Običaji istočne Srbije:

Strndzanje

Ovako se to radilo u selima oko Kladova:

Vlasi veruju u moć i snagu prirode od vajkada. Odaju joj počast. Dive joj se. Mole joj se ali i pribojavaju misterija koje žive iza granice poznatog. Magija je njen sastavni deo, diše čaroliju baš kao što čovek udiše vazduh. Postoje ta očaravajuća mesta vani, a posebna tamo u šumi. Često bi ono nepoznato, potencijalno dobro ili zlo, našlo sebi utočište na ulazu u neku pećinu, pored reke ili ispred prerasta, ili pak pored izvora. Na takvim mestima bi se okupljala cela sela. Nekada samo žene, a pojedini obredi bi zahtevali prisustvo samo onih ‘neukaljanih’. Postojali su određeni dani tokom ranog proleća kada bi se svi punoletni seljani sakupili na nekom proplanku iza drveća. Za granicu zrelosti se u prošlosti uzimala puna trinaesta godina.

Tu bi se konzumirala rakija i vino ali i halucinogene pečurke. One su otrovne, uprkos tome, u pravoj količini i ispravnom upotrebom kreiraju željenu iluziju i zadovoljstvo. Neki pretpostavljaju da su ih na isti način koristile i rusaljke. Tada na scenu stupa ritual borbe protiv bele kuge koga učesnici, možda, i nisu nazivali orgije već strndzanje. Deca rođena iz incesta su se odstranjivala metodom prirodne selekcije koju žitelji sela oko Kladova nazivaju lapot. Današnji poznavaoci starih običaja se nasmeju na pomen ovog, jednog od meni neobičnijih o kojima sam slušao od seljana istočne Srbije.

…

Izvor: Milan Rašević iz Kladova

…

Ovako se to radilo u selu Štubik:

Nakon jesenjih radova organizuje se prelo u selu. Na njemu se okupe sve neudate devojke i svi neoženjeni momci. To obično bude otvoreni prostor koji odabere i organizuje jedna od učesnica. Založi se vatra, peče se i kuva kukuruz. Devojke često budu u pratnji majke ili bake. Jer ko će mladoj i neiskusnoj bolje znati da odabere muža nego najstarija u kući. Momci odvlače devojke u mrak, sa one strane ivice šume. Tamo se odvija predbračni ispit. I tako u krug. Sve devojke bivaju strndzane od strane svih momaka kojima se dopadnu. One koje ne prođu ispit ili su bile udavane svoju sreću moraju potražiti u susednim selima.

…

Izvor: Zlatimir Pantić iz sela Štubik

Lapot

Nekada dođu one duge i teške zime bez dovoljno hrane za sve. Nemoćni, bolesni i stari se odvode duboko u šumu. Tamo im se ostavi dovoljno hrane i vode za nekoliko dana i topla odeća. Selekcija na milost prirodi i nemilost onom što u njoj živi. Lapot, kako su seljani nazivali ovaj običaj, reč je koja se ne upotrebljava olako.

…

Izvor: Milan Rašević iz Kladova

Poklade

Poklade su jedan od onih starih paganskih i neuglednih običaja što se stopiše sa ovim poželjnim hrišćanskim. Bele ili mesne poklade je zapravo poslednji dan u beloj nedelji. A bela nedelja je ona poslednja pred post. Letnje poklade padaju u avgustu, a zimske krajem februara. To je poslednja prilika, pre nego što se stupi u isposništvo, kada se može jesti meso i sir i piti mleko. Domaćin će svakog gosta ponuditi hranom i pićem rečima: „Hajde da se zapokladimo!“

…

Izvor: Zlatimir Pantić iz sela Štubik

Brvno preko potoka

Meštani sela Duboka, Ševica i Neresnica postavljaju brvna preko potoka. Onog bistrog i čistog u šumi, dabome. Duše preminulih ne bi nikako mogle same pronaći svoj put do sveta sa druge strane granice života. Kult mrtvih je izrazito jak među žiteljima planina Homolja! Oni bogatiji Vlasi bi svojima sagradili čak i mostove od betona. Drugi bi skromno postavili samo deblji štap preko vode. Kako god, ali uz prelaz bi izradili još i po koji stepenik do i od brvna, pa i rukohvat koji bi isto tako povezao dve obale. Potok simbolizuje prepreke, a brvno savladavanje svake do krajnjeg cilja. Ukućani će svakako pomoći svom umrlom članu domaćinstva u ostvarenju sopstvenog. Učiniće sve što je u njihovoj moći. A moć je ono što živi zasigurno poseduju.

