Legende istoka Srbije. Deo II

„Leticija i Rem“

Odrasli su zajedno bez roditelja, deleći sudbinu njih dvojica kao da je jedna za njih ispisana. Nemerljiva bratska ljubav bi snažnija od najdebljih železnih lanaca. Neraskidiva spona! Vučica ih je dojila, a šuma ih odgaila. Osnovali su grad koji će biti centar sveta. Ljidi će ih slaviti stolećima, hiljadama godina… Ali došlo je vreme da svako ipak krene svojim putem.

Romulov mlađi brat Rem je odlučio da sa svojom voljenom Leticijom nađu najlepše i najromantičnije mesto na svetu i tu sagradi svojoj dragoj i sebi nove dvore. Savršeni dom u kojem će živeti do kraja života. Tragali su danima, mesecima, godinama… I tako, sve do u smiraj jednog dana gde sa vrha stene na kojoj su zastali ugledaše široku, pitomu reku. Moćnu i dragu. Stena ispod njih je isijavala jarkom crvenom bojom, a voda podno i ispred beše poprimila bezbroj nijanski ružičaste i zlatne istovremeno.

Dugo su tako stajali, zaljubljeno gledavši u suton lepši od najlepšeg. Zaljubljeni jedno u drugo. Rem je pogledao u svoju suprugu. Njeno lice beše andjeoski obasjano, a kosa joj bi okupana intenzivnim vatrenim bojama. Leticija uzvrati svojim pogledom. Iz dva para očiju su zračili svi ti prelepi tonovi i odmah su znali. Ovo je mesto gde će sebi sazidati palatu. Kula će se zvati po svom graditelju Remu, a Leticija svoje ime beše podarila lepoti utapanja svetlosti u dubok san. Od tog dana pa zanavek, ljudi će zalaske Sunca izgovarati njenim imenom.

Tvrđava Ram na obali Dunava nedaleko od Velikog Gradišta

„(Ih)ram“

Bilo je to dugo i toplo leto. Ali te se godine baš sve beše rodilo plodonosno. Veliko carstvo koje je vodio beše prosperitetno, jer i vremena behu mirna i berićetna. Porezi nisu kasnili, a seljani i plemena se ne pobuniše. Ovogodišnji obilazak vojske se priveo kraju. Na povratku u svoje dvore zastade kako bi se njegova garda odmorila. Onde na onoj pitomoj zaravni uz obalu svemoćnog Dunava, malkice uzvodno od divljeg rečnog kazana.

Bajazit II se beše osamio. Gore na brdu, iznad logora, diveći se lepoti kasnog popodnevnog rasipanja svetlosti Sunca po mirnoj površini vode. Ta divota beše toliko ugodna da beše zaspao na svom molitvenom ihramu. A kada se probudi, toliko mu beše sve prijatno i milo. Okrepljen beše od dugog puta kao da je spavao na anđeoskim dušecima i jastucima. Zbog takve preporođenosti, naredi da za njim, lokalni neimari, sagrade grad osiguran golemim zidovima. Neimari grad sagradiše i isti nazvaše po sultanovoj molitvenoj prostirci.

Ihram. Ram.

Tvrđava Ram na obali Dunava nedaleko od Velikog Gradišta

„Golubana ostrvska“

Zidove grada kojeg niko nikada još ne uspe da osvoji, te moćne utvrde na još veličanstvenijoj reci ljudi nazivaše zmajevi vrtovi. Upravnik utvrde beše surovi Erdogan. Tako ga barem shvataše seljani nastanjeni izvana. Evo pet je leta kako čvrstom rukom stoluje u gradu. Bogatsvo se neprestano uvećavalo, a i priroda davaše dovoljno ama baš svega što je ljudima unutar ali i van zidova trebalo. I više od toga. Čak se imalo i za trgovinu sa onima tamo na drugoj obali velikog Dunava.

I harem mu beše pun, a dom decom isto tako. Međutim srce mu beše prazno. Ali to se promenilo baš tog leta kada Sunce beše pržilo sve pod sobom. Svetkovina lokalaca beše u najvećem. O tome on nije mnogo znao ni mario, jer im verovanja nije razumeo niti ga je bilo mnogo briga. Tamo među narod ugleda najlepšu devojku kakvu svet nikada pre nije video. Lepšu od rose na jutarnjem suncu! Sjajniju od najsvetlije zvezde! Raskošniju od sve raspršene svetlosti smiraja dana nad Dunavom!

