Ovo će biti prvi putopis u ovoj 2024. godini, a priča ova tekla je i otekla u februaru prohujale 2023. I tako redom. Od ondašnjeg drugog meseca u godini na teritoriji Turske, o čemu ću pisati u narednim redovima, pa sve do februara ove aktuelne, a na obalama Amazona. Pokušaću retroaktivno da opišem sve naše avanture. A bilo ih je! Jedan sam od onih što uz kameru i fon sa sobom vukljaju još i notes i olovku, pa sve navrat-nanos tefterišem. Kaleidoskopsko razmišljanje i ponašanje. A kada ukradem parče vremene od samog sebe, u hotelu ili negde na piću, zabeležim dešavanja, momente i misli koji su obeležili taj dan ili nekoliko dana unazad. Da se ništa ne zaboravi. A ti notesi se ređaju i množe. Toliko sadržaja. Toliko škrabopisa koji često i sam ne mogu da pročitam.

Od leta prethodne, zapravo, tokom jeseni i zime, a sa prelazom u najnoviju godinu, sređivao sam materijal sakupljen u istočnoj Srbiji. Sve o običajima iz tih krajeva, legendama, mitološkim bićima, magičnim predmetima, mestima i biljkama, kao i o ritualima i bajalicama možete čitati u prethodnih šesnaest članaka. Barem sve ono što sam uspeo da pokupim od dobrih meštana pomalo zaboravljenih sela. Svoje slobodno vreme sam posvetio ažuriranju svega navedenog, a sakupljenog tokom jula i avgusta 2023. godine. Putopis po Srbiji će doći naknadno, tek pošto uz veliko zadovoljstvo otkucam sve ono što se dešavalo u Turskoj i u Guziji pre toga.

…

Tog šestog februara, građane na istoku Turske i u graničnim delovima Sirije umesto Sunca probudila je zver. Rani ponedeljak će mnogi pamtiti po jednom od najjačih potresa tla u atlasu ovekovečenih seizmičkih aktivnosti regije. Magnitutu od 7,8 stepeni Rihtera zapratio je još jedan talas ovom sličan. Nešto nežniji, tričavih 7,7 crtica na skali. Ta dva momenta su sebi za plen ugrabila preko 60.000 života. Moj put u Antaliju, već organizovan, isplaniran je za sredu u istoj nedelji. Šta je tu je, idem! Nekako sam naivno poverovao da je to putovanje sada moja obaveza. Nikako samo nekoliko stranica u knjizi mojih istraživačkih putešestvija. Pomislio sam, koliko god tanka suma novca koju budem ostavio za sobom znači će. A ko zna, možda baš mojih par ruku nekome nešto bude značilo. To se nije dogodilo, naravno, a stanovnici grada su ostavljali utisak staloženosti. Uznemirenost i brigu nisam osetio. Možda baš zbog toga što se Antalija nalazi na 500km, ili više, od regija razorenih u deliću vremena.

Let iz Dizeldorfa do internacionalnog aerodroma „Sabiha Gökcen Uluslararasi Havalimani“ u Istanbulu je kasnio tri sata. Razlog je bio vrlo prozaičan. Snežna mećava u Istanbulu je sprečila poletanje istog tog aviona, u svom redovnom terminu, onemogućivši ga da se dočepa luke iz koje je trebalo da se vinem nebu pod oblake. A potom i iznad oblaka. Ta su tri sata bila taman koliko i veza sa drugim letom iz Istanbula do Antalije. Nadao sam se ipak najboljem. Nije bio prvi, a svakako ni poslednji put da sam trčao po aerodromima sa kraja na kraj u pokušaju da uhvatim avion za rep. Dešava se da piloti nagare pa to kašnjenje koliko toliko znaju da ubiju. Na šalterima mi niko ništa nije znao reći o potencijalnim opcijama u slučaju nestizanja mog na taj drugi let. To je što je, na aerodromima baš i nema puno opcija. Pivo je uteha. Uvek preskupo.

