Rituali istočne Srbije:

Isterivanje demona iz rusaljke

Žena padalica se zanese i sruči na zemlju. Tada lebdi iznad sela, onaj duhovni deo nje, nošena anđelima. Trans je dar ali i prokletstvo, a prokletstvo se po pravilu prenosi na prvo muško dete u kući.

Sedam dana pre Trojice i nastupajuća duhovna nedelja, ukupno dve sedmice, sezona je kada demoni svoju energiju usmeravaju ka mladim devojkama, starijim ženama, ali i sitne devojčice budu meta njihovih poganih namera. Svi poslovi u poljima i domaćinstvima se ostavljaju do isteka trećeg dana Duhova. Iznenadni krik neke od žena se pretvara u jaukanje i lelek u zanosu, a potom i u nerazgovetno mumlanje i mrmljanje. Zanos se završava padom nesrećnice u stanje potpune obamrlosti poput klade. Okamenjeno telo padalice je neosetljivo na bol i bilo kakvu refleksnu reakciju. Niko nikada zasigurno nije znao koju će ženu i kada zaposesti kakva demonska energija.

Očekivani jauk! „Duhovi je uzeše!“, povikale bi žene. Selom bi se širili krici i vriska. Sveta mesta, kao što je zavetina ili obala pored čiste reke, korišćena su za obavljanje prastarog rituala isterivanja demona iz padalice. U kasnijim godinama, ove žene su nazivali rusaljke, odnosno rusalje ili pak rusalke.

Sve o fenomenu rituala isterivanja demona možete naći u već objavljenom članku o rusaljkama.

…

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka

Zaljubljivanje

Devojka i ogledalo: kada je devojka zagledana u nekog mladića, uzeće ogledalo i sesti ispred istog. Gledaće u sopsveni odraz, a zamišljaće njegov lik i izgovaraće njegovo ime. Dozivaće ga. Razgovaraće sa njim. Sve vreme će upućivati molitve Muma Paduri, a ova će na njih odgovoriti. Ritual zaljubljivanja deluje samo u noćima punog meseca.

Devojka i prsten: obred je identičan prethodnom, osim šro će umesto ogledala koristiti prsten nekog od svojih pokojnih predaka kroz koji će gledati i govoriti.

…

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka, meštani sela Duboka, Ševica i Rudna Glava i stanovnici varoši Donji Milanovac

Kletve i zahvale

Kada bi neka muka morila dete, majka bi izgovarala zahvalnicu ili osudu, u zavisnosti od odgovora Muma Paduri na njenu molitvu: „O mati šumska, hvala ti na moći ženskoj i što moje dete spasi!“ ili „O Šumska mati, dosta si mene morila, mori sada neku drugu ženu!“ ili „O Šumska mati, dosta je moje dete plakalo, neka sada plače neko drugo dete!“. A ako bi iz očaja htele da bace kletvu na nekoga rekle bi: „Dabogda te uzela Velika majka!“. Deo stare obredne molitvene pesme: „Hajde šumska vilo, uzmi sve što je tebi milo!“

Tekst o Muma Paduri se nalazi na sajtu Kofera Putolovca.

…

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka, meštani sela Duboka, Ševica i Rudna Glava i stanovnici varoši Donji Milanovac

Vračanje

One su prozorljive. Bogovima ili bogom nadarene da vide i čitaju stvari koje drugi ne mogu. Možda ipak dodirom nekog demona. Sposobne su da zavire u deo budućnosti ali i da čitaju predskazanja, pa eto i znamenja prošlosti. Nadljudske su to moći poznate jedino vračarama. Neki ih znaju kao gatare, drugi opet kao zloćanke, a treći ih pak nazivaju šamanke. Svima njima preostaje jedino da im veruju. A zašto i ne bi!?

Magijska tajna gatanja se krije u vodi, svetlosti, pepelu, bosiljku, nožu, crvenom koncu i svakako daru bez kojeg nema vajde. U posudu se naspe voda, a potom se u istu uroni grančica bosiljka. Ne onog kultivisanog bosiljka za salate i uz mocarelu. Ne nikako! Za ritual je potreban pravi pravcati divlji list što se bere po brdima. Jer ta je biljka po prirodi stvari nosilac velikih moći magije. Koristi se u odbrani od nečistog i zarad prizivanja dobra. Postoji i druga posuda na stolu ispunjena vodom koja sve čisti i sve odnosi. Najbolje ako je zemljana. U nju se naspe kašika pepela, dok se pored drži nož jer on seče svako zlo. Upali se još i sveća umotana crvenim koncem. Tada se baje na magičnom vlaškom jeziku, dok god se pepeo ne prepolovi jer to je dobar znak.