Upravnik se odmah dade na posao. Zahtevao je da mu dovedu lepu devojku sa vašara. Ali ona odbi naređenje vojnika i ne htede da se uda za Erdogana, vrhovnog autoriteta grada i oko grada. On to kao glava ne moga da prihvati, pa ovaj put vojnicima naredi da je uhapse i zatvore u kulu „šešir“. Tamo će naterati Golubanu da ga zavoli. Pored njega, jedino će joj društvo biti golubovi. Ali kada je ni to ne nagovori, on naredi svojim vernim poslušnima da je okuju o stenu. Onu tamo usred Dunava što viriše iz reke pred gradom. Moliće ona njega za oprost i prihvatiće ga za muža.

Trećeg dana ona na mestu umre u najstrašnijim mukama. Ali svoju slobodu nije prodala! Straža je do kamena beše odvukla šajkom, a tamo joj oni uputiše reči: „Baba, kaj se!“. Od toga dana, onu šiljatu stenu u vodi narod nazivaše Babakaj, a grad Golubac grad.

Baba, kaj se! Babakaj.

Tvrđava Golubac na obali Dunava nedaleko od Velikog Gradišta

„Voda koja ćuti“

Narod se beše nadao dobrim vestima sa kosovskog polja. Ili barem žene, majke i ćerke muškaraca koji behu odgovorili na poziv knežev da odbrane svoje zemlje, svoje porodice i svoju veru. Pred grad Ždrelo beše sleteo crni gavran. Ne pomeraše se zloslut sa vrha sasušenog hrasta k’o da se sa korom srodio. Svetlost nebeska se beše pomerala svojom rutom, kao i juče, kao i uvek pre, kao što će i sutra i posle, ali gavran osta na svom mestu od trenutka kada se Sunce beše ponovo rodilo tog jutra. A taj hrast, e to je ono što zabrinu sve u gradu. Najednom sve lišće sa njega spade, i to baš onda kada je vojska svih sposobnih muškaraca napustila kapije Ždrela. Gavran je čekao. Nešto. Ili nekog. A možda je i kakvu poruku donosio ovima.

Od one sile, na petnaesti dan od odlaska, vrati se samo jedan mladić. A njega niko u gradu ne beše poznavao. Glasnik Strahinja, tako se beše predstavio ženama koje su čekale svoje muževe, sinove i očeve. Ali umesto muškaraca do njih stiže vest o pogibiji svakog i svega živog na polju. Dole na južnim granicama koje žitelji Ždrela nikada nisu ni videli. „Niko ne ostade živ!“. Na te reči nasta muk. Tako glasan i toliko strašan! Zaćutaše žene, a zaćuta i grad. Zaćuta šuma i nebo, zaćuta voda Mlave kao da nesta sve u ništavilo.

„Voda koja ćuti!“. Tako su, oni koji ostaše da žive u opustelom gradu na obalama reke, nazvali tok Mlave čiji se žubor od tada nikada više ne začu. I tako osta do dana današnjeg. Ždrelo se više nikada ne obnovi. Mnogo sveta nastrada, a oni što preživeše ne mogaše sami da se izbore sa svim nedaćama života. Deca, žene i starci.

Gornjačka klisura na toku reke Mlave

„Suze svetog Grigorija“

A to Ždrelo, taj čarobni grad omiljen knezu Lazaru blistaše na obalama reke Mlave, uklješten između stena klisure koja ga beše skrila od sveta. Ako nije u svom prestonom, knez bi svoje dane provodio u ovom najlepšem. Kada bi obišao vlastelu, seljane, kmetove i sve njemu drage ljude, otišao bi u lov na divljač koje u ovim krajevima beše u izobilju. Baš poput svega drugog. Suđanice grad behu radosno nagradile.

