Dan PRVI

19. dan meseca maja. Ponedeljak. Godina 2025. Posle dvonedeljnog odlaganja konačno sam krenuo da surfujem bicistazama Vestfalie umreženim popute kakve orijaške paukove mreže. Davor me je pratio prvih tridesetak kilometara, sve do sitne varošice Olfen. Krenuli smo, a odakle drugde nego od Münstera, grad u kojem živimo. Vidin I, stariji bajk, hrabro je kopitao noseći na svojim leđima svog jahača, dok je Vidin II krenuo u svoju prvu avanturu trpeći mene i četiri bisage.

Odlučio sam da taj prvi dan vozim alternativnim stazama dok ne izađem na Rajnu. I baš zbog toga srce sam osetio u sopstvenim nozdrvama na brdima oko Wuppertal-a. Posle pređenih više od sto kilometara, a to je negde moja dnevna norma kada je sve ok, konačno sam stigao do kampa Ennepetal Fam. Steffen-Mester u selu Rüggeberg. Negde sam pročitao podatak da su kazne čak i do 25.000 € ako se na teritoriji Nemačke spava van kampa. A takva čestitka nikome ne treba. Iako su dani bili super topli, te noći sam se smrzao. Moja vreća za spavanje omogućava konforzonu do +1 stepena za muškarce i +6 za žene, ali valjda se nisam obukao dovoljno dobro.

Dan DRUGI

Novo jutro novi kilometri. Sunce je bilo negde u zenitu, a točkovi Vidina su se već valjali asfaltom Leverkusen-a. Tu sam se spustio na obalu reke ali i na EV-15 koja prati istu kako nizvodno ka severu, tako i uzvodno kuda sam se namerom uputio. Köln je centar ovog dela Nemačke i svakako grad koji smo više puta posećivali. Ako želiš dobar koncert to je mesto gde trebaš biti.

Posle milionske metropole dolazi Bonn. Nekadašnji administrativni predstavnik zapadne Nemačke, a danas jedan od gradova koji ima sopstveni šarm. Noćne sate sam proveo u kampu Genienau. Kako sam ostavio plaćanje za jutro, a radno vreme je od 11 sati narednog dana, pokušao sam da nađem način kako da ostavim novac. Jedan od gostiju me je usmerio na radnicu koja je obavljala neke svoje poslove. Rekla mi je da ne govori nemački i otrčala po muškarca koji po svoj prilici isto tu radi. Stjepan od 65 godina i njegova supruga, za koju nisam saznao ime, ispostavilo se da tu žive i rade već deset godina. Rodom su iz Hrvatske. Naravno, pročavrljali smo po koju, a mi Balkanci ne možemo bez čašice politike.

Dan TREĆI

Simpatična sela i varošice su se nizali. Obala Rajne je prilično natrpana naseobinama. Tokom i pre velikog rata bila je prilično zagađena. Neki podaci koje sam neobavezno pročitao još od ranije govore da je bila najprljavija reka u Evropi. Danas se smatra za jednu od najčistijih na kontinentu.

Prespavao sam u kampu Loreleyblick na obodu vrlo simpatičnog sela Sankt Goar. Iznad se upečatljivo uzdižu ostaci poznatok zamka Rheinfels Castle koji je odigrao značajnu ulogu i posle Drugog svetskog rata. Predstavnici zapadnog parlamentarizma, njih 29-ca, okupili su se u zdanju kako bi postavili temelje demokratskog državnog uređenja, a koje je trebalo da se suoči sa nedavnom prošlošću. To se dogodilo u septembru 1948. godine.

Dan ČETVRTI

Pedalanje uzvodno se osetilo i u danima pre. A ostaće tako i u narednim. To je onaj blagi uspon koji ne zamara kolena ali svakako se ne gubi osećaj laganog rasta nadmorske visine. Obale reke su okićene brojnim zamkovima koji su privlačili moj pogled i tog četvrtog dana. Na red je stigla i kratka poseta gradu Mainz. Nigde se zapravo ne zadržavam previše. Prozujim ili eventualno popijem kafu ako je to mesto koje baš želim da šmeknem. Tako je bilo i u Koblenz-u dan pre. Iz mog ugla gledanja, svi ovi gradovi su vrlo vrlo simpatični, ali ne bih im prikačio epitet „lepi“.

Nakon celodnevne ture završio sam u kampu koji se zove Naturistenbund Rhein-Main. Često kampovi isplivaju iz radnog vrremena dok se ja ne pojavim. Ali broj telefona na ulazu ostavlja mogućnost kontakta sa vlasnicima istih ili zaposlenima. Neuobičajeno mi je bilo što je ograda neprozirna, a kapija čak i previsoka. Nisam pridavao neki značaj tome. Bilo mi je bitno da se uvučem i sagradim kuću za taj dan. Pozvao sam ispisani broj ali se baš u tom trenutku pojavio automobil. Nakon što je spustila prozor, žena u ranim srednjim godinama me je upitala: „Kako mogu da Vam pomognem?“. Naravno, na nemačkom. Tek nakon nekoliko njenih pokušaja shvatio sam da je u pitanju nudistički kamp. Ali na sreću veče je bilo hladno, a to znači da nisam obavezan da se skinem do gole kože.

Veče sam zapravo proveo sam, ali sam skoknuo do najbližeg sela da sebi kupim namirnice i dva piva kako bih ubio u sebi nelagodu koju sam osetio ne zbog potencijalnog nudizma već zbog najskupljeg kampa ikada. Izvukla mi je 30€, a da nisam u onom razgovoru stigao ni da pitam koliko košta prenoćište. Uobičajene cene do tada u tom delu zemlje su oko 15€, plus ili minus koji evro.

