Dan DEVETNAESTI

Tog jutra mi se konačno vratio onaj osećaj radosti usled kotrljanja na putu i kampovanja u prirodi. Dosadnost i predvidivost Nemačke i Švajcarske su se hranili mojim entuzijazmom prethodniha dana i nedelja. Trebalo bi da je obrnuto. Moja sledeća destinacija bi bio Linz. Ruta od jezera na granici dve zemlje pa sve do nakon grada koji tek treba da dostignem je bila moja – proizvoljna. Učunilo mi se čudnim, ali svega nekoliko oficijalnih EV linija povezuje te južne krajeve Nemačke sa centrom i severom po geografskoj širini. Bez onih koje bi popreko lelujale prateći uporednike do dužini.

I dalje sam jahao obodima ogromnog planinskog masiva kojem sam želeo da umaknem. Pejzaži su se nizali. Simpatična austrijska sela i farme isto tako. Sve pedantno i sa stilom, bez onog preteranog i detinjeg kićenja svega poput kuća i bašti u Bavarskoj. Nakon pređenih 80 kilometara, shvatio sam da je prvi sledeći kamp na još 55 od mene. Nagazio sam pedale kako bih pokušao da stignem do mog prenoćišta, pre onih magičnih osam sati uveče kada obično recepcije bivaju zatvorene.

Jureći vreme približavao sam se Lincu. Nakon prvih dodira sa urbanom sredinom, a posle gotovo celodnevne vožje duž kanala i reka i kroz pejzaže, odabrao sam Camping Linz am Pichlingersee. Nalazi se na ruti kojom ću sutradan svakako nastaviti dalje. A i nisam morao da prolazim kroz grad, što uvek oduzima dosta vremena i energije. Bukvalno sam skliznuo obodima periferije i stigao negde oko pola devet. Kamp drži svoje kapije otvorenim sve do deset uveče. „Ah kakva lagoda“, krvotokom je strujao onaj osećaj istkan nitima olakšanja, jači od samih misli i glasa koji je skliznuo između usana. Posle 135 kilometara, ukrcao sam se na palubu tog malenog sveta ljubitelja prirode, šatora i kampovanja.

Na recepciji se nalazi i mini market. Još jedna radost otelotvorena u limenci hladnog piva. A nakon prve eto i još jedne polovine litra, kako bih proslavio svoj dnevni podvig. Ali željeni mir se pretvorio u nešto sasvim neočekivao i ne baš željeno. Dok sam sedeo na onim klupama ispod suncobrana nedaleko od svog šatora, nasuprot mene su sele dve dame. Iz grupe su koju sam već pitao da li je mesto gde su usidrile svoja tri kombija predviđeno i za šatore. Tako sam i podigao svoj dvorac na oko pet metara dalje od njih. Petak je i okupile su se da proslave svoje prijateljstvo iz školskih dana. Njih četiri, tu negde mojih godina. Vrlo brzo su i preostale dve odabrale svoja mesta po svom ličnom izboru oko mene. Pank ih je spojio kao klinke, a danas decenijsko prijateljstvo.

Nemci su mi suđeni. Možda. Iako to i nije tako loša stvar ipak sam tog dana, baš kao što sam i u onim pre i kao što ću u svim narednim, težio diversifikaciji mentaliteta i tokova razgovora.

Dan DVADESETI

Novo jutro, novo pakovanje. Devojka koja je prethodne večeri započela razgovor sa mnom, pre odlaska na spavanje mi je rekla da nije srećna. I da ništa što čini njen život ne voli osim svoje ćerke. A ujutru samo osmeh i uljudno „Dobro jutro“. Znao sam da će tako biti. Tako tipično.

Vrlo brzo sam se našao na stazi EV6 o kojoj maštam već danima. Ruku pod ruku sa Dunavom teče sve do ušća, a moja namera je bila da se sebično držim obale sve do kraja. Linc nisam uspeo da šmeknem. Prespavao sam u kampu na južnom obodu grada. Nekada se i takve stvari dogode. Budem i prođem ali ne apsorbujem uspomene mesta koje nikada pre nisam posetio. Retko kada gledam unazad, a još se ređe vraćam nečemu meni iza leđa.