Jednog pitomog i toplog jutra knez krenu sa svojom gardom, minimalnom doduše, obalom da okuša sopstvenu sreću. Jer i divljač, koliko god je bilo, klonila se ljudi i njihovih konja. Sa druge strane reke, na onoj nepristupačnoj obali tamo, ugleda isposnika Grigorija sa kojim požele da razmeni koju misao. Ovaj već letima beše živeo životom pustinjaka. Sam u šumi, van dodira i bilo kakvih kontakata sa ljudima. Nije se on njih ni bojao ni stideo, već je svoje vreme poklonio molitvi i skromnosti. Znali su to ovi iz grada i vrlo su ga poštovali. Niko se od njih ne beše sećao da su ga ikada videli međ’ sobom. Niko ne znade od kojih je. Oni najstariji govoraše da se taj rodio u šumi: „Vučica je majka Grigorija oddojila i odgajila!“. A ljudi ko ljudi, najveću neverovatnoću će da uzmu za istinu. Eto takve su reči igrale svoja kola dok su sa usana jednih nestajele kroz uši onih drugih. Pa opet tako iz usta ovih i dalje redom.

Knez htede iz čiste radoznalosti da čuje šta je od toga istina. Jer ovaj isposnik beše starac u poznim godinama koje retko ko doživi. Ko zna, možda se i koja mudrost može doznati. Na poziv Lazarev, Grigorije zastade, usmeri svoj pogled ka knezu i šaptaše on neke reči. Izgovor koji se od udara slapova o kamen na ovoj strani ne mogaše čuti. „Ne čujem!“, dovikivaše vladar zemlje. U sledećem momentu sva se voda ućuta. Vetar utihnu ni šum da se čuje. Ama baš ništa! Osim disanja konja kroz velike nozdrve. Usamljenik u tišini nastavi svoj hod i nesta u zelenilu.

Na tom mestu Mlava ne pokaza više da je živa. Kako tada tako ni posle toga. A za isposnika se više nije čulo niti ga je iko ikada nadalje video. Ma ni glasa! Neki su tragali za otiscima bosih stopala u blatu na obalama, ali ni toga ne beše. Knez naredi da se na onom mestu tišine sagradi manastir i da ga posvete Grigoriju, jer sveti čovek on beše u narodu. Govorili su u gradu da je starac znao i kakva čuda da čini. Dok beše živ nikakva ih nesreća ne zadesi, a evo kako njega nema već dva puta led pokupi svu letinu.

Kada bogomolja bi gotova, iz stene iza, svake godine na Đurđevdan beše kapala voda. Nekad bi curela čak i potekla, sakupljajući se u jednoj uvali iz koje bi dalje nestajala u zemlju. Ljudi sakupljaše tu vodu kašikama jer suze su to svetog Grigorija. A od loze koja se sama beše rodila i lepila za tu istu stenu, narod uzimaše pelcer jer vino od nje lečiše one bez poroda.

Manastir Gornjak u Gornjačkoj klisuri, na obodima planine Ježevice

„Rođenje, život i smrt. Tri suđanice“

Petrunke se ljudi najviše boje, ali ne zbog toga jer je najstarija već kako kažu najstrožija je ona od sestara. Onu u sredini, najstrpljiviju, znaju kao Juga. Najmlađa se odaziva na ime Milunka, a pitome je naravi i svakako da svi to znaju. Ali retki su srećnici kojima se ijedna od tri sestre ikada ukazala. Jer one su dotakle svakog i svakom su odredile sudbinu u prva tri dana od rođenja. Suđanice su gospodarice niti života, zato ih se čak bogovi klone. A ljudi, e oni trima ugađaju i šalju usput svoje molitve.

I u selu Sumrakovac znaju oni što tamo žive da ih se ne može ni prevariti niti se sestrinska kletva može raščiniti. Saznali su videvši sve to oni svojim očima. Jer Jela beše stasit i jak muškarac u najboljim godinama, baš poput jele. Šegačili su se sa drugom dok su bili deca kako ima žensko ime, ali on nikada nije mario za to. Beše i kao dete krupniji i rumeniji od ostalih, za glavu viši od svih rođenih istog leta kad i on. E a kada beše ženio svog sina za najlepšu devojku sela, jer i mladić beše stasit i lepolik kao i otac mu, pade Jela posred čela. U sred veselog kola, tu na mestu kruga od zelene trave ispred kuće. Pade Jela i nikada se više ne podiže.