U luci hiljade putnika. Kao kolonija mrava dok maršira u svim pravcima. Ujednačeno i bez histerije. Svako je znao, barem donekle, kuda da migolji kroz masu. Gledajući pojedinačno, nije bilo onog haotičnog Braunovog kretanja. Tako je bilo i sa mnom. Usput sam na tablama tražio info o svom narednom letu. Mnogo je aviona kasnilo u dolasku, baš kao i ja. Mnogo njih je i otkazano. Mnogi su kasnili i u odlasku, ali ne i moj. Ovaj prethodni pilot baš i nije nagazio papučicu gasa. Kasna noć. Biće duga, odnekud mi se javljalo.

U masi nezadovoljnih ljudi, u dugim kolonama okačenih o beskrajne redove šaltera, svašta možete čuti. Neki su tu čitav dan. Pojedinima je ovo bila druga noć na aerodromu. A porodica iz Ukrajine iza mene je na ovom mestu dočekala i treći dan. Cilj im je, kazaše, da se dočepaju Budimpešte, a potom ko zna. Meni barem nisu rekli za dalje planove. Možda tada ni sami nisu znali kuda. Važno je da su umakli ratu.

U ovakvim situacijama aviokompanije nude prenoćišta u hotelima i prevoz do istih kao kompenzaciju. Ponudili su i meni. Ili, ako imate sreće ubace vas u prvi avion na vašoj relaciji. Ali kako je prošlo 22h, a sneg nije prestajao, te noći više nije bilo kako redovnih tako ni vanrednih letova. Prevoz do hotela, ostanak u sobi i povratak nazad bi trajali svega 5 sati. Možda 5 sati i 30 minuta. Prvi let koji su imali za mene ka Antaliji je bio u 05h50m, narednog jutra, što je značilo da ću na terminalu biti oko 7 sati sve skupa. Alternativa je bila da me odbace do hotela, odspavam oko 1 sat i 30 minuta, a potom me vrate nazad. Potpuno bi bilo besmisleno. Još ako se desi da i autoput bude zavejan, eto antraka.

Meni dodeljeni termin je bio ujedno i prvi sa aerodroma tog novog dana. Novi dan, nove avanture. A do tada dolazni terminal je živeo kao u najužurbanijem delu obdanice. Potpuna suprotnost od navika ljudi u Nemačkoj. Sve je otvoreno čitavu noć. Restorani, kafeterije, pabovi, suvenirnice, market,… Nije bilo razloga za dosađivati se. Šetnja gore dole, dremanje uza zid. Klopa iako glad ne traži svoj danak. Neko piće, pa šta drugo. I tako u krug. Hiljade ljudi na tom ogromnom prostoru, a gotovo ni jedne utičnice da se natoče energijom svi ti najbolji prijatelji modernog čoveka. Onaj jedan jedini u Meku nije bio rad da se druži sa svima nama. Ko prvi utičnici, njemu utičnica.

Odlazni terminal je otvorio svoje dveri u 03h. U tom delu aerodroma utičnica je bilo i više nego što je masa ljudi iz treće smene trebala. Nismo kasnili u poletanju. Snega je bilo, ali snežna kraljica je bila milostiva tog jutra. Pegasus me je dobacio do Istanbula, a odatle sam, sa krila iste kompanije, nakon manje od sata iz vazduha ugledao safir istočnog Mediterana. U Antaliji nikada nije hladno, ali u februaru zna da bude svežije u danima kada sa istoka dojaše dah neba preko snegom okovanih vrhova Taurusa. Uobičajene temperature u ovom mesecu, u ovom gradu, su između 15 i 20 stepeni Celzijusa. Moja nedelja je bila vetrovita pa su i brojevi na skali podrhtavali.

