Legende istoka Serbije. Deo I

„Devojčica Milica i krava“

Noć još uvek nije progutala Miroč planinu. Ni šumske zverke se još uvek nisu probudile. A pre nego da svetlost preda svoju krunu tami, Miličina dužnost, kao i svakog dana pre ovog, bila je da vrati kravu sa ispaše nazad u selo. Tog dana crnilo je prekrilo naselje i sakrilo put koji seljane vodi do drugih nastambi. Ali samo po potrebi, jer vani se bez nužde ne ide. Mrak je iz očiju izbrisao pašnjake na kojima su ovce pasle ali i spavale sve do jeseni. Šuma koja razdvaja selo od livada, na kojima je Milica provodila svoje dane sa kravom, stopila se sa okolinom u zajedničkoj nevidljivosti; po noći bez Meseca, pod nebom bez zvezda.

Tragali su za Milicom njeni roditelji. Devojčicina braća i rođaci su ostavili sve svoje poslove, jelo i druženje, samo da je pronađu. Tragalo je celo selo, celu noć i u narednim danima. Tragali su svi za dragim detetom. I koliko god da se dana nizalo jedan za drugim u potrazi, u istom ih je broju oticalo bez traga i glasa o devojčici i njenoj kravi. Broj tragača se umanjivao svakim sutonom dok najzad i onaj najuporniji, otac nestale, nije prihvatio da Milice više nema. „Odneli je kurjaci…“, šaputalo se po selu.

…

Trećeg leta od nesrećnog događaja, seoski ovčar se jednog dana vrati među ljude donoseći sa sobom neke neobične reči. U zemlji, tamo negde u šumi malo dalje od puta koji vodi do planinskih pašnjaka, zemlja se otvorila. „Nek me vile odnesu ako lažem. Eto tu u jami videh nekakve kosti, od kakve krupne životinje. I opanak, stari i izanđan. Ne golem kao ovi moji, neg’ malen, kao od deteta.“ Oni koji uvek nalaze da se iza svakog događaja krije kakva velika stvar, ali i radoznalci i ovi dokoni okupiše se u nameri da istraže dosad neviđeno. „Čudo kakvo!“, govoriše usput. Ili pak da opovrgnu besmislicu: „Ma kakve rupe, opanci i vile. Bakrača mi ako ovaj nije izgubio od pameti!“, glasno bi izgovarali oni što sebe smatraše pametnijim od ostalih.

U jami, oni najodvažniji koji se u nju spustiše, zatekoše telo. Ne beše to ni žena ni dete. Duga bela kosa kao kod starice, noge i ruke tanane, koža bleda i sasušena. Telo pokrivaše pocepana i prljava tunika, a preko oparani dzemper, vuneni zeleni. Telo devojčice bi nešto duže od visine Miličine kakve se njena majka sećala. Lice prestarelo i tužno, tužnije od majčinog! Kosti krave behu razbacane unaokolo, svuda po pećini kroz koju je proticao mali potočić. Milica nije bila te sreće da njeni povici probiju debeli sloj humke koja beše zatrpala rupu kroz koju je propala. A krava nije imala dovoljno mesa na sebi da je održi u životu do ponovnog otvaranja zemlje.

Da je potrajalo bar koji dan više!

Miličina pećina na planini Miroč u blizini Petrovog sela, Kladovo

„Pop Maksa“

Otac nije pomirljivo gledao na izbor svog sina. Milan je stoga odlučio da pobegne od kuće i sa sobom povede devojku koju voli više od svega. Ovamo Jelena nije pristajala da je njen otac da u ruke mladiću čiji je otac za otkup mlade ponudio njivu, jednu od boljih u selu, i dve junice. Sve su njih dvoje već isplanirali. Kada večeras svi zaspu, Milan će pokucati na Jelenin prozor. Dobro je što je njen baš onaj pored puta i što sa njom sobu niko ne deli, jer pored oca i majke ima još dvojicu braća. Njih dvojica dele drugu sobu, tamo iza sa pogledom na baštu, dok roditelji spavaju u najvećoj, odmah uz ovu momačku.