Milunka je razvukla Jelino vreme do dana kada će ovaj ugledati sreću svog jedinca. Juga na drugi dan reče da će živeti dobrim životom u radosti. Petrunka presudi onog trećeg dana od rođenja da će na dan ženidbe sinu pasti u bunar i udaviti se. A to što majka novorođenčeta sanja na treći dan, e to je zapisano tada pa za navek. I naredi ona onda svom mužu, Jelinom ocu, da zatrpa bunar i da je ne pita zašto. Ovaj tako i uradi. Nikada nikome ne reče jer tako će majka prekinuti kletvu. Ali eto, dožive da se njen sin na mestu gde je nekada bio bunar zaustavi i više ne digne. Baš kao što je suđeno!

Selo Sumrakovac kod Bora

„Ruž(n)a Vlajna“

U Kisiljevu, osim u krajnjoj nuždi, niko od seljana nije izlazio van kuće po mraku. Čak ni u dvorište, baštu ili okućnicu. A kamoli na ulicu. To nikako! Drva za ogrev se obavezno unesu dovoljno za celu noć još po danu. A neće im vala i ova Ruža Vlajna mrsiti konce kao što je onaj Petar Blagojević. Mnoge je on porodice u crno zavio. Taman se nekako rešiše povampirenog koji živeše na seoskom groblju, kad eto im nove nevolje. To je nekakav vampirski porod ili zaraza. Mora biti.

I ova je tamo po groblju vršljala skrnaveći grobnice njihovih majki i očeva, baba i deda. Znala je okasnele prolaznike u karavanima da gađa cipelama koje je, da bog sačuva, skidala sa pokopanih. Upadala je ljudima u dvorišta i lomila im ćupove, saksije i amfore. Đavo će ga znati šta je tražila ako ne dragi bog. Verovatno je tutumračila tuda samo da ih zaplaši. Neki vele da su je kroz prozore videli kako hoda po odsjaju meseca mirnog rukavca Dunava. Ali u domove nije zalazila.

Kako su se rešili onog prethodnog tako će i ovog demona. Kada rodi tek posejani beli luk, a celo ga je selo posulo po baštama, neki čak i do pola njive, okitiće svaku kuću, sva dvorišta i ceo put tamo do groblja pa i groblje ako im ovoga ne zafali. Ružna Vlajna neći imati kud nego da pobegne i nek nekima drugima tamo pravi nevolju. Jer dosta je njima i vampira i moronja za ceo jedan ljudski vek.

Selo Kisiljevo u blizini Velikog Gradišta

„Bosonoga Jalinajka“

Na potoku bi žene sa Miroča redovno prale porodično rublje u grupama. Obično uz pesmu ali i malo tračarenja ne bi škodilo. Delić je dnevne rutine i obaveza onih mlađih. Bosonoga Jalinajka beše jedna od njih. Nekog dana neki zalutali mladić, prolazeći pored gole stene gore iznad, opazi baš nju. Nastavi od tada da posećuje mesto sve dok i Jalinajka njega ne pogleda, pa i nakon toga. U narednim danima rodila se strast. Neka od devojaka, zavidna na to što vide, radost između svoje drugarice i mladog stasitog muškarca prijavi u selu. Besan otac sa dvojicom sinova pripremi zasedu. Uhvatiše stranca i ubiše ga.

Tužna Jalinajka osta da zauvek oplakuje svog Kršajna. Beše bosa kada ga je upoznala, što momku bi posebno milo. I nikada je više ne videše u opancima, čak ni po ljutoj zimi. Sipala je suze sa gole stene dole u potok. Suze iz kojih poteče slap. A taj slap naširoko posta poznat po imenu mladića koji zbog ljubavi strada eto baš na tom mestu.

Kršajne vodopadi negde na Miroč planini

„Hajdučka vodenica“

Kratak to potok beše. Izviraše tu odmah ispod Malog Štrpca, a završavaše se u moćni Dunav. E a na tom ušću sunčala se vodenica. Potočara, tako su lokalci nazivali svoj brzak i vodenicu koju beše držao gazda Vlasta. Kažu ljudi da je u vlasništvu porodice njegove još od kurđela.