Ako znaci ispadnu na loše, vračara će gatati za svog posetioca u šest sati uveče. Zatim u ponoć kada nastupaju veštičji sati, a potom će bajanje ponoviti na isti način u zoru, u šest sati. Ciklusi će se smenjivati dokle god se ritual ne odradi valjano. Slika ili predmet bića božanskih karatkteristika, nekada totema danas nekih svetih, sastavni su deo obreda. Svetlost dolazi sa sveće koja se pali prilikom svakog gatanja i gledanja, jer bez svetlosti crnilo se ne vidi u mraku. Crvenim koncem se, naravno, vračka čvrsto vezuje za onog kome se baje, kako ova gatalica ne bi pobegla.

A gledanje se može obaviti korišćenjem 44 zrna kukuruza. Skup se deli u šesnaest polja, kroz četiri reda i četiri kolone. U svako polje mogu da upadnu po dva, tri ili četiri crna. Ako se na krajevima reda pogode u svakom polju po dva zrna to znači vaganje, nekakva nedoumica. Kada vračari ljudi ne dolaze da im gleda, njen se dar sveti. Tada ona pada na vatru, opekne se, zanosi se, gubi svest i sanja uroke koji se uvek obistinjuju. Ako loše odgata, opet joj se sveti prokletstvo koje joj je podareno. Sve joj se onda vraća kroz fleke svuda po koži.

Broj 44 je jedan od čestih ritualnih brojeva Vlaha.

Šašavi ljudi kažu lekar će pomoći! E baš to su vekovima i milenijumima rešavale gatare. A ko će od njih bolje znati šta sme a kada ne sme. Šta valja a kada ne valja. Šta treba raditi a kada ne treba. Jer one su dotaknute!

Pored belog postoji i crno gatanje. A zna se, to su one žene plave kose i svetlih očiju. „Ako nisu i same veštice, bog da me sada evo ovde na mestu baci!“, govorile bi one bele. Te takve donose urok i ulaze ljudima u sne. Znaju one da koriste čak i vodu u kojoj je ležala mrtva zmija. Takva se da muškarcu da popije i uz pravu bajalicu ovaj će da uradi sve što mu crna vračara naredi. Nema većeg zla od ovog! Kad se neka takva namerači na čoveka nema mu spasa. A kada mu još i crveni konac veže oko struka, sluga je njen dokle god ga ova ne odveže.

…

Izvor: meštani sela Jabukovac

Zaštita od mrtvih

Postoji više načina kako se zaštititi od mrtvih i eliminisati mogućnost kontakta sa nepoželjnim duhovima i demonima. Jedna od metoda je izolovanje ugroženog u krugu od pepela. Podobne bajalice koje će podupreti pravu odvezanicu ili vrćanicu se podrazumevaju. Jer čovek može biti opsednut, e tada ga treba odvezati. A u slučaju da kakav demon pokušava da uđe u njega, problem će rešiti odvraćanje. U svakom selu živi neka što je nadarena, podrazumeva se. Mož’ biti i da bude muško. Nije često al’ se dešava. Kakvi bi to ljudi bili da neko među njima nije dotaknut rukom boga ili vile. Od onih što im se mole i što ih daruju. E takvom će se po noći javljati prikaze i glasovi čiji su vlasnici meštani koji vape za pomoći. Niko im drugi ne može obezbediti zaštitu od onih kojima mesto više nije među živima.

…

Izvor: Ljubiša Dumitrović i njegova supruga gđa Dumitrović iz sela Zlot

Fakaturi

Fakaturi je termin koji se upotrebljava kada ljudi istočne Srbije govore o vlaškoj magiji. Neki bi izbegavali da izgovore ovu reč osećajući zebnju. Drugi bi se šegačili, jer sve su to budalaštine. A ima i onih koji u to ništa ne veruju ali đavola ne treba prizivati! „Nema tu nikakve bele i crne magije.“, govorili bi oni voljni. Jer magija je, kakva god da je, prodavanje svoje duše nečistom. Oni što je koriste samo za dobro, baš poput ovih koji je zloupotrebljavaju, jednog će dana platiti visoku cenu. Jer niko nema pravo da poseduje takve moći! Mada, kada zatreba dobro je imati takvog nekog u blizini: „Šta ja imam s’ tim. Ako je od bogova dano nek je na dobro, a ako se ova sa kakvim demonom spetljala, e pa njoj na dušu!“

…

Izvor: Milan Rašević iz Kladova

Veza ispod jastuka

Svađe između muževa i žena nisu retka pojava. Nekako se češće do čarke dođe zimi, a opet najgora nesloga u kući bude po noći. A ako se to pak počesto dešava, ovaj sebi može naći drugu, mlađu i lepšu. E tu će nedaću žena da spreči ili izleči vezom ispod jastuka. Ili ispod dušeka na kome spavaju. A ako ovaj neće sa njom, staviće mu vezu pod krevet ili jastuk njegov kad ne vidi. Zamotuljak je od nekog dela muževljeve odeće u kojem leži sklupčan pramen njegove kose, ili barem jedna vlas. Uz pravu bajalicu, samušaska na vlaškom, brak će opstati.