Sakriće se tamo u pećini, a kada osvane biće nedelja. Tada dolazi sveštenik iz Manastirice. Uvek nakon liturgije u hramu istu takvu službu vrši i u pećini. Iz samo njemu poznatih razloga. I to bez izuzetka! Jedino ga kakva tegoba može naterati da preskoči neku nedelju. Tamo unutar grotla u zemlji, Pop Maksa je u kamenu oltar isklesao. Biće da je to bilo davnih dana da se čak ni on nije sećao tačno kada ono beše. „Ima dvadeset i pet, a ko će ga znati, možda i trideset leta.“, tako bi sveštenik iz drvenog manastira na par sati jahanja od pećine odgovarao na pitanja radoznalih. Kao da se radi o nekoj nebitnoj stvari. „Eh koliko sam samo sveća sagoreo u mraku, dok sam kljucao kamen. Hehe, a oni mali crni đavolčići bi stalno radoznalo škiljili i crvkutali sa tavanice!“, zabavljala bi ga sećanja na ta davno prošla vremena.

Mnoge je momke spojio sa devojkama od tada. Bar je tako sveštenik hvalio samog sebe, radujući se svakoj novorođenoj ljubavi. Jer što bog sastavni da niko ne rastavi! Milanu i Jeleni je Pop Maksa bio poslednja nada. A kad ih starac iz Manastirice venča, otac njegov i otac njegove žene neće imati šta drugo već da prihvate njihovu sreću.

I tako i bi!

Banja pećina na planini Miroč u blizini Petrovog sela, Kladovo

„Hajduk Rajko“

Za sve putnike, trgovce i prolaznike koji bi se okrepili u seoskoj mehani krčmar je bio ljubazni domaćin. Neki od lokalnih neznanaca bi bili u prilici da sretnu svog ugostitelja još jedared. Sa svojih deset jataka ovaj bi ih presretao na drumu van sela. Ali samo one koji bi sa sobom nosili zlato ili kakvo blago. Meštani sela u okolini Majdanpeka smatrali su hajduk Rajka svojim zaštitnikom. Presretao je on i brodove na Dunavu, itekako, a sve oteto blago bi sakrivao u ‘beloj pećini’. Golema je tajna bila tačna lokacije bogate rupe u zemlji. Blještava od sjaja zlata po belim zidovima. Znalo se samo da je tamo negde gore u šumi oko dva ili tri kilometra od sela. A možda i dalje. Nije se smelo glasno pričati o pećini i poslovima Rajkovim.

Jedan od desetorice njegovih saboraca, jatak Sava, visok i suv, jedini je imao dozvolu da sa Rajkom unosi blago kroz tajni ulaz u pećinu. Ali osim hajduk Rajka niko nije imao pravo da raspolaže zlatom. Čak ni da govori o njemu. A kada ga je Sava jednom prilikom u mehani, nakon previše rakije, upitao kada će godinama skupljano blago da upotrebe, ovaj ga ubi na licu mesta.

Rajko je sa svojim hajducima uspevao da kroz tajne tunele od sela do Dunava stigne za dva sata, prešavši ispod zemlje rastojanje koje na površini broji duplo više sati jahanja. Jednog je dana misteriozno nestao. Po jednima, pobegao je Rajko na Suvu planinu kod Niša pod pretnjom. A drugi su ipak ubeđeni da su ga jači od njega ubili tragajući za zlatom koje je sebično čuvao. Kako god bilo, ali svi znaju da u pećini i dalje leži veliko blago hajdučko.

