti pepelom iz ognjišta koji se do tog trenutka još uvek nije ugasio, uz obaveznu bajalicu: „Kada svaku prosutu kap vode prebrojiš, ti tada dušmanine da se povampiriš!“ ili „Kada zrnevlje pepela sve do poslednjeg prebrojiš, e tad’ da se vratiš u svet živih i povampiriš!“.

A ako meštane sudbina ipak zavara pa se vampir pojavi u selu, moraju ga pronaći. Sumnja na tek preminulog je opravdana i logična. Taj će grob, sa pripadajućom okolinom, posuti pepelom ili peskom da isprate tragove nastale po noći. Ako je bilo više od jednog među preminulima u tek prošlim danima, a otisaka stopala nema, najlepši vranac sela, bez ožiljaka i belega na sebi, neće hteti da pređe preko demonskog groba. Njištaće i batrgaće se! Jasan je to dokaz da se telo mora otkopati, po danu, odmah zatim probosti kocem od gloga i zapaliti. Takvo telo nije trulo, nokti, očnjaci i kosa na njemu su dugi, a ako se probudi tokom otkopavanja, iskolačiće buljave oči i vrisnuće jezivo usled probadanja. Mogu ih osetiti i volovi, psi i petlovi kada prolaze pokraj groblja.

Vampir je u početku samo opsena. Senka u mraku. Ispijanjem ljudske krvi postaje sve jači. Voli da se sakriva u vodenici gde čeka svoje žrtve. Nakon dovoljno vremena više i ne mora da se vraća u grob po danu. Postaje rumen u licu, moćan, privlačne spoljašnosti onima koji ga sretnu. Snažni su i brzi ali nisu svemoćni. Ne mogu preko vode i glogovog trnja, a vatra ih užasava. Ako se mrtvac povampirio tako što je preko leša prešla kakva životinja, transformisaće se u takav oblik kada poželi da se kamuflira. Vukovi i psi su često viđani oko vodenica.

Bilo je slučajeva da neka devojka bude opijena čarima vampira i da rodi sa niim vampirovića. Takva deca ne mogu dugo da žive. Neka umru u prvim danima jer nemaju kosti u sebi, glave su im izdeformisane i ogromne, a oči su im buljave. Dok god žive opasni su i moćni. Otrovna im je krv i za ljude i za vampire, pa se vračarama takva krv isplati za bajalice u borbi protiv vampirizma. Svedoci kažu da ih Sunce ne vidi i da nemaju senku.

Petar Blagojević iz Kisiljeva je prvi evidentirani vampir u Srba i u svetu. Do povampirenja je došlo odmah nakon njegove smrti 1725. godine. Tako govori legenda. Sava Savanović iz Zarožja, vampir o kojem je pisao Milovan Glišić u svojoj pripovetki „Posle 90 godina“, popularizovan je filmom „Leptirica“. „Grof Drakula“, napisan rukom Brema Stokera 1897. godine, doneo je svetsku slavu ovoj pojavi.

U sledećem tekstu moći ćete pročitati i dve legende o vampirima: „Vampir iz Kisiljeva“ i „Vampirska princeza“.

…

Sakupljač: Aleksandar Bogdanović

Izvor: Zlatimir Pantić iz sela Štubik, Ljubiša Dumitrović iz sela Zlot i meštani sela Štubik, Zlot i Gornjane