Prizivanje demona

Kada seljani, ili barem deo njih, iz njima znanih razloga odluče da pristupe ritualu prizivanja demona, igraće oro unazad. I to ne bilo gde, već u nekoj plitkoj reci ili potoku. Kolo se mora igradi tako da svi budu goli ili barem bosi, zavrnutih nogavica da tkanina ne ulazi u vodu. Žena može sama da prizove demona ako tako odluči obigravajući, isto tako gola, oko vodenice. Gde god i ko god ali ritual se mora obaviti po mraku. Sve vreme će se ponavljati magične reči vezanice kako bi se tamna energija zakačila za onog kojem su ovi, ili ova, namenili prizvano demonsko biće.

…

Izvor: Ljubiša Dumitrović i njegova supruga gđa Dumitrović iz sela Zlot

Broj 3

Tri elementa Vlaha: vatra kao svetlost, voda i pomane. Tri vlaška simbola: zmija, grom i stoka. Tri zapisa (zavetina) u vlaškom selu. Tri odlike Vlaha: trgovci, zanatlije i stočari.

I broju 9 pripadaju pojedina magična svojstva.

Vlasi nemaju pismo i sve se prenosilo rečju. Oduvek su naseljavali planine. Bavili su se stočarstvom, selili ovce sa planine na planinu, sa jednog brda na drugo, iz jedne bačije u drugu. Daleko od puteva, a predeo koji su nastanjivali nazivaju Vlahija.

Broj 7

Sedam svetih majki. Sedam svetih staraca. Sedam babica na obrednom kolaču. Sedam godina pomana kada se namenjuju velike daće. Sedam godina rajske sveće za otvaranje vrata raja.

„Sedam godina kosu veže, vinograd reže!“: kada muž ode u rat, žena ga čeka sedam godina. Nakon toga svekar je dužan snahu da obezbedi.

Iz svakog se plemena nakon sedam godina seli sedam parova. Svaki par odabira najstarija majka plemena. I svaki dobija po sedam ovaca, sedam goveda i sedam konja. A odatle se sele na susedna brda i pašnjake.

Broj 77, takođe, u sebi čuva delić magije.

Vodenica

Vodenice se obično grade gore iznad i van sela, na potoku u šumi. Opsedaju ih vampiri, drekavci i drugi demoni u veštičjim satima. Pa i veštice glavom i bradom što demone tamo prizivaju. Zato pomeljari izbegavaju žito da melju od ponoći pa naredna tri sata. Tamo su ljudi viđali crne pse dugih ušiju. Ko zna kakva je tek to đavolija. Ali tamo se dešavaju i dobre stvari, jer ono što se u vodenici uradi bude uspešno. Dete koje ne progovori do svog drugog pa i trećeg rođendana, propričaće u jednoj takvoj uz reči iskusne gatare: „Kako čeketalo da radi, tako i dete da govori!“

…

Izvor: Zlatimir Pantić iz sela Štubik

Skidanje prokletstva

Nekada su neke kuće proklete. To je naprosto tako. Ko bi ga znao kada i kako, ali nekakvo se zlo na toj zemlji sigurno dogodilo. Gazdarica će tada pripremiti korpu u koju će ubaciti čisto belo platno. U tkaninu će upakovati tri preskure (obredni hleb), tri bele sveće, tri bele maramice i tri trokice sa bosiljkom. A uz sve to još i tri daske. Gazda će pozvati goste i svirače. Bogovi i demoni vole muziku i igru. Sveci isto tako, njih 44. Jer i ovaj je ritual skovana reperkusija paganske prošlosti i hrišćanske današnjice. Mnogi rituali i običaji istočne Srbije deo su ovakvog nasleđa, topeći ionako nejasnu granicu između starog i novog, sujeverja i vere, neodobravanog i prihvatljivog, paganskog i kanonskog, rustičnog i urbanog… Domaćica kuće i ove žene što će doći moraju biti okupane i čiste, jer tako mora za veliku molitvu!