Vožnja je tekla tako glatko. Lekovita za oči i sva ostala čula. Za čitavo telo ali i um koji se nekako pročišćavao dok sam klizio duž reke uklještene između zelenih kosina okolnih brda i planina što se spuštaju odozgo sa severa i nadiru sa juga. Prošao sam ispod zamka Schloss Wallsee, osmatrao treperavi odraz sela Grein po površini Dunava i prešao preko mosta na levu stranu toka kod mesta Ybbs an der Donau. Sa puta sam našao stazu koja se spušta do okošene zaravni na obali koja kao da je predviđena za zalutale kampere poput mene.

Dan DVADESET I PRVI

Opsesivno praćenje vremenskih prilika se podrazumeva kada je vodootporno platno jedini krov nad glavom. Posle nekoliko dana mira eto opet pljuska. Ali gledano sa vedrije strane, samo tog jutra. Jer prognoza nudi samo Sunce do kraja sedmice. U Gottsdorf-u jedini market, pekara i kafa. Sve na jednom mestu. Više od toga mi nije bilo potrebno. Četiri sata, tokom kojih će nebo izbaciti svu vodu koja se nataložila u oblacima iznad sela, idealna su prilika da otkucam koji pasus teksta koji će tek ugledati svetlost dana.

Beč je tog popodneva bio slabije branjen i lakše osvojiv. Ali ne danas. Sa moje desne strane, sa vrha brda dozivao me je Aggstein Schloss. Osmehivale su mi se uzane vijugave uličice sela Spitz kojima sam prolazio: „Biti svuda!“, pomislio sam. Kotrljao sam se nizvodno i sve vreme bi se smenjivali pejzaži ispod linije horizonta što izranjaju iz obala Dunava širokog toka. Mnogo je tih malenih sela koja ostavljaju utisak na prolaznika. Fasade, vinogradi, crkve, zamkovi… Mesta koliko god sitna bila, goste brojne turiste. Tako je bilo i u Weissenkirchen in der Wachau. Meštani su u atrijumu okruženom starinama proslavljali trijumf svoje reprezentacije u fudbalu nad Rumunijom. Glasna muzika, pivo, pijana masa, Vidin II i ja. Trajalo je sve još taman toliko od mog dolaska dok nisam flajku doveo do dna. Bilo je kratko i lepo. Nastavio sam dalje ka prelepom gradiću Krems an der Donau koji mi je ponudio sklonište od jakih udara vetra te večeri u kampu Donau Camping Krems. Eto prostora za još po koji red na ovom tekstu.

Dan DVADESET I DRUGI

I tako. Dan sunčan, bez vetra, divan. Klizio sam levom obalom Dunava. U jednom trenutku staza se lomi preko brane koja snabdeva Beč nešto niže delom potrebne energije. Snaga vode i moć turbina su mi gromoglasnim urlicima otpevali svu istinitost minijaturnosti mog pedalanja. Nastavio sam dalje desnom stranom i prošao kroz Tulln. Zapravo obalnim delom varošice, čiji se administrativni centar i trg nalaze na samom keju.

I eto ga. Carski grad bi mi lagano odavao svoju lokaciju vrhovima oblakodera novog dela prestonice. Divan je osećaj u meni uvek kada bajkom prilazim ugledam, a potom i ulazim u neki grad. Još uvek sam prolazio između polja i kroz livade. Staza me je tako usmeravala. Ista je bila prepuna rekreativaca i onih koji treniraju biciklizam. Najbolji način za upoznati jedan grad je zapravo vožnja dvotočkašem. Svuda se stigne, ne gubi se vreme ali ni energija. Prelazak preko mosta iznad kanala, pa kroz predgrađa, a potom duž vode čiji su betonski graničnici išarani bezbrojnim muralima i grafitima.

Na trgu St. Stephan-a se održavao jedan od onih dobro znanih vašara. Ukrašene kućice oko katedrale nude suvenire, hranu, piće,… Prednost prolaska biciklom kroz grad sam već naglasio. Mana bi bila ta što sam sve vezan za svoje prevozno sredstvo, dom i sve ostalo u bisagama. A baš to ume tu i tamo da me onemogući u nameri da posetim neki muzej ili kakvu drugu znamenitost iza zidova. Prešao sam preko mosta iznad Dunava i sagradio kuću u kampu Micampa Wien Donau. Nalazi se pored EV kojom ću sutra nastaviti dalje. Ma savršeno! Cena prenoćišta vrlo prihvatljiva, a do centra nazad imam oko 7km. Eto prilike da se razonodim u noći predamnom. I nisam se pokajao.