Rajkova pećina u blizini Majdanpeka

„Čobančica Nikolina“

Sara, tako je behu vikali, jer to ime znači mudrost. A ona beše mudra devojčica iako nemaše više od deset leta. Ime joj po rođenju bi Nikolina. Nije se baš mnogo mešala sa ostalom decom iz sela. A Kurjače beše bogato, uvek plodna obradiva zemlja, vekovna nepregledna šuma i vode koje nikada ne presušuju. Goveda i žita je uvek bilo dovoljno, čak i viška pa su imali čime i da trguju. A i zanat je znao da donosi srebrnjake. Da ne čuje zlo, ali bude tu i tamo i po koji zlatnik. Umesto igre sa onim čoporom prašnjavih čupavaca koji po ceo dan jure između kuća ko muve u tegli, Sara bi radije čuvala stado ovaca svog oca i učila o prirodi. Nije se imalo vremena za dangubiti tamo sa vršnjacima.

Tako beše i tog letnjeg dana. Toplog, bez daška vetra ili najave bilo kakve nelagode. Ah miline… Bezbrižno je sakupljala i izučavala skakavce u niskoj travi, a ovce behu u svom poslu razbacane po polju. Odozdo sa puta naiđoše četvorica. Ali ne sa onog kraja što vodi u selo, već iz pravca što ljude nosi u beli svet. Tako velik’ i strašan, nepoznat i uzbudljiv u isto vreme. Pašnjaci behu dovoljno udaljeni od kuća da se ni najjači vrisak ne bi mogao čuti. Kada bi za tako nečim bilo potrebe, dabome. Imadoše ovi neke čudne kape, kao od marama smotane nekakve kule na glavama. Možda je baš to ono o čemu njen deka često beše govorio: „Meti na glavu turban, a opanak na taban i nema te crne sile da te u vrućicu baci!“.

Onaj prvi, najdužih brkova, reče nešto na nekom nepoznatom jeziku, ali mala Vlahinja ne znade ni jedan do svog jezika. A ni taj nije znala bog zna kako. Njen otac poznaje svaku reč na vlaškom. Pametan je on čovek, svašta je njemu u glavi. Gde li sve to samo stane? Šta god bi ga pitala on je imao odgovor, dok se za ostale u kući to baš i ne bi moglo reći. Često bi koristio kakve izraze za koje nikada pre nije čula. Ali, naučiće ona to sve i biti pametna kao i voljeni tata. Možda čak i pametnija. Njen bistri pogled usmeren ka četvorici velikih ljudi i kratku tišinu zameni pitanje koje je sada već razumela: „Reci devojčice, gde leži manastir oko koga tvoj otac i majka i drugi muškarci i žene iz sela prave sabore? Zlatne reči dođoše do nas o toj bogomolji!“. Ona sama nije znala put do udaljenog manastrira. A osećaj da ovi strašni muškarci ne idu tamo iz dobrih namera izvuče iz nje kratak i bojažljiv odgovor: „Nušću nimik.“ Ovaj to shvati kao ‘ne znam’ i iz čistog besa preseče devojčici grlo. Telo joj baciše pored usamljenog šupljeg stabla nadomak mesta gde su je zatekli.

Celu noć su je tražili otac i matera, jer ovce se vratiše u svoje torove ali Sare ne beše kod kuće. A to je bila uobičajena rutina svakog prethodnog dana. I ne samo roditelji, svi sposobni muškarci iz sela se uključiše u potragu. Baklje im bejahu osvetljavale put, a psi bi ih navodili po prostranstvu koje po noći zna da bude bezgranično. Iznenada seljani ugledaše u daljini neku jarku svetlost koja se beše uzdizala do nebesa. A kad tamo, pokraj starog drveta, ležaše krho telo sitne devojčice iz koje je izbijala bela svetlost.

Zora je već okupala sve oko sebe: poljanu, šumu, ljude i put. Niko nije znao ko je počinio ovo zlo. Kurjaci nisu. Roditeljima devojčice ne beše nikakve utehe. Telo staviše na kola koja su dovukla dva vola. Nenadano, na putu prema groblju oni stadoše i ni makac. Nikakva sila nije mogla da natera dve moćne životinje da se mrdnu iz mesta. Tada shvatiše! Baš tu, na tom mestu pokraj puta, moraju Sari iskopati grob. A to beše odmah pored manastira koji su lovci na blago tražili. Tragali jesu ali ga ne nađoše ni tada niti ikada zatim.