Stari grad

3,5 miliona stanovnika grada živi svoje živote uklješteni između sopstvenog odraza u Sredozemnom moru južno i divovskih stražara planinskih masiva njima iza leđa. Iznad tirkizne vode se uzdiže zid litice, u pojedinim delovima svoje dužine i preko 50 metara u visinu. A gore, po obodu i ka dubini kopna nižu se kuće i zgrade šarmantne starice. Umorno lice krase duboko uklesane bore što svedoče o vinosti i nevinosti imperija koje su odsurfovale na talasima Mediterana. Deo zemljopisa što se milenijumima hvalisaše kako je centar civilizacije baš tu. Svaka od ovih linija života pripoveda o ljudima koji su se rađali, živeli i umirali u svoje vreme. Vidljivi su tragovi Helena, carstva sa Apeninskog poluostrva, Vizantije, a ponajviše onog potonjeg, Otomanskog.

Neke od kuća u orijentalnom stilu, okićene arabeskom, broje i preko tri veka. Nemali broj dzamija, ukrašene kaligrafijom, i više od toga. Uz plažu, a ispod ove osunčane starine, izležava se mala luka. Ona prva i najstarija u koju su se u svoje vreme usidrivale lađe iz svih krajeva tada poznatog sveta. Preko dve hiljade godina tu istu luku su napuštali lokalni trgovci, povezujući svoj grad sa drugim centrima na obalama istoka, zapada ili Afrike. Nad pristaništem, more i brodove, celu državu i naciju sa litice osmatra otac turske republike – Mustafa Kemal Atatürk. Mnogo je toga u otomanskom stilu. Muzeji, restorani, suvenirnice, hoteli, bogomolje, domovi… Sve zajedno prkosi spomenicima današnjeg modernizma. Srce grada i žila kucavica je bazar osnovan na istom mestu pre više od 500 godina.

Alkohol je bitna imenica velikom broju turista. Svuda ćete ga naći u starom delu Antalije. Gde god da štrče hoteli, a restorani hrane svoje posetioce nema problema. Nasuprot ovom, u onom većinskom delu ostatka grada šanse da ćete naći limenku piva su minimalne. Nisu svi stanovnici Antalije Turci i nisu svi islamske veroispovesti. Oko 250 hiljada Rusa živi na ovim obalama. Takođe, preko 60 hiljada Nemaca je pobeglo od večitih kiša nemačkog neba, radujući se Suncu turskog primorja. Arapi, Balkanci, Evropljani, Afrikanci, Kinezi,… Mnogi su sebi našli novi dom u, ako je verovati meštanima, najlepšem gradu Turske.

I najbezbedniji, prema izjavama lokalaca koji bi mi se pohvalili. Antalija živi od turizma, trgovine i poljoprivrede. Industrija ne postoji, divne li činjenice. Vazduh je predobar, voda isto tako, a narandze, uh, prvoklasne. Antalijanci ne bi osvojili visoku poziciju i prestižnu nagradu ako bi se organizovalo nadmetanje u ljubaznosti. ‘Hvala’ i ‘Izvini’ ne postoje, dok su osmeh i ‘Izvolite’ česti poput vode u pustinji. Nisu drski, ne nikako! Odbojni? Ni na nakoji način. Nesamouvereni, pitomi i stidljivi, ali ne koliko ljudi na Maldivima ili na Zanzibaru. Engleski jezik je diskutabilan i kod onih mlađih. Tek su pojedini potkovani za internacionalnu komunikaciju. Sa ljudima u Palestini i Izraelu je definitivno još teže sporazumeti se. Za neke možda neočekivano, ali žene okovane maramama viđam u većem broju po nemačkim gradovima. Kada god bi mi zatrebao WiFi na Hotspot-u, neko od Turaka bi mi uzeo telefon iz ruke i sam ukucao user i pass, a što je često znalo da bude i simpatično. U onom starom delu oznaka WC je vrlo uobičajena informacija. Zajedno sa strelicama koje ukazuju na pravac i smer do toaleta. Uvek će se ponuditi neko da vas odvede, a ta usluga nije besplatna. Naknada važi i za korišćenje kabina koje su često bez vode ili papira. Svakako jedan od načina da nadomeste umanjeni priliv novca od turista u zimskim mesecima. Na godišnjem nivou ih, prema rečima turističkog vodiča za Perge, bude čak 15 miliona.

