Dan OSMI

Uticaj kako francuske tako i nemačke umetnosti je neupitan duž ulica Strasbourg-a. Katedrala Notre Dame je u danima svog rođenja bila najviša na svetu. Vremenom su izrasla i nebo bušila neka druga čuda graditeljstva. Do onog platoa između dva tornja, a od kojih levi nedostaje, vodi uvijeni niz stepenika. Bezmalo 6 minuta za popeti se do kraja. Barem će meni toliko od vremena trebati narednog dana.

Gotika mi oduvek privlači pažnju. Mislim da je u mojoj sferi doživljaja estetike nikada niti jedan drugi pravac umetnosti neće zameniti. Arts & Crafts shvatam kao važan element svakodnevnice još od perioda industrijske revolucije. Ali i secesiju koja je proistekla iz pomenutog manje poznatog engleskog pravca, veoma zastupljenog u protestantskom delu sveta. Sve ovo je moguće doživetu u gradu na granici dve nacije. Linija se pomerala, ali Strazburg je živeo i još uvek diše na istom mestu.

Bajk je sjajna stvar za istražiti jedan grad. Naravno pod uslovom da ne vučete četiri pune bisage sa sobom. Tada vožnja postaje cimanje, jer ne možete daleko od svog prevoznog sredstva. Moje su toga dana bile na sigurnom, u kampu na suprotnoj obali nazvanom Campingplatz Kehl. Slična scena se dogodila i paru kampera i cikloputnika iz Nemačke sa kojima sam malo popričao. Baš kao i ja, prvu noć su prespavali u Francuskoj. Momak je imao nekih problema sa zubom, pa su rešili da i oni uzmu drugo noćenje kako bi rešio svoj problem. Ali u Nemačkoj. To je jednostavno tako, poverenje prosečnog Nemca u svoju zemlju je ogromno. Prilično su inforisani kada krenu na neki put. I nepodnošljivo organizovani. Razmisle o svakoj mogućoj sitnici i svakom potencijalnom izazovu i problemu i svaki će preduprediti. Sa njima je sjajno putovati ako ne želite mnogo da se opterećujete mislima. Ili apsolutni pakao ako vas nervira konstantna organizacija i šabloni ponašanja.

Podne i veče sam proveo u tabanjanju, vožnji, pentranju do zvonika, ali i malenom radu na ovom tekstu.

Dan DEVETI

Kehl ne poseduje kvalitete kojima bi ikoga zadržao na više od jednog sata. Tipična nemačka varošica kao i mnoge pre kroz koje sam prošao. Iz vazduha, zajedno sa Strazburgom, sve izgleda kao jedan grad. Ali kada ste dole razlika je i više nego evidentna. Reka nije jedina delnica, tu je i jezik ali i nacionalni pristup doseljavanju i stapanju migranata. Iako je Nemačka vrlo popularna za doseljenike kojih svakako ima u milionima, postoji ta neka nevidljiva linija koja razdvaja svet Nemaca od ostalih. Vrata tim ostalima nisu zatvorena, ali cena koju morate da platite je ta da budete što manje ono što jeste, a što više ono što oni jesu. Mnogi to ne žele te ostaju da žive u svojim getima.

Ipak sam otkazao planirano treće noćenje u regiji. Doplata zbog kasnijeg odjavljivanja me je koštala 2€, na onih 17 koliko inače iznosi jedno spavanje pod sopstvenim šatorom u tom drugom kampu. I tog dana sam nekoliko puta prelazio granicu. Jutro sam proveo u Strazburgu kako bih pregazio ono stepenište u katedrali. Pogled odozgo je spektakularan. Kasno popodne sam vozio svoju deonicu od Kela ka jugu dobrim delom kroz Nemačku.