Mostići od drveta za prelaz duša su okićeni cvećem, crvenim koncem i svećama. Za podobno mesto, obično na početku rukohvata, vezuje se čista bela maramica. Za maramicu se crvenim koncem ušije kovanica, jer voda nekome pripada i prelaz se mora platiti. Dečak dovoljno mlad ili devojčica pre prvog ciklusa vrgom će zahvatati vodu iz potoka 77 puta. Njome će puniti kofu ili korito u blizini brvna, jer voda je život, kako sa ove strane tako i nakon smrti. Svetlost isto tako. Zato će sveća goreti do kraja obreda na suprotnom kraju mosta u suvom vrgu. Dete će onom vodom posipati maramicu koja će se slivati sa platna u korito. Najstarija žena iz porodice će uvezivati dugi vuneni konac u čvorove, nalik prstenju što se odvežu kada se zategnu krajevi kanapa. Svakom zalivanju, svakom vrgu sleduje po jedan čvor. Uz mostić će se ostavi i prut od leske kako bi se ovaj branio od pokušaja otimanja onog što je njemu ili njoj namenjeno.

Stočić. Klupe. Ogledalo na drvetu. Čak se i fotografija preminulog postavlja i ostavljaja pored brvna. Crveni konac od mesta nastupajuće smrti pa sve do mosta preko kojeg će preći. Na kraju rituala vuneni konac se povuče za krajeve kako bi se svaki čvor odvezao i ubaci se u onaj vrg u kojem je sveća. Bela maramica isto tako. Vrg se pusti niz potok, a za njim i štap.

Ako duša umrlog ne pređe preko brvna na drugu stranu, zauvek ostaje zaglavljena na ovom svetu!

…

Izvor: meštani sela Duboka, Ševica i Neresnica

Pomane (Daće)

Pomane ili daće se namenjuju u Rudnoj glavi preminulima nakon sedam dana, po isteku četrdesetog, kao i nakon šest meseci, cele godine i za svaku narednu godišnjicu do one sedme i poslednje. U selu Štubik znali bi da dočekaju i devetu godinu. Umrlima se namenjuju nova odela, so, vino, rakija, koljivo, ofarbana jaja i pečenje. Struk belog luka je obavezan zarad odvraćanja demona, sveća koja donosi svetlost isto tako. Običaj se upražnjava obično u popodnevnim satima, nakon posete groblju. Sprovodi se na čistim i svetim mestima, pored potoka, izvora ili na zavetini. Daće se zakazuju i na dan sahrane, normalno, a i tada bude muzika. Ona tužna. Ako je ukućanin preminuo bez svetlosti, takve daće će zahtevati velike troškove za porodicu, a i običaji se moraju ispoštovati od početka do kraja sve do isteka sedme godine.

Sve od pripremljenog se namenjuje prvo preminulom, a potom i transcedentnim bićima. Na kraju, sve što ostane ide okupljenim članovima porodice i gostima. Poslednje pomane, na onu sedmu godišnjicu, nazivaju se velike daće. Te se namenjuje baš kao i sve prethodne. Međutim, ovaj se obred razlikuje od svih ostalih u jednom. Tada se svim umrlim pripadnicima sela ili plemena namenju darovi i potrepštine. Velike daće će okupiti čitavu zajednicu. Na stolu se drži još i proja, kvasna ili presna, preko nje se postavi kvasni ili presni kolač, a po kolaču se poređaju manje obredne pogače koje Vlasi nazivaju babice. Čest broj babica je sedam, a svaka se namenjuje jednoj od sedam svetih majki. Babice su našarane zmijama, stranama sveta, krstovima ili svastikama. Ove šare nose naziv zakoni i razlikuju se od sela do sela.