Dan DVADESET I TREĆI

Jutrom sam nastavio da vozim ispunjen srećom i dobrom energijom. Prva polovina dana vrlo jednostavno jahanje po nasipu. Sve do mosta koji me je prebacijo sa leve na desnu stranu, a nakon nekih 50 kilometara od starta i kratki predah. Do granice sa Slovačkom nije ostalo mnogo, a i Bratislava je odmah tu iza ćoška. Panorama na obzorju, pa opet preko mosta i eto mene sa druge strane još jedared. Vozio sam kejom do centra, a potom gurka i snimanje kamerom sa volana jer tako se nikome ne unosim u facu.

Ispostaviće se da je popodne kopija prepodneva. Opet preko mosta pa na nasip, ravno i pravo. I opet čeoni vetar sve vreme. Ali jurio sam. Nadao sam se da ću naići na neku klupu, sto ili onaj drveni suncobran kako bih klopao. Ali ništa od toga, pa sam iskoristio Vidina kao stočić pokraj staze.

Cilj je bio da u istom danu, kako sam ušao u Slovačku, iz zemlje i izađem ali na druga vrata. Ona koja vode u Mađarsku. Nešto nakon osam sati uveče stigao sam u najlepši kamp ikada. Cvika Camping na obali rečice pokraj mesta Kimle. Bilo je tamo svega nekoliko kampera, a vlasnik, gospodin u šezdesetim, ujutru u osam će biti na ulazu u svoj restoran i recepciji. Šator odmah pored vode. Žabe su mi pevale cele noći. Svi ostali zvuci su zaspali. Baš kao i ja.

Dan DVADESET I ČETVRTI

Čitava lokacija na melenom privatnom imanju je uređena poput dvorišta, što ona zapravo i jeste. Vlasnik me je pozdravio dok sam pakovao šator. Naručio sam kafu i platio sa prenoćištem sve zajedno 10 evra. Mesto ni nalik na one dosadne holandske i nemačke kampove. Svi kao jaje jajetu, poput sterilnih parkinga za kamp prikolice.

Otkriću da varoši i gradovi u Mađarskoj u isto vreme znaju da budi šarmantno lepi i zastrašujuće sablasni. Takav i je i Györ kroz koji me je vodio put. Sela su pomalo depresivna, valjda i zbog sve te nepregledne ravnice. Današnja Mađarska je potpuno pokrivena kamerama. Nelagodno! Na pumpi gde sam napravio kraću pauzu, taman tamo gde je ravnica počela da se talasa, shvatio sam da je engleski misaona imenica i to će me pratiti skoro svuda u zemlji. Ali trešnje su krenule u neograničenim količinama za mene i to me je mnogo radovalo.

Nisam uspeo da stignem do Balatona ali sam našao parče tek pokošene njive nedaleko od puta, a opet dovoljno sakriveno da se ulogorujem. Tik pred mrak. Prilično je trnovita area pa sam proverio gume. Jedan trn je sramežljivo pokušavao da se uvuče u prednji točak ali sam ga iščupao. Uvideo sam da moram tuda biti prilično obazriv i sa šatorom, pa sam onu alupodlogu razvukao po zemlji, pa tek onda podlogu šatora i na kraju sam šator.

Dan DVADESET I PETI

Nakon blagih uspona kasno popodne i veče pre, ovog jutra me je pratio samo spust kroz varošicu Veszprem i dalje do obale. Nije sve to dugo trajalo jer mi je ostalo do kampa od poslednjeg prenoćišta oko 35km. Uplatio sam dve noći u Yacht Kemping koji je bio baš po mojoj meri, kako po organizaciji i izgledu tako i po ceni od 10 evra. Skromnost je odlika ljudi koje sam tu zatekao. Čitavo mesto je mirisalo na drvo koje sagoreva, prašinu i roštilj. Predobro.