Grad je dom i nemalom broju pasa i mačaka bez zvanične adrese stanovanja. Dva sveta bitišu zajedno na jednom mestu i nisu u ratu. Psi su krupni, neverovatno debeli i po vazdan spavaju po trotoarima. Nezainteresovani za svet oko sebe, bezbrižni, razmaženi i lenji. Tako je to u Turskoj, gradovi brinu o životinjama bez porodica. Kastrirani su i čipovani, a to je rezultiralo populacijom pasa u penzionim godinama. I ljudi se brinu o njima. Hrane ih i ostavljaju granule ispred svojih lokala.

Gradska plaža

Još jedna dragocena tačka Antalije i magnet za turiste jeste gradska plaža, 5km zapadno od starog jezgra. Moj izbor je kao i obično đon-transport, ali opcije su pored tabananja još i tramvaj, bus ili taxi. Plaža se razvlači uz obalu oko 8km svoje dužine. Široka je i šljunkovita, a u pozadini red zelenila pa red restorana i pabova koji zatim prerastaju u hotele i grad u širem smislu. Mene je čitav pojas podsetio na Adu Ciganliju. Nakon sve te pređene kilometraže, ako baš želite, možete obići i novu gradsku luku. Ogromna je i krcata ukotvljenim prekookeanskim transportnim trajektima, brodovima ratne mornarice, jedrilicama, jedrenjacima ali i uredno upakovanim jahtama svih veličina. Evropa je zatvorila svoja pristaništa za Ruse ali ne i Turska. Ta činjenica je primorala mnoge oligarhe da svoje lepotice prebace i uparkiraju baš u vodama Antalije. I na ulicama grada ruski jezik je vrlo uobičajen, kao i tekstovi usluga koje nude trgovci i ugostitelji na svojim izlozima i reklamnim tablama. Posle luke, za radoznalce, naići ćete na dodatno parče plaže, neuređeno i intimnije, a potom još jedno manje sidrište. I to bi bio kraj grada sa te strane.

Antalija se rodila i rasla na obalama nekolicine reka i potoka. Düden sa svojim vodopadima vijuga svega 26km. Delom protiče pod zemljom ali svakako ulepšava jedno od najvećih turskih naselja. Svoj kratki život završava impresivnim padom sa obale u more, preko litice visoke 44 metra. Ovaj grad je jedan od jedanaest na planeti u kojem se reka pretvara u slap. Okolina vodopada je elitni deo, a gde se porodični stanovi mogu pazariti za tričavih 13-14 miliona evra. Turska je poznata, izneđu ostalog, i po Sultanovom kamenu. Dragi kamen koji vešti majstori znaju da ukomponuju u baš svašta i baš sve. Menja boje u zavisnosti od svetlosti i to ga čini posebnim, a može se naći još jedino u Rusiji gde je poznat kao Aleksandrov kamen.

Neke od svakodnevnih zanimljivosti ili korisnih informacija

Internet na aerodromu je moguć jedino ako kupite nešto u Starbucks-u i to za ne manje od 200L. Jedan evro vredi dvadeset lira. Taksi od aerodroma do grada, ili nazad, koštaće vas 10€. Cene u marketima su približne onim u Nemačkoj, a povoljnije nego u Beogradu. Alkohol se može naći u alkoholšopovima. Engleski je vrlo problematičan ali ne i ruski. Grci nisu izgubili svoj uticaj na obalama Turske, vidljive su i njihove pravoslavne crkve. Piju uglavnom čaj, manje kafu. Upečatljivo su mi se obraćali sa ‘Bujrum’. Možda zato što su mislili da sam njihov. Cene u hotelima su povoljne, barem u onim sa tri zvezdice iznad ulaza. Moj je bio baš takav. Šest noćenja sa doručkom u ‘Mene City Hotel’, mada sam onu prvu proveo na terminalu u Istanbulu, koštala su me 250€.

…

Akvarijum i Arheološki muzej su institucije koje svakako treba posetiti. Ja nisam. Nikada dovoljno vremena, ali dva su dodatna motiva za mene da još jedaret skoknem u Antaliju. Ono što jesam obišao su arheološki lokaliteti Perge, Aspendos i Side, ali o tome u narednom članku.