„Nušću nimik.“ Nimnik.

Manastir Nimnik u blizini sela Kurjače, Požarevac

„Da(š)čara“

Nekim čudom baš tu, u senovitoj uvali između dva brda, sakrivenoj od starog puta i ušuškanoj u stalnom hladu na ivici vekovne bukove šume, karavan beše napravio logor kako bi svi putnici uhvatili predah. Svačeg i svakojakog beše u toj sviti ljudi za leđima predvodnika. Cela jedna kohorta od pet stotina vojnika, a u pratnji sluge i sluškinje. Trupa zabavljača koja bi, gde god se moglo u selima i gradovima za kakvu god sumu novca, odigravala svoje predstave. A ako ih ko i ne razume, kostimi i gestikulacije glumaca bi pričali svoju priču svima razumljivu. Tu su bili i trgovci, pa i avanturisti i svak’ ko je hteo da napusti zagušeni Rim i nastani se u veličanstvenom Carigradu. Na put su krenuli i vernici i hodočasnici prateći mumificirano telo bez glave, usmrćene Petke Rimske.

„Da čara! Neka čara!“, oni što joj se klanjaše do zemlje molili su je za milost i radost. Gde god bi se karavan zaustavio, iza kohorte koja je predvodila svet sa zapada ka istoku, a ispod mesta na kojem bi obezglavljeno telo prenoćilo, izvrela bi voda koja se do tada tu nikada nije rađala.

I tako, baš tu kod sela Biskuplje dvojica hodočasnika ostaše da nad tim izvorom sačine mesto gde će se svet okupljati ili makar u prolazu umiti i okrepiti svetom vodom. Sagradiše Da(š)čaru radi molitve Petki, u Rimu rođenoj i u Rimu nastradaloj. Bogomolja od drveta, od greda i dasaka, na temelju od kamena. Da čara i da izvor nikada ne presuši. Oni što odoše znali su da je to već sedmi takav kladenac koji dade snagu i krepkost svima u karavanu kojima beše zafalilo.

Da čara! Dačara.

Sveti izvor u blizini sela Biskuplje, Požarevac

„Sestra Jelica“

Braća Pavle i Radul Radić behu ugledni vlastelini u narodu i verni vazali knezu Lazaru. Rano su ostali bez oba roditelja, ali su im njihova čestitost, vrednoća i ljubav koju su, zajedno sa svojim sestrama, negovali između sebe delimično vratili izgubljeno. Oca i majku ne može ništa da nadomesti, zato ih je život nagradio radošću unutar njih samih, bogatstvom u zemlji koju su stekli između Morave i Mlave i veštinom u trgovini sa Mađarima tamo preko Dunava.

Najmlađa im se sestra beše skrivala iza imena Jelica. Svima je bila miljenica zbog svoje neizmerne blagosti i dobrote, a posebno Pavlu. Nije se gadila bilo kakvog posla pa i onih koji su bili povereni samo kmetovima. Svima je rado pomagala. Nije se ustručavala da bdi nad bolesnima po celu noć, čak i po kućama onih najskromnijih seoskih porodica. Sav narod ju je obožavao. Čak su je i konji iz domaćinstva voleli jer je i njima poklanjala beskonačnu naklonost i pažnju. Beše pravo čudo kako jedna tako sitna i krhka žena u sebi ima toliko snage i ljubavi za sve. Niko nije znao kako.