Pratio sam uzvodno tok reke sve dok konačno nisam ponovo ušao u zemlju Gala. Žurio sam da stignem do sela Shoenau, koje leži na oko 6km van rute na obali. Nisam imao nikakve opcije jer dan nije obećavao neko mesto za slobodan kamp, a i kiša je najavljena u većim količinama. Camping Car Park Shoenau se zatvara u osam, te sam bio prisiljen da pritisnem pedale kako ne bih zakasnio. Uz sav trud nisam uspeo da stignem na vreme. Par srednjih godina me je na oko jednog kilometra od kampa ubeđivao da ne mogu tamo da noćim jer prostor nije predviđen za šatoriste. Navikao sam na činjenicu da za stvari koje želim idem do kraja, što sam učinio i te večeri. Tamo jeste bila neka rampa i neki automat koji nisam upotrebio. Gospođa iz kampera, usidrenom odmah nakon ulaza, me je na francuskom dočekala vrlo srdačno čak mi poklonivši i baget. Prostor za šatore je zapravo ogroman, tik uz maleno jezero puno žaba. Ma milina. Dobio sam informaciju da je gospodin koji je odgovoran za posao upravo otišao i da će se vratiti ujutru. Normalno, to i jeste negde uobičajena praksa kada zakasnite u kamp da platite narednog jutra. Postavio sam šator i taman tada pojavio se par koji je dizao svoj krov nad glavom ali i vlasnik lokacije. Objasnio mi je na nemačkom da mogu odmah da platim na onom aparatu, a pokazao mi je i kako stvar funkcioniše. Cena vrlo prihvatljiva, 10 evra.

Dan DESETI

Aplikacija mi je govorila da će biti kišovita prva polovina dana. I zaista, jutro je doživljavalo svoje sate potopa. Po informacijama kojima sam raspolagao, trebao sam da sačekam nekih satićak vremena, a potom ću biti u mogućnosti da nastavim jahanje. Čekao sam da se pljusak smiri ispod nadstrešnice koja sakriva stolove, klupe i mesto za roštiljanje kampera. Kiša nije prestajala ali je bilo moguće voziti. U nekom trenutku potop se vratio iako sam se nadao da ću biti pošteđen toga. Borba protiv sve vode ovog sveta me nije obeshrabrila u nameri da pređem tih stotinak kilometara do granice sa Francuskom.

Vožnja pokraj francuskih kanala je za mene veliki užitak. Neki ljudi su mi tokom prošlogodišnje rute govorili kako im donose osećaj dosade, previše je ravno, pravo i jednolično. Ali ne i meni. Ukrasi koji u meni evociraju lepa osećanja su brodovi nalik na kratke trajekte, koje su njihovi vlasnici adaptirali i prekomponovali u stambene prostore. Iza velikih prozorskih okana moguće je ugledati ateljee i prostorije namenjene za dnevnu upotrebu ili kuhinje. U onom podpalubnom delu nalaze se sobe za spavanje i kupatila.

Kišu sam uspeo da potučem. Ali kada je ta bitka okončana, niotkuda se pojavio vetar od 27 km na čas. A protiv takvog suparnika se teško cikloputnik može izboriti. Udarao me je u grudi tako jako da sam na kraju morao da odustanem od ideje Bazela za taj dan. Prvi i jedini odgovoarajući kamp Maison Behe je bio na nekih tridesetak kilometara od granice. Lokacija prilično skromna, a cena prenoćišta svega 5 evra. Naravno, dobio sam baget na poklon.

Na tom vetru sam barem uspeo prilično brzo da osušim šator. Postavio sam ga na mestu koje mi se učinilo najodgovarajućim i ubacio bisage unutar mog putujućeg doma. U malenom hotelu i restoranu De La Poste u selu Bantzenheim punio sam bateriju laptopa te večeri. Za to vreme sam popio kafu i veliko pivo. U jednom trenutku sam ostao sam i pitao gospođu srednjih godina koja je usluživala već nestale goste, da li bi bilo u redu da doplatim još jedno malo pivo kako bi mi baterija došla do vrha. To se odigralo nakon nekoliko rečenica koje smo ona i ja razmenili. Govorio sam o svom putovanju i planovima, a ona mi je to pivo dala na poklon. „Zbog Vaše hrabrosti“, tako me je procenila. Još jedna diva kratka priča.