Zimi ritual skidanja prokletstva može biti obavljen u kući uz oganj, ali pravilo je da se to odradi vani. Najpodesnije bi bilo ispod rodnog drveta ili na zavetini, ali na imanju. Domaćin će takvo mesto ‘okititi’ trnjem, grančicama, kamenjem i panjevima. Žene bi postavile čaršav na tlo, a po njemu sve iz košare i tri daske. Zatim bi sve klekle na platno dok bi gazdarica recitovala reči samušaske. Nakon bajanja tri najstarije žene ustanu, svaka sa svoje daske. Svaka drži po upaljenu sveću i pogačicu. Okrenu krug oko čaršava, zatim se vrate svaka na svoje mesto i spuste nazad ritualne predmete. Gazda kuće tada započinje pesmu. Muzičari ga prate. One tri naprave još jedan krug. Velike se molitve nastavljaju. Pesma, muzika i poslednji treći krug. Tada gazdarica preuzima tri sveće i spaja ih u jednu, koju potom zabije u zemlju na međi. Molitva se pretvara u veselje, voda i vino se se piju iz troka, a rakija iz krčaga.

Domaćin i domaćica znaju da je zemlja bila ukleta jer je to saznanje do njih došlo kroz san. Velika molitva je odnela zlo sa one strane međe. Prokletstvo je skinuto.

…

Pećine budu proklete isto tako. Ona Lazareva kod sela Zlot zasigurno jeste. Ili je barem bila nekada. Tamo su hajduci sakrivali ukradeno zlato, a takvo je ukleto. Zbog njega su se gubili životi. Taj glavešina hajduk je bio svirep. Operisao je u Negotinu i celoj okolini. Vlasta je umro u svojoj 94. godini, ali dok je bio živ sećao se priča o okrutnosti onog koji je čak i od žena otimao i odsecao im glave.

…

Kada gazda kuće posumnja u postojanje prokletsva u domaćinstvu, otići će u tor noseći so sa sobom. Prva ovca koja priđe simbolizuje prvo koleno. Druga drugo i tako redom. Ona koja ne priđe govori sa kog kolena se nakalemila nečistoća. Jer kako drugačije objasniti nedaću koja je zadesila imanje, stoku ili nekog iz kuće?

…

Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

Šćire – nerotkinje

Nekada mladi bračni par jednostavno ne može da dobije potomstvo. A nije da će u muškarcu biti problem. Ona je nerotkinja. Ma znale su to ove starije žene. Videle su one naznake ali nisu umele da sklope sve kockice na vreme u svojim mudrim glavama. Bajanje na kućnom pragu će rešiti nevolju. Ritual može da obavi samo iskusna baba koja je izlečila mnoge takve što se ogrešiše pre braka. Stara će ponavljati ritual onoliko puta koliko je potrebno, na pragu i pod rodnim drvetom. Beba će se sigurno roditi.

…

Slični rituali se upražnjavaju u različitim situacijama. Neki su već opisani u tekstu. Kada je dete bolesno, ili neka životinja u domaćinstvu, bajanje može da reši problem. Nekad dete prečesto i previše plače, a za tu nezgodu pravu bajalicu svaka majka zna. I kod zubobolje, šta ćeš više od dobrih reči koje se sriču poput pesme. Uroci se ne mogu drugačije oterati nego tekstovima koje znaju samo najmudrije u selu.

…

Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

Puštanje vode – Vučenje vode

Svet mrtvih je prazan i hladan. Mračan. Nema vode ni hrane pa se za njih namenjuju daće, ali pre toga voda. Puštanje vode mrtvima se obavlja na svetkovinama, o praznicima, za svaki svetak kao što su blagovesti, cveti i drugi. Obred se obavlja pored čiste reke, potoka ili kladenca. Obala se okiti cvećem, spreme se obredni kolači preskure, postavi se belo platno i na njemu so, šećer, ulje, vrč vina, krčag rakije, sir, tamjan, semenke bundeve, sveće i leskov štap.

Marturija, dečak koji se nije zamomčio ili devojčica što se nije zadevojčila, vrgom će ili vrčem da zahvata vodu sa potoka i njome da zaliva belu maramicu. Za svakog pokojnika po 44 zahvata. Žena uvek vodi obrede, te će jedna dok dete vuče vodu izgovarati potrebne reči. Nakon puštanja vode, od bokalčića će se za svaku dušu napraviti po 44 čamčića. Svaki će se napuniti semenkama, a među nih se zabode upaljena sveća. Svi će se potom pustiti niz potok i što više njih otpluta to će ovaj više vode imati na onom svetu: „Koliko semenčica toliko izvorčića da teku našim pokojnicima, da imaju vodu na onaj svet!“

Kolač se nameni marturiji, ali i Mesecu i Suncu, bogovima i demonima ili svecima, stražarima i pisarima raja. Kolač se nameni i pokojnom kao i štap, ali se oni daju u ruke marturiji koji ih nosi sa sobom kući svojoj.

…

Izvor: Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

…

Sakupljač: Aleksandar Bogdanović

Izvor: meštani sela istočne Srbije