Ali sreća često ne traje doveka. Pavle, glava kuće, sebi je za ženu odabrao lepu Despinu iz nekih dalekih i nepoznatih zemalja. I vrlo brzo, nemir koji je sa sobom donele useli se u srca cele porodice, pa i posluge. Magija nečistote i razdora začara sve domove u narodu kojim Radići behu gospodari, prašeći ih sa crnih krila žene koja beše gajila guju u nedrima. Ljubomora na pažnju koju Jelica beše dobivala od svojih ukućana, a ponajviše od najstarijeg brata Pavla, rasla je u srcu nove gospodarice svakim danom. Histerična prema svima, ali zavodljiva prema svome mužu. I jedino on ne beše video kakva se tama uselila u njegovu zemlju i njegov dom.

Despina nije mogla da se pomiri sa činjenicom da nije omiljena u kući i među ljudima. Kovala je plan, mračan i strašan, zbog kojeg će je u narodu kasnije prekrstiti i doveka pamtiti kao ‘kučku Pavlovicu’. Dok je Pavle bio na jednom od svojih putovanja zbog trgovine, ova beše otrovala jednog od njegovih najlepših konja. A kada se vratio, prva mu je kazivala nesreću i za to optužila njegovu najmlađu sestru. Pavle beše sproveo istragu, ali ne dođe do istine. Bilo mu je teško da posumnja u reči svoje ljupke supruge ali pomisao na Jelicu kao konjoubicu beše nepojmljiva.

Ne prođe mnogo vremena, a Pavlovica ubi jednog od vlastelinovih sokola u kavezu kad ovaj beše isto tako na nekom poslovnom putu. I opet ga ona prva informisa o bedi okrivivši krhku devojku kao što i onomad učini. Gazda kuće ponovi istragu jer nije mogao da prihvati najnoviji događaj ni kao laž ni kao istinu. Istinu koju su svi osim njega videli. Jer gospodar beše zaslepljen ljubavlju prema svojoj ženi.

Svi u domaćinstvu i u narodu se nadaše da će se Pavlovica promenitii nakon porođaja. Rodila je zdravog i jakog Vuka, glavi kuće naslednika. Ali ni to je nije popravilo. Zlo je i dalje raslo. Ovog puta je ukrala srebrne noževe koji behu poklon Pavla svojoj ljubljenoj sestrici. I krvave ih beše vratila Jelici, metnuvši ih pod dušeke zaovine postelje. Kada se gospodar vratio sa puta, nije mogao prepoznati svoju zemlju i ljude od tuge na svim tim licima. Ona krv na noževima beše sa vrata njegovog sina jedinca.

Sestra Jelica se nije branila nakon poslednjih dešavanja. „Ako veruješ da sam ja ubila tvoga sina, veži me za konje i razapni moje telo na Stiškom polju.“, behu poslednje reči upućene svome voljenom bratu. I tako i bi. Tuga i očaj doneše konačnu odluku. Konji se na udar bičeva odupiraše jer su neizmerno voleli devojku koja ih je milovala od kada su se oždrebili. U nekom trenutku, četiri vranca pod silinom bičevanja, ipak pojuriše na sve četiri strane sveta. Telo devojke, vezanih ruku i nogu za repove, u jednostavnoj beloj lanenoj haljini bez nakita, skromnoj kao i uvek, raspade se i razbaca svuda po polju.

Gde kod je krv nevine devojke u travu pala, tu bosilje i smilje nikada nije prestalo da niče, a voda da se rađa. Gospodar je izgubio razum i u godinama budućim lutao je sam po šumama. Katkad bi i prespavao u svom domu, a katkad pored groba svoje sestrice, iznad koga je sagrađena crkva po naređenju kneza. Kučka Pavlovica se beše razbolela tako da joj ni vidari ni travari, ni lekari ni vračevi, a ni vračare ne mogaše pomoći. Devet se godina mučila. Na grobu zaovinom nije naišla na oprost, a ni među živima. Pavlov poslednji čin beše da udovolji svojoj ženi u njenoj molbi. Razape je na istom onom mestu gde je devet godina pre nastradala najvoljenija u narodu. I u kući. Konji se sada nisu bunili. A onde gde su meso i krv grešnice dotakli travu, raste samo kopriva i trnje.

Vlastelin, kakvog je narod samo mogao da poželi, izdahnu svoj poslednji dah.