Kiša je ukrala još oko tri sata, sve do ponoći, ali ja sam već oko devet bio pod svojim krovom.

Dan JEDANAESTI

Preostalih trideset kilometara sam pojeo u prvim satima novog dana. Utisak da sam već ulazio u grad je bio prisutan, iako sam i dalje bio na teritoriji najmnogoljudnije romanske države. U pitanju je Saint-Louis, predgrađe Bazela sa ove strane granice. Sa moje leve strane mogao sam da uočim ostatke one najmnogoljudnije germanske zemlje kako ih gutaju periferna naselja grada na suprotnoj obali Rajne. Panorama se lagano otvarala, a ostaci minijaturnog prelaza u vidu rampe i stuba za kameru su mi šapnuli da sam kročio na teritoriju Švajcarske.

Prešao sam sa druge strane mosta u nameri da napravim pauzu i doziram sebe kafom, ali i da se rashladim kokakolom. Sa te strane sam ugledao suncobrane. To zadovoljstvo me je koštalo tričavih 12,5 evra, iako sam se zavukao tamo negne iza, dalje od obale. Na uglu neke raskrsnice koja ničim ne bi privukla niti jednog turistu da baš tu zasedne.

Nakon kratkog predaha vratio sam se na kej i vozio lagano do sledećeg mosta kako bih se nanovo prebacio na prvobitnu stranu. Jer tamo se nalazi stari grad i potencijalno nešto što bih mogao da vidim i usnimim, kada sam već tu. Nadao sam se višem, ako ćemo pravo. Zapravo, od celog grada sam očekivao ukus, stil i lepotu. Ništa od toga! Na kraju svega viđenog ostao sam uverenja koje sam gajio i ranije, a to je da je Švajcarska izrazito precenjena zemlja stogodišnjim marketingom. I to je to. Cene ne pokrivaju kvalitet proizvoda i usluga koji nisu ništa lošiji u Francuskoj ili recimo u Češkoj. Nisam od onih koji veruju da iznosi sa sobom nose i vrednost. Pre sam sklon ideji da je u pitanju ozakonjena otimačina novca, a ovu zemlju svrstavam u tu kategoriju.

Dok sam jahao centrom grada, iz nekog razloga sam pokušao da vozim između šina tramvaja i tu sam napravio najgluplju moguću grešku. Upao sam u onu desnu iz koje točak nije mogao da se izvuče, a na toj brzini jedino što može da se dogodi je da poletim. I baš to mi se i dogodilo. Prvo ja, a za mnom i bajk. Bisage su se rasule svuda oko mene. Tramvaj je stao kao i čitav saobraćaj. Ne znam zbog čega ali vozač iza mene je dao signal meni ili nekom, oglašavajući sirenu te zelene zmije. Sakupljao sam sebe, Vidina i stvari i povlačio se van ulice. Jedna starija gospođa sa trotoara iz male grupice me je upitala da li mi je potreban flaster jer je videla, verovatno pre mene, krv koja se slivala sa mog kolena. Zahvalio sam se rekavši da imam svoju malu prvu pomoć. Pravo je čudo da sam ostao na kraju samo sam tom poderotimom od par centimetara i ništa više. Na sreću bajk i sve stvari su, takođe, ostali čitavi. Po akcentu mislim da je gospođa bila Nemica. Švajcarci imaju zaista specifičan akcenat koji zvuči prilično ruralno. Iz onih okolnih bašti i sa stepeništa obližnjeg malenog trga niko nije prišao da mi pomogne. Niko nije upitao kako sam. Apsolutno i jedno veliko ništa! Gledali su me svi kao da je u pitanju teatar, domunđavajući se između sebe i otpratili me poglerdima. Tog trenutka sam znao, nikada više neću posetiti zemlju kravara bez empatije i ljubavi prema životu u sebi. Novac je tu svetinja i vrednost, a to je svet kojem ne pripadam.