Dan PETI

Prelepa vožnja čitav dan. Ruta vrlo pitka i elegantna. Prošao sam kroz Mannheim, a tamo i tada shvatio sam zašto taj deo Nemačke nazivaju turskim uporištem. Onaj deo oko centralnog gradskog trga je popunjen, barem ulice kojima sam ja prošao, radnjama koje nude iste one usluge i proizvode kao u gradovima Turske. Venčanice, zlato, hrana… Trgom je odzvanjala orijentalna muzika začinjena elektro zvukom, a ljudi su igrali kolo.

Negde kod mesta znanog kao Speyer, prešao sam trajektom na drugu obalu. Vidin II barem na kratko nije morao da se kotrlja. Prespavao sam u kampu na privatnoj farmi Gut Thomashof. Pre ovog naleteo sam na kamp pre, ali tamo me nisu pustili jer iz nekog razloga ne primaju šatoriste. Na moje pitanje zbog čega ne bih mogao da prespavam jednu noć na tom velikom praznom prostoru, nisam dobio nikakvo obrazloženje osim ponavljanja istih reči: „Nije dozvoljeno prenoćište u šatoru!“.

Dan ŠESTI

Tog sam jutra provozao bajk kroz pomenuto mesto za koje se ispostavilo da je vrlo simpatičan gradić. Možda i jedini istinski i u celosti prijatan oku na ruti do tada.

Tokom večeri sam žurio da stignem do grada Karlsruhe za koji sam čuo da spada u kategoriju lepih. Prozujao sam kroz njega jer mi je kamp bi sa suprotne strane. Nisam uspeo čak ni fotku da napravim, a bila je subota i ljudi su bili svuda. Stekao sam utisak o veoma živom mestu. Prespavao sam u varošici iza, Durlach, u kampu Camping Durlach. Bila je subota i svakako da sam imao nameru da se i ja priključim masi ljudi u gradu uz pivo ili dva. Regenradar aplikacija je pokazala da da mi je ostalo oko sat ili sat i po do nebeskih suza. Odusato sam od odlaska do Karlsuhe-a i nazad jer nije bilo smisla preći 7km samo u jednom smeru. Ostalo bi mi taman toliko vremena da se vratim.

Rešio sam da nađem neko lepo mesto u varoši jer kamp mi je odmah tu. Ta mala mesta su u Nemačkoj po nepisanom pravilu mrtva. Inače je socijalni život ne baš dinamičan, a ulice gradova često izgledaju kao da su se svi odselili. Posle 22h retka su svetla iza stakala prozora. Traube Biergarten je legla kao poručeno. Mala bašta, a sa druge strane ulice i zartvoreni lokal, lagani bluz dva pivo i klopa. Savršen završetak dana.

Dan SEDMI

Prethodni dan je već ukazivao na razuđenost reljefa. Veći deo ovog sedmog dana nisam jahao pored reke. Rajnu gotovo da nisam ni ugledao do same završnice kotrljanja za ovaj dan. Predeli su u ovim krajevima otvoreni, brda su se posvađala i razdvojila, a tok bi tuda lagano meandrirao ostavljajući za sobom bare i malena rečna jezera.

Na ulazu u jedno od mesta usnimio sam tablu na kojoj piše: „World of Living“. Ne znam zašto, ali možda i sami meštani uviđaju melaholičnost sredina u kojoj žive. Nedelja je potpuno mrtav dan u čitavoj zemlji. Tada ne radi gotovo ništa osim gastronomije. Ako je dan kišovit, onda i oni zatvaraju svoja vrata. Može vam se desiti da šetate ulicama grada u kojem se zadesite ili živite i da budete jedini čije će tapkanje đonovima o kaldrmu odzvanjati između raskošnih fasada zgrada.

Tu pospanost je te nedelje poremetio lokalni vašar, koji se planski održava tu i tamo ili svugde s’ vremena na vreme. Tako je bilo u mestu Hügelsheim kojim sam prolazio. Svi su bili u jednoj jedinoj ulici. Ni po čemu specifičan, a opet lep dan na točkovima.

Vožnju sam priveo kraju u Strasbourg-u, a taj grad leži na obali reke sa francuske strane. Interesantan je momenat naći se na mostu čija sredina deli dve države koje su nekada bili neprijatelji. Prvi moj utisak o mestu o kojem nisam znao gotovo ništa je da sam u milionskom gradu. Šarenilo ljudi mi je prodalo takvu misao. Odmah se da primetiti multikulturalnost i suživot rasa i nacija. Međutim, u evropskoj kući ljudskih prava stanuje tek oko 300.000 duša.

Prespavao sam u kampu Camping La Montagne Verte. Plan je bio da ostanem tu dve noći, ali kako nisam rezervisao mesto online, ostao sam samo tu prvu. Moje iskustvo kampovanja u Francuskoje je skromno. U avgustu godinu pre, kotrljao sam se od Münstera preko Holandije, Belgije i Francuske do Barselone. Vreme provedeno na putu 22 dana, broj pređenih kilometara 2,101. Sedamnaest dana sam osvajao Francusku.

Sve u svemu, te noći sam bio bezbedan. Ovakav kamp, kategorizovan sa 4 zvezdice, u Francuskoj košta 24 €. U Nemačkoj je uobičajena cena je oko 15, često bliže 20-ici. Kod suseda su uobičajeno oko 5 € jeftiniji, a u isto vreme i lepši.