I Vlastinog su oca, a po nekima šaputanjima i oca njegovog oca, posećivali ljuti hajduci koji su na reci presretali velike barke uzimajući im dragocenosti. I ne samo na vodi, zaustavljali su oni i karavane na putu koji povezuje istok sa zapadom, odmah tu gore uzvodno. Jer tamo je put kao zmija uvijen i kroz bukve se provlači: „E tu je ko po našoj meri sačinjen. Nema boljeg mesta da ih prepadnemo i naplatimo im pravednu putarinu!“, tako bi govorili hajduci kojih beše uvek tu negde koliko i prstiju na šakama.

Pomeljar je za ove držao dve skrivene sobe u zemlji pod mlinom. Tu bi ih vodeničar snabdevao namirnicama i odećom. A svo po standardnoj narudzbini koja se nije menjala, dva puta nedeljno. I pošteno su ga nagrađivali posle svakog dobro odrađenog posla. Nije se uplitao u njihova poslanja. Nije im postavljao nikakva pitanja. A sve što je znao oni bi mu sami kazali. Držao je jezik za zubima, jer tako to rade pravi jataci. I bi plena i bi hajduka sve dok beše potoka i vodenice Potočare.

Mali Kazan, NP Đerdap, Donji Milanovac

„Četvorica dahija i vatrena ptica“

A tu na adi usred Dunava, dahije nađoše svoje konačno utočište. Verovaše naivno da im ljuta rulja sa obale, nakon sveg onog čitlučenja i seče glava, ne može nauditi. Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić uzeše najbolju i najveću kuću u naselju na ostrvu, opasanom tvrđavom celom svojom obalom. I tako leto beše mirno prolazilo, dok se četvorica opijaše najfinijim lokalnim duvanom i najboljim Adakalinka vinom. Mnoge kovčege talira su poneli sa sobom. I ne samo srebrnjake, već i one manje vredne bakrenjake ali i blještave zlatnike.

Nikako nisu mogli ni pretpostaviti da će krila vatrene nemani pronaći vetrove posute tragovima njihovih zlodela i pohlepe. Glas nečovečnosti se širi poput Crne smrti, po svim stranama sveta, nezaustavljivo, rušeći sve kule i zidine, probijajući sve štitove i oklope, ne prezajući ni od kakve salve strela ili juriša spahija koliko god moćni i strašni bili.

Milenko Stojković. Osvetnik i ratnik! Tako su ga nazivali, čak i oni koji su samo čuli za ovo ime. To je onaj što dahije natera u zbeg vodeći za sobom besnu masu seljana naoružanu vilama i vadilicama krompira. Čuli su ovi glasine. Jesu bome. „Ali otkud pobogu da tako nešto može biti istina?!“, prazne reči više no pitanje behu poslednje od Aganlije na koje ovi ostali nisu ni odgovorili. Jedan prelet, a zatim i drugi… Svaki nalet se čuo kao kada bi se onaj zimski udar vazduha uz Dunav spustio na njih.

Neki alasi pričaše da su videli tela četvorice kako ih jedu ribe dole niz veliku reku. Neki pak kazaše da im je vatrena ptica spržila kožu i otkinula im glave. A ko će ga znati. Jedno je bilo sigurno, na ostrvu ih niko nikad više ne vide od kada je svanulo pa zaveka. Beše to veliko olakšanje za stanovnike Ade Kale.

Ada Kale je bilo rečno ostrvo kod Kladova, potopljeno nakon izgradnje Đerdapa I, 1971. godine

„Zl(otsk)a država“

Oni najstariji se sećaju. Ali nema takvih još mnogo među dobrim žiteljima sela ispod Crnog vrha. Starac Desa se seća da su Lazarevu pećinu koristili kao sklonište kad god bi avioni bacali bombe na njih. Čak i kao skrovište za sve blago i sve vredno što su posedovali. Nisu verovali onim vojnicima što nosiše nekakvu svastiku na uniformama, a čiji jezik nisu razumeli. Jer njihovo selo beše veliko i bogato. I tako, od tih silnih bombi iz letećih mašina, poput strašnih ptica, zapali se Zlot. Selo za koje neprijatelj beše mislio da je velika i moćna država, a kao takva trn u oku gospodaru ovih neželjenih.

Selo Zlot kod Bora

…

Autor: Aleksandar Bogdanović

Izvor: meštani sela istočne Srbije