Napravio sam krug prešavši nanovo preko onog prvog mosta. Granica između Nemačke i Švajcarske je nazubljena celom dužinom te sam više puta izlazio iz jedne i ulazio u drugu zemlju. Sve vreme sam nailazio na grupe Nemaca koji su slavili taj dan, po selima, u grupicam na stazama, u njivama pod šatorima… Oni su zaista svuda isti i na isti način provode te dane predviđene za opijanje. Prenoćio sam u mestu Bad Säckingen u kampu Isele-Hof, na farmerskom imanju što je uobičajena slika Bavarske. Postavio sam šator i proverio sebe i opremu, jer onaj pad mi je uneo blagu sumnjičavost. Na kraju je sve bilo kako treba. Malo od umora, malo radi nagrade, a malo i usled razočaranja otišao sam do centra varoši u jedini pab sa muzikom i popio dva piva. Lokal drže neki Španci i imalo je smisla što se jedino kod njih čula muzika čak i nakon onog propisanog do 22h.

Bilo mi je lepo pa sam otišao na spavanje ispunjen srećom.

Dan DVANAESTI

Čitav taj dan sam i dalje vozio rutom EV15, praktično od drugog dana mog putovanja. Sve vreme kroz simpatična seoca ili pokraj njih. Stil u ovim krajevima je opšte poznat. Fasade su išarane gredama i u tome se dosta razlikuju od severnih krajeva Nemačke, gde su uglavnom ukrašene crvenom opekom. Za moj ukus previše detalja na jugu. Sve izgleda poput božićne jelke ili kindergartena. Snažna posvećenost izgledu i ostavljanju utiska na posmatrača, dok je kvalitet svega na nižem levelu. Svakodnevno nailazim na nefunkcionalne predmete u kampovima, ali cveće i ukrasi moraju da vise čak i iznad WC školjke.

Nastavio sam da meandriram kroz dve države i ovog dvanaestog dana. Naseobine u ovim krajevima su brdovite. Gotovo sve koje sam video su uz Rajnu, poput Laufenburg-a na obema obalama koje se ponosi delićem istorije iz vremena Napoleona Bonaparte. Ili Koblenz sa švajcarske strane. Ali biser dana je bio gradić Neuhausen am Rheinfall. U centru mesta se nalaze vodopadi reke, a taj prizor drži pažnju.

Nakon deonice surovog pentranja, jer vodopadi su tako nešto i nagovestili, nastavio sam u istim bojama. Sela su se nizala, granica je krivudala, a ja sam konačno stigao do jezera i varošice Stein am Rhein. Ostao sam sa nemačke strane još jednog podeljenog mesta, a fasade ukrašene freskama su mi definitivno zadržale pogled i misli. Prenoćio sam u kampu Höristrand na obali jezera Untersee. To prenoćište sam platio svega 10 evra i smatrao sam da su noći moje skupoće za mnom. Kako sam se samo prevario. Veče je bilo veoma veselo i živo. Ljudi su bili pijani i glasni, ali Nemci ni u najpijanijem stanju ne ostaju dužni pravilima, pa se posle deset sati sve umirilo.

Dan TRINAESTI

Subota se nije razlikovala od petka osim što je Rajna lagano širila svoj tok i postala jezero kroz koje protiče poput kakvog usputnog gosta. Staza je bila prepuna biciklista, pre svega iz razloga jer je dan vikenda, ali i zbog onog neradnog četvrtka koji je mnogima dao i slobodan petak. Produženi vikend na jezeru se mnogima, pretpostavljam, činilo kao sjajna ideja. Imao sam utisak da sam okružen milionima ljudi. Svakako je area prilično gusto naseljena, ali i pridiošlica poput mene je bilo u velikom broju.

Uobičajena su prodajna mesta svežeg voća i povrća na štandovima bez prodavca. Postoji kasa u koju prosto ubacim novac kada saberem cenu proizvoda ili pak karticom na aparatu koji, takođe, leži odmah pored limene kase. Od proizvoda se može kupiti i domaći hleb i kolači, ali to nikako ne bih preporučio jer su Nemci nevešti kuvari. Čudno za naciju koja važi za najdeblju u Evropi i koja baš uživa u hrani, a posebno u onoj slatkoj. Kada malo bolje razmislim, sva hrana u Nemačkoj i jeste slatka. Ali baš sva.