Tu su prastari kamperi i redovi sijalica kojima su pojedini okitili svoje improvizovane nadstrešnice, dva bara, dva restorana i market. Ma savršeno mesto za svakog ljubitelja ovakve priče. Dok sam dizao svoj dom, ekipica ljudi iz dva kampera i jednog kombija me je ponudila palinkom. A u Mađarskoj se rakija ne odbija. Bilo im je interesantno moje putešestvije, pa eto. Kamperstvo je to, a tu se uvek čuju intersenatne dogodovštine. Momak i devojka koji su me pažljivo slušali, u nekim 25-im godinama, znaju engleski. Ostali su dobijali prevod.

Ostatak dana u baru pokraj jezera.

Dan DVADESET I ŠESTI

Opuštanje pored vode i rad na ovom tekstu i vlogovima. Prvi mesec se privodi kraju, a koliko će ih biti teško je reći. U pauzi mala vožnja pored jezera, mada od obale ništa jer je sve negde ograđeno i prisvojeno pa je sa puta gotovo nemoguđe bilo šta videti. Očekivao sam nekako više od panonskog mora. U tome delu koji je meni bio dostupan nema šta da se vidi. Kamp je jedina zanimacina i meni dovoljna na dan i pola od onog prethodnog. Langos se podrazumeva, kao i mađarsko pivo u večernjim satima.

Dan DVADESET I SEDMI

Nakon lenjog buđenja oko osmice, primetio sam malog krpelja sebi na nozi. Pregledao sam se i našao još dva vrlo sitna, takođe, na nogama. Uzjahao sam Vidina i otkotrljao se do prve apoteke koju mi je GPS pokazivao. Farmaceut mi je ponudio vrlo jednostavnu i jeftinu alatkicu za uklanjanje neželjenih insekata i na moje pitanje da li mi je potrebna neka krema, lek, vakcina,… odgovorio je odrično. Uvek mi nekako legne ta jednostavnost bez panike i potrebe za aktivnostima potkrepljenih rečima: „Za svaki slučaj!“

Pred sam polazak prišao mi je jedan od vikend pridošlica. Laci Szabo ili Strawberry: „To mi je umetničko ime“. Želeo je da čuje nešto o mom poslanju. Uobičajena pitanja, odakle sam, odakle sam krenuo, dokle i za koje vreme planiram da stignem… Ali bez onih dosadnih o novcu. Uvideću vremenom da će biti jedan od mojih najiskrenijih podržavalaca.

Centralni deo Mađarske je ravan i dosadan. I nanovo pomalo depresivan. Dok prelistavam svoju zbirku fotografija iz ovog perioda mog života, shvatam da nisam ništa ovekovečio tog dana osim mesta gde ću te večeri postaviti bivak. Dunaujvaros ima jedan kamp pored obale, na sprudu – Dunaujvarosi Kemping. Subota je. Glasna muzika je dopirala od nekud iz varoši, a ja sam svoj krov nad glavom postavio usred velike ograđene površine koja izgleda prilično zapušteno. Poput onih kampova iz vremena socijalizma, svačiji i ničiji gubeći trku sa vremenom. Kapija je bila otvorena, recepcija prazna, a radno vreme do 19h. Kao po pravilu kasnio sam, ovoga puta 15 minuta.

Dan DVADESET I OSMI

Provozao sam se kroz varoš koja je u potpunosti sagrađena u vreme Sovjeta. Distopijsko sivilo bez trunka elegancije i stila, oivičeno strogim linijama. Nakon naseljenog dela prolazio sam kroz naizgled napuštenu industrijsku zonu iz istog perioda. Stekao sam utisak da je mesto sagrađeno kako bi se topio čelik ili nešto slično tome. Neka mesta su nastala da bi bila napuštena. Pedalao sam da pređem most preko Dunava koji je iza mene ostavio prikaz grozote na horizontu.

Staza EV6 je u jednom trenutku prerasla u tanani otisak točkova preko nasipa, širine taman toliko da se bajk provuče. Tada sam shvatio da je posle četiri nedelje sezona organizovanih bicistaza završena. Harta je jedno od malenih seoca na obali gde je prava uživancija napraviti pauzu uz kafu, hladno piće ili klopu. Nakon pedesetak kilometara po vrućini, itekako mi je prijao hlad pored Dunava u sklepanom restoranu.

Dan je tekao poput prethodnog. Bez previše inspiracije. Stigao sam oko 15 minuta pre 19h na obalu pored sela Fajsz. Snimio sam na mapi da se tu nalazi restoran i prazna zelena površina koja mi se učinila prikladnom za kampovanje