Tu gde je pala Jeličina ruka, manastir je Rukumija.

Manastir Rukumija u blizini sela Bradarac, Požarevac

„Tu mani“

Jesen i zima su sezona lova. A osim one jedne godine što beše u postelji zbog ispijavice, junak Miloš Obilić nije propuštao priliku da svetu pokaže svoje lovačke veštine. O radosti uvek kada bi ulovio nekog vuka jer se oni behu namnožili i spuštaše se u sela podno šuma i planina. Okle kod da se vratio pratile su ga žalopojke seljana kako im kurjaci kradu ovce.

Tog dana, zlatnog jesenjeg, napusti svoje dvorove u selu Dvorište. Celu noć Miloš bi u poteri, nadajući se ulovu, a sada već zora se beše kupala u rosi koja kapaše sa zlatnog lišća na zelenu travu. Vraćao se u dvore praznih ruku, kao i cela svita njegovih jataka. Kažu ljudi da su se i zveri opametile, da znaju kada treba da uteknu.

Ali kad jednu malu nezgodu ne prati i velika nesreća. Ona poslednja strela koju ispali, isprati jauk. Tamo dalje među stare hrastove. Mislio je da je divljač, a kada dojuri do plena vide kako na debelom sloju mahovine i trulog lišća leži pustinjak. Svima dobro znan Zosim Sinait mučiše se u lokvi sopstvene krvi. Miloš ga hitro stavi na svog crvenog dorata i dade se u galop preko granja i debala, preko rečica i livada.

Htede da odnese pustinjaka lekarima i travarima ali mu ovaj na pola puta reče: „Tu mani! I pusti me da umrem!“ Zosimove poslednje reči isprati njegov poslednji izdah.

Na tom mestu Miloš naredi da se podigne crkva. Ali on sam ne dočeka završetak svog ktitorstva, jer ga knez Lazar pozva na Kosovo polje rečima: „Tu mani zadužbinu!“.

Beše to isto ono mesto u šumi, izmešane bukve sa hrastom, gde je knez koju godinu pre u logoru, obilazeći vlastelu, usnio san u kojem mu nepoznati momak poderane odeće reče: „Tu stani! Tu mani! Onda kreni!“.

Tu mani! Tumane.

Manastir Tumane u blizini Golupca

„Princeza Olivera“

Bajazit I je poražen! Bitka protiv Tatara ga nije koštala samo pozicije sultana već i života. A kada sultan umre ili pogine, ceo harem mora poći za njim. Jer sve žene su jedino i samo njemu verne. Nakon dvanaest godina službe, u početku kao konkubina, a potom i kao zakonita žena sultana, Olivera je odlučila da ne dozvoli sudbini da joj ovako presudi. Ćerka kneza Lazara i kneginje Milice povede sa sobom u Srbiju svoje najvernije sluškinje i čuvare. Ponela je i deo blaga. Barem ono što joj po zakonu pripada. Ili koliko je sa sobom mogla da potera.

Namera joj bi da stigne do Beograda gde je stolovao njen brat despot Stefan. Ali dalek je put do tamo, a prva stanica u Srbiji beše manastir Manastirica. U njemu je našla utočište i sigurno sklonište. Barem privremeno. Tamo ona dočeka pomoć delegiranu naredbom despota. I pre nego što poteranti za sultanijom iz carskog grada stigoše do granice sa Srbijom, zaštitari princezu odvedoše u onaj drugi, prestoni grad. Ah lepe li sreće. Ili nagrade od Boga.

Iz zahvalnosti, princeza Olivera je darovala deo blaga manastiru od drveta.

Manastir Manastirica, novo zidano zdanje u blizini Petrovog sela na Miroč planini, Kladovo. Pretpostavke govore da je prvobitna lokacija drvenog zdanja u blizini, ali do danas neotkrivena

…

Autor: Aleksandar Bogdanović

Izvor: meštani sela istočne Srbije