Cene su i na tezgama previsoke, a kampovi se svuda unaokolo kreću oko 25 evra što me je posebno uznemirilo jer sam znao da ću na obalama ili u blizini biti naredna tri noćenja. To sam saznao kada sam stigao u Konstanz. Išao sam od jednog do drugog i već se previše udaljio, a taj u kojem sam odlučio da ostanem dve noći je bio treći po redu. Seepark Fliesshorn na preko 23 km od grada. Tako sam odlučio jer sam želeo da nedelju posvetim poseti Lihtenštajnu i u povratku Konstanci koja leži na dvema obalama jezera i pruža se do granice sa Švajcarskom.

Dan ČETRNAESTI

Nedelja je uvek mirna u Nemačkoj. A to je nešto što svi u zemlji veoma poštuju. Za mene idealna prilika da se bez ikakve gužve na putevima otkotrljam do centralne železničke stanice u Konstanci u prepodnevnim satima. Kneževina je mala, glavni grad još minijaturniji i znao sam da mi ne treba više od nekoliko sati za posetiti zemlju koju do danas nikada nisam. Slično sam iskusvo pokupio prošlog avgusta kada sam iz Barselone autobuskom skoknuo do Andorra la Vella, koja je centar zemljice između Španije i Francuske.

U ovom slučaju situacija je vrlo slična, osim što je uklještena između Švajcarske i Austrije. A krenuo sam iz Nemačke. Interesantno, zar ne? Do centa kneževine se putuje dva sata. Dva voza i dva autobusa i eto mene u Vaduz-u. Do dan pre nisam bio siguran da li sam ikada i čuo za glavi grad državice od 25 kilometara. Iz nekog razloga sam živeo u zabludi da se administrativni centar Lihtenštajna naziva istom rečju. Ali eto, uči se dok god se živi. Vaduc je dom za oko pet hiljada ljudi. Državljanstvom se može pohvaliti njih oko 40 hiljada, a to je za 10 hiljada manje nego Andora.

Nema se tu mnogo šta videti osim divnog horizonta alpskih masiva. Zamak je minijaturan baš kao što je i sam grad ali i kneževina. Dosta toga naslućuje otvorenost prema Švajcarskoj. Koriste njihov novac i prodaju suvenire suseda, koji su inače neprihvatljivo preskupi.

Nakon tri sata krenuo sam nazad. Obišao centralne ulice Konstance koje su me neodoljivo podsećale na one koje vijugaju primorskim varošicama. Puno šarenila, malih restorana i kafeterija. Velika crna kafa je uvek dobrodošla kada poželim da se negde zavučem i provedem koji sat u radu na tekstovima za blog ili videima sa ovog putovanja. Isti kamp kao i prethodne noći bio je moj dom i ove predstojeće.

Dan PETNAESTI

I da, Bavarska je zaista takva. Zelena, kišovita, prenaseljena i preskupa. Praktično ne postoji slobodno parče zemlje, sve je privatizovano i iza žičanih ograda. Ima smisla u postojanju onog zakon koji ne dozvoljava kampovanje na divlje. A i gde bih prenoćio? Čitava je Nemačka takva, veliki park pripitomljenog okoliša. Ostaje mi samo put kao linija iluzije izbora koja eto tako vijuga van mojih, tvojih ili naših zamisli kako sloboda treba da izgleda. Sve je nacrtano i definisano, na nama je samo da to prihvatimo. Distopija koja uveliko živi.

Kružio sam sa severne strane jezera želeći da što pre napustim taj region. Najviše zbog svakodnevnih kiša koje su noću nezaobilazne, a danju u naletima poput talasa na otvorenom moru. To su oni kišonosni kratki oblaci koji lete i kruže u desetinama, stotinama i hiljadama. I za ovaj dan je prognoza najavljivala nebesko šarenilo. Još jedan, u već sada nizu, u konstantnoj jurnjavi sa njima. Prošao sam i ovog puta kroz simpatična mestašca poput Meersburg, a prenoćio na farmi Bauernhof Ferienhof Kramer. Taman sam pre kiše uspeo da se uvučem u šator. Radno vreme je do sedam uveče i sve je nekako bilo knap. Prešlo mi je u naviku.