Daće postoje kako bi se održao pomen na duše umrlih, da se sa njima razgovara i ne izgubi sećanje na njihove živote. Jer duša čuva dom iz kojeg je otišla svih sedam godina. Mrtvi su i dalje tu, među živima. Posebno treba voditi računa o ispravnosti običaja do isteka četrdesetog dana. Sve do tada duša preminulog, ako je ovaj bio grešan za života, može da se povampiri. Posle velikih daća menja se sav nameštaj u kući kako bi umrli konačno otišao. Ili otišla. Te poslednje pomane podrazumevaju loženje velike logorske vatre oko koje se igra kolo. Muzika je za igru ali je i dalje tužna. Oro se igra i tokom noći, najčešće na zavetini oko krsta ili nekog drugog bitnog simbola poput totema. Kolo vodi žena što nosi beli barjak okićen fotografijama preminulog, od one prve po rođenju pa sve do poslednje. Svi darovi su poređani na stolu od osamnaest metara.

Vatra daje svetlost, a ona je jedan od tri elementa. Drugi bi bila voda koja se vrgom zahvata direktno iz čistog izvora i doprema do zavetine. Za svaki dan po jedan vrg. Za svaku godinu isto tako. Ta voda se pušta i namenjuje. Mora biti čista, a mora i da se plati. Vraća se nazad u potok iz koga je i zahvaćena. Treći element su same pomane. Pokojnik će konačno napustiti ovaj svet uz lomaču, praćen svetlošću, plaćenom vodom i spakovanim darovima.

Do godinu dana sve što se namenjuje ide samo pokojnom. Od tada pa na dalje spremaju se darovi i za božanska i demonska bića. U ponoć na Badnje veče prvo se daruju sveci, tek se onda pokojnima namenjuje ono što im treba. Meso sa ražnja i kačamak su te noći obavezni na stolu. Kao i mnogi drugi prastari običaji, daće su preživele sve izazove vremena i uvezale se sa hriščanskim kanonom.

…

Izvor: meštani sela Rudna glava

Todorova nedelja

U ovoj nedelji se ne mete! Stoka se ne pomera! Ne radi se! Zimske poklade padaju u nedelju, krajem februara ili početkom marta. A tog prvog utorka nakon poklada nastupa Todorova nedelja, kada seljani obustavljaju sve radove i ne izlaze iz svojih kuća nakon što se Sunce istopi iza horizonta. I tako sve do srede u narednoj sedmici, a to bi već bio osmi dan. Tada todorovci vraćaju zajednici lokalni mir, a seljani postaju ponovni gospodari sopstvenih života. Nikako ne treba cepati drva u tim noćima, čak ni ložiti vatru jer konjanici ne vole dim koji ih može opasno razljutiti. Veš se ne pere nakon što svetlost dana prepusti selo mraku. A u subotu, Todorovu subotu posvećenu Velikom Todoru, predvodniku ostalih todoraca, nikako ne treba seći nokte i kosu kada jutro ustupi svoje vreme popodnevu. U suprotnom, kose više nikada neće rasti, a nokti će otpasti. U nedelji posvećenoj jahačima se ne ide na put, koliko god poslovi bili bitni.

Sedam je jahača todorovaca, a sve o njima možete naći u jednom od objavljenih tekstova.

…

Izvor: Mitar Pistolović iz sela Gornjane, Ljubiša Dumitrović i njegova supruga gđa Dumitrović iz sela Zlot, meštani sela Debeli Lug i Rudna Glava

Rajska sveća i stag

Iznenadna smrt najčešće znači da je neko od ukućana napustio ovaj svet bez plamteće sveće. Ako je čovek bolestan i pretpostavlja se da neće još dugo živeti, uz glavu mu se sve vreme drži sveća dok gori. U suprotnom, duša po mraku neće uspeti pronaći svoj put do sveta mrtvih. Tada se na svaku godišnjicu, do poslednje sedme, pali rajska sveća. Ukalupljeni skup od 44 sveća koje plamte zajedno, ali ne smeju da sagore do sedme godišnjice. Nikako!

Svako mora otići sa svetlošću. Zbog toga se pomanama namenjuje i vatra. Duša je u tamnom polju ako je čovek preminuo u mraku, ali se pomolio na vreme i živeo je u dobru. Polje duše je mračno bez sveće tokom odlaska, ako se čovek za života nije pomolio i nije bio eto najispravniji. Rajska će sveća pomoći da umrli ipak nađe svoj put. Pre ili kasnije. Daće će se zakazivati sve do isteka sedme godine, a tokom obreda namenjivaće se pored svetlosti još i voda, hrana, sedam malih obrednih kolača i sve po redu, baš kao što je opisano.

Beli barjak, okićen fotografijama preminulog od one prve po rođenju do poslednje sačinjene, naziva se stag. Kolo će se igradi tokom pomana do duboko u noć, ali ne i tokom ‘veštičjih sati’. Najbolje je ako se igra na nekom svetom mestu poput zavetine, nakada oko totema danas oko krsta ili drveta. Stag će u ruci nositi majka umrlog ili najstarija žena iz te kuće, dok predvodi oro.

…

Izvor: Ljubiša Dumitrović i njegova supruga gđa Dumitrović iz sela Zlot

Marća đe trezni

Ovo su dani groma i nema izlazaka van kuće. A i zašto bi? Neki bi te dane povezali sa slovenskim bogom Perunom. Bog neba i groma. On je razbijač! On kažnjava! On stvara prirodne nepogode. Ale se jedino Peruna boje i pokoravaju mu se. Gospodar je vatre, zmajeva i vatrenog petla. On je čuvar kapije bogova. Drugi je u hijerarhiji odmah ispod stvoritelja sveta Svaroga. Perun je sin prvenac vrhovnoga boga. Njegova majka je boginja Lada. Vozi se kočijama koje gura jarac i gospodar je magične sekire i zlatne jabuke, a kojima se bori protiv demona i zlih duhova. Njegov zaštitni znak su orao i perunika koja izraste na mestu gde je grom udario u zemlju. Dok Perun gospodari živima, njegov brat Veles neprikosnoveni je vladar podzemlja. Nema rada u bašti i na njivi u marća đe trezni. Perunov gnev nikom ne treba.

…

Izvor: Ljubiša Dumitrović i njegova supruga gđa Dumitrović iz sela Zlot

Šumska slava

Na putu u šumi se postavljaju stolovi. Na stolovima se namenjuje hrana i piće ali i darovi. Pokojnima, bogovima i demonima. Danas ipak možda više svecima i mučenicima. Možda je slava, opšteprihvaćena na prostoru kojem dominira srpsko stanovništvo ili običajni uticaj, reperkusija stare vlaške tradicije. Bude i muzike, naravno. Dok karabaše i gajdaši sviraju, ostali tabanaju u kolu. Igraju se razne igre: mozgalice, preskakanje štapa, bacanje kamena,… Nekima se posreći pa sebi na šumskoj slavi nađu ženu ili muža.

…

Izvor: Ljubiša Dumitrović i njegova supruga gđa Dumitrović iz sela Zlot

Zavetina

Određenim danima u godini celo selo se okupi i tada se namenjuju potrebe i darovi mrtvima i igra kolo u njihovu čast. Muzika je tužna, a igra se najkasnije do ponoći. Mesto okupljanja se naziva zavetina ili zapis. Ono je sveto svima u zajednici. Svaki svetak se proslavlja na zavetini. A ako nema ni jednog zapisa u selu, e onda se običaji upražnjavaju na nekom čistom mestu, pored potoka ili nadomak izvora.

Neke običaje je prosto nemoguće odvojiti od rituala. Pomanama koje se namenjuju i slavama koje se organizuju na zavetini, prethode dva neobična obreda. I cela ova priča spada u red mojih omiljenih, a možda i najdražu do sada. Obeleženo drvo će udariti grom i nekoliko puta u godini ili dve. Niko ne zna zašto. Valjda zato što je obeleženo. Čudne će se stvari potom dešavati u okolini. Tek tako se pojavljuju varnice, elektricitet i požari. Sami od sebe. Ima onih žena koje znaju da prepoznaju znamenje baš kao što lekar uvezuje simptome pre dijagnoze. Baba Veselina je jedna od takvih.

Zapisi idu do broja tri. Naprosto ih ne može biti više u jednom selu. Obično je takvo drvo, oskoruša vrlo često, u blizini neke kuće jer kako bi inače seljani primetili bilo kakva dešavanja na daljinu. Ako je stablo staro, raspada se ugrizima vremena ili udarom vetra. Delovi će sa krošnje otpadati. Ti ostaci ne idu u vatru. Nikako! Jer ono je čisto i sveto. Ti se delovi odvlače negde gde ljudi i životinje ne zalaze. Gde ih pas neće zapišati. Svaki od tri, mada ih može biti i dva ili samo jedan zapis, pokrivaju deo sela u svom okruženju. Ako seljani ne poštuju ono sebi najbliže, dešavaće im se loše stvari.

Obred ‘čišćenje’ zahteva tačno devet nedelja. To je jedini način da se ustanovi postojanje novog zapisa. Svake se subote ujutru u sobi okićenoj ikonama, njih 44, sprovodi pomenuti ritual. Baba Veselina zna kako. Ona žena na čijem je imanju obeleženo drvo, mora babi doneti devet grumenčića soli prve subote. Starica će upotrebiti sve svoje znaje bajući nad njima. Sledeće subote po jutru, bez obzira koje ova žena obaveze imala, mora obezbediti devet kockica sećera. Lanac se ne sme prekinuti ni po koju cenu. Treće subote se odnosi devet zrna tamjana, a odgovarajuća bajalica će biti upriličena i za taj dan. Potom je neophodno pribaviti devet grančica bosiljka. Ciklus se nastavlja bajanjem nad devet novčića. Šesta subota očekuje devet izdanaka cera, a taj deo može biti posebno zahtevan. Sobu gatare će zatim osvetliti devet sveća. Pretposlednje subote obred će se upriličiti nad vodom koju žena mora natočiti u tri flaše, a koja će se tamo razdvojiti u devet posuda. Jedna je boca ulazna, druga za čišćenje, a treća izlazna. Jer voda donosi, spira i odnosi. Krug se zatvara flašom vina izdeljenim, takođe, na devet količina. Presni kolač se umesi petkom za svaku subotu. Svi ovi predmeti se obmotaju čistim belim platnom na putu do obredne sobe i svi se vraćaju nazad isto tako. Voda i vino se popiju u kući, dok se ostali predmeti ostave ispod nekog rodnog drveta ili na nekom već postojećem zapisu. Kolač se podeli svake subote između svih ukućana, a deo se ostavi za stoku u domaćinstvu.

Obred ‘potraga’ se sprovodi u cilju detektovanja ili konstatovanja pravog zapisa, one desete subote. Tada žena iz kuće u kojoj se dešava neobjašnjivo mora otići i dovesti babu do mesta gde je grom udarao. Često se ne može sa sigurnošću znati koje je drvo dotakla nebeska svetlost. Posebno ako ih je velika skupina na lokaciji. U povrtku ih mogu pratiti pojave koje nisu uobičajene. Nekada čak i magične, a takve su same po sebi dobar znak. Takva bi mogla biti, recimo, roj pčela iznad dve žene koji ih prati poput oblaka, ali ih ni jedna ne dotakne, a kamoli da ih ubode. One neželjene poput prelaska zmije preko puta nikako ne slute na dobro. Pravo stablo će u svojoj kori imati urezani krst. E to je ono što dve žene moraju naći. Taj beleg. Takvo drvo je zavetina! Starica nastavlja obred bajanjem, drvenim krstom u ruci, glogov najbolje, i kandilom u drugoj iz koga se dimi tamjan. Ona će ustanoviti tačan datum nastanka zaveta, a nije neuobičajeno da to bude jedan od tri dana Trojice. Ako ih je u selu tri, svaki će zasigurno pasti na jedan od tri dana, nedelja, ponedeljak ili utorak. Tu nema greške!

Zavetina štiti porodicu i stoku, imanja i celo selo. Ispod njega će se vršiti svi važni obredi, namenjivati daće, slaviti slave, čak i Uskrs i Božić. Ovakvi zapisi su okićeni lončićima, kuhinjskim krpama, peškirima i drugim poklonima. Mali obredni kolači, preskuri, namenjuju se trima suđajama, od sela do sela poznatim i kao ursaturi, ili raturi ili suraturi. Pripremi se i četvrti kolač, a taj se namenjuje zapisu. Prinose se i svi oni elementi, onih devet, a uz to još i ulje. Najbolji darovi se spreme za 44 svetih, redom po kalendaru, a i boje se moraju ispoštovati. Bogorodici se svakako uvek namenjuju crne čarape. Članovi porodice i plemena se vezuju svako za svog sveca po datumu rođenja. Na zavetinu se ne ide sekirom ili testerom! Nema ničeg svetijeg od zaspisa! Poput manastira ili bilo koje druge dragocenosti. Obeležen je krstom, a zaliva se vinom.

…

Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

Bratimljenje

Obred se sprovodi u prirodi. Poželjno bi bilo u blizini rodnog drveta. Početni motiv je zdravstveni problem deteta kojem babe i njihove bajalice ne mogu pomoći. Ni travarke ni vidarke ni vračare. Tada roditelji moraju pronaći porodicu koja ima dete približnog uzrasta. Nakon obrednog bajanja bolesno dete će dobiti brata ili sestru zauvek. Sa njim ili njom će deliti sve dobro i sve loše. Tako će i ozdraviti jer svoj će teret podeliti na pola. A i ovo drugo dete će za života imati sa kim da prepolovi svaku svoju buduću nedaću.

Kamin je centar doma, centar porodice gde se svi ukućani okupljaju. To je srce kuće. Zbog toga bratimljenje u zimskim danima može i pored vatre da se obavi. Deca, koju ovakva muka zadesi, su uvek žrtve greha prethodnih koji su živeli na toj zemlji, ostavivši je ukaljanom i prokletom.

…

Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

Cveti

Na zavetini ili pored reke, na nekom proplanku ili zaravni, momci sakupe drva i založe vatru. Zatim se pojavljuju i devojke noseći košare tek ubranog cveća. Jer Cveti su to, praznik zdravlja, napretka i sreće. A vatra je snaga i zdravlje. „Valja se!“, mladići bi ponavljali. Svaki bi imao po štap koje bi koristili tokom igre, dok bi oni koji znaju svirali. A devojke bi plele vence i kitile svoja temena i kose. Zatim bi zapevale, a potom bi i one zaigrale. Na cveti se ne radi i ne priča o poslu.

Momci preskaču vatru, nadglašavaju se, bore se štapovima i udvaraju devojkama. Takmiče se u poznavanju mozgalica, gišitor: „Evo je, nema je, izgubila se. Šta je to?“ – Varnica; „Kad ga vežeš ide, kada ga ne vežeš ne ide!“ – Opanak; „Jedan obor pun konja, samo jedan sve bije.“ – Jezik i zubi; „Devet brata obučeni u jednu košulju.“ – Beli luk. Neki bi se oblačili u odeću starijih ili u kostime nekih bića, glumeći kakvu scenu da bi veče bilo veselo.

…

Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

Ispit

Ispit ispunjava jednu od kockica u pazelu životnog ciklusa. Ostali bi bili rođenje kada se detetu želi dug i zdrav život. Krštenje da se kada zatreba otvore vrata raja. Ispraćaj u vojsku za srećan odlazak i lep povratak. Ženidba za lep početak i srećan brak. I smrt kada se zakazuju pomane, a sve do one sedme godišnjice.

Ispit se praktikuje radi napretka i srećnog života u braku. Da li je ona prava mlada za momka? A ko će to bolje znati nego majka mladića!

…

Izvor: Ljiljana Bukić iz sela Zlot

Dečji veš

Dečji veš se noću ne suši van kuće jer se tada napast kalemi za odeću. Pogotovu u veštičjim satima po ponoći. Vrata se drže zatvorenim od sobe u kojoj deca spavaju, a uz njih se postavi izokrenuta hoklica, tronožac, ili šerpa. Jer i u snu se đavolija za najmlađe može zakačiti.

…

Izvor: Radmila Plešić iz sela Zlot

…

Sakupljač: Aleksandar Bogdanović