Dan ŠESNAESTI

Prepodne sam proveo u pentranju. Bavarska je to, zemlja brda i pašnjaka, planina i šuma, oblaka i kiša. I oblaka i kiša. I opet tako… Popodnevni deo rute je kud i kamo bio ravniji. Jurio sam da stignem do planiranog kampa do šest, jer prognoza je najavljivala još jedan potop. Ništa novo. Ono što ću zapamtiti je jedino ono parčence šume visokih gorostasa među kojima je bilo zadovoljstvo voziti makadamom.

I uspeo sam, dva minuta nakon osamnaest časova i dva minuta pre kiše. Još jedna noć na farmi, ove predstojeće u Campinghof Sommer. Za velikim stolom na klupama su ispod šatora sedela dvojica mlađih muškaraca i jedan starijii gospodin. „Dobro veče! Da li sam na pravom mestu ako mi treba kamping?“, bilo je moje pitanje na nemačkom. „Tako je, na pravom si mestu. Sedi da popijemo pivo!“ A šta drugo posle celodnevne jurnjave: „E to je odlična ideja!“, prihvatio sam poziv. Dvojac i vlasnik imanja su me toplo dočekali i naše druženje se nastavilo negde do devet sati. Momci su ortaci iz Švajcarske i zajedno cikloputuju do Hrvatske.

Akcenat Švajcaraca mi se na prvi mah učinio kao šala. Ali tako je to, nekome se dopada ali meni nikako. Zvuči prilično ruralno. Kasnije nam se priključio i stariji par Nemaca kampera. Nikoga nisam pitao za ime, a ni oni mene. Osim Alberta, vlasnika imanja i njegovog debelog mačka Ajnštajna. Albert je jedan od onih netipičnih Nemaca ili Bavaraca koji je kroz šalu govorio da sam lud i koji je znao da prihvati moje reči na, prema mom ukusu, potpuno prihvatljiv način. Nije mi strano da povremeno, ako razgovor odvede u tu stranu, iznesem svoje viđenje mentaliteta prosečnog Nemca kao bankomata.

Bilo je to jedno jako lepo veče i druženje u prisustvu prijatnih i veselih ljudi. Neočekivano. A tako je najbolje. Ah te bavarske kiše…

Dan SEDAMNAESTI

Dani su počeli da liče jedni na druge, a baš to je suprotnost onome kako zamišljam ovakva putovanja. Bavarska talasanja horizonta su me gonila da se pentram naviše, krećući se ka istoku u nameri da se dočepam granice sa Austrijom. Neprirodnu skučenost tokom meandriranja između farmi sam razbijao jašući kroz parče šume na koju sam naišao. To su oni gajevi ostali kao nasleđe nekadašnjih zelenih mora koja su ljudi mahom posekli i proglasili svojim posedom. Nisam mogao a da ne promišljam baš na ovaj dan kako je moguće da nešto što raste i razvija se hiljadama ili milionima godina postane nečije privatno. Po kom zakonu prirode je tako nešto usvojeno kao normalno.

Ideja za ovaj dan je da posetim Neuschwanstein za koji se vezuje priča da je Walt Disney kreirao logo svoje kompanije inspirisan lepotom baš tog zamka. Tamo negde bih i prespavao, svakako sam već snimio dva kampa koja se nalaze pored staze, a nakon poznatog zdanja. Varošica Füssen u podnožju zamka je vrlo lepa i puna turista. Možda ostanem i dve noći jer dan je pri kraju i male su šanse da posetim popularnu nemačku građevinu. Jurio sam do kampa da što pre stignem i vratim se nazad u centar. Međutim, ispostavilo se da je kamp za omladinu i klince. Ali nema brige, sledeći je na 3km dalje. Precenjenost spavanja za cikloputnika u vrednosti od 30 evra je bila za mene neprihvatljiva.

Besan i razočaran, pedalao sam najbrže što sam mogao samo da pobegnem odatle. Pa dokle stignem. Vozio sam kroz još jedan prelepi gaj nekih 45 minuta i to mi je u mnogome ispeglalo narogušenost u raspoloženju. Nakon šume pojavilo se selo Altenau, a potom još jedno. Saulgrub gde bi trebalo da se nalazi kamp. Cena me je brinula, jer ne znam šta više od Bavaraca da očekujem. Kada sam već stigao u drugo selo, pitao sam jednog starijeg gospodina da li sam na dobrom putu do kampa jer put je postao makadam. Održao mi je predavanje o lepom postavljanju pitanja i potom potvrdio ispravnost mog kretanja. Već uobičajeno, seosko imanje, mali restoran u kući i dvorište. Na delu za kampere sam video dvoja vozila. Vlasnica imanja me je bez mnogo uljudnosti uputila na lokaciju za šatore, ali ne pre nego što sam za barom pokušao da saznam kome da se obratim, pitajući grupu muškaraca koji su pili pivo. Njih sedmorica. Prostrelni pogledi ka meni. Osetio sam se kao uljez. Bez ikakve reči ili emocije koje signaliziraju dobrodošlicu.

Samo 13 evra, ah kakvo iznenađenje i olakšanje. Postavio sam šator jureći se nanovo sa kišom koja je počela još dok sam izlazio iz šume, ali tada samo u kapima. Zatražio sam vode u restoranu, a stariji sin vlasnice koji je točio pivo je prvo pitao mamu da li može. Hm, pitati mamu da li čoveku dati vode… Želeo sam da odem što pre u Austriju, a od nje me deli najmanje još 200 km i sigurna dva dana jahanja.

Dan OSAMNAESTI

Biblijski potop. Nekako sam u delovima uspeo da izvučem sve stvari i stavim ih na trem ispred kuće. Ali bez obzira, sve je bilo vlažno ili mokro. Žena je bacala pogled kroz prozor radoznalo odmeravajući moje kretanje i prisustvo. Bio sam ispred njenog praga ali naredna dva sata nije pokazala interesovanje da mi poželi dobro jutro, pita kako mi je ili da ponudi šolju čaja ili kafe. Takvu sebičnost i odsustvo empatije kao u Bavarskoj i Švajcarskoj nisam nikada nigde osetio niti doživeo. Bio sam mokar, bilo je 12 stepeni, a kiša je lila i po prognozi neće stajati do 13h. Ostatak dana će obasipati pljuskovi u talasima.

Vožnju sam mogao samo da sanjam. Nisam imao gde da se sklonim. To je značilo još sigurno barem dan više do granice. Otišao sam do železničke odakle mi je Davor rezervisao kartu Preko Minhena do Salcburga. Nisam više želeo da ugrožavam svoje zdravlje i da plaćam Bavarcima ono što ne vredi. Svojih poslednjih sat vremena u Nemačkoj sam proveo u jedinoj kafeteriji u selu gde kolač i kafa koštaju 8 evra. Barem sam se ugrejao. Voz sa presedanjem 34 evra i doplata još 7 za bajk. Mnogo jeftinije i suvlje nego da me cedi i kvasi podnožje Alpa.

Bio sam presrećan nakon što sam stigao u Austriju. Popio sam kafu u gradu, podigao nešto para i odvezao se 16km do kampa prema Linz-u, a koji nosi naziv Seekirchen. Normalnih 10 evra za prenoćište. Na ulazu me je dočekao stariji gospodin koji je obavio telefonski razovor sa nekim van mog vidokruga. Otišao je nekud kroz kamp rekavši mi da sačekam, što sam i uradio. Mesto je izgledalo prilično popunjeno ali iz iskustva sam negde bio siguran da će se naći i parče zemlje za mene. Tako je i bilo. Ništa mi više nije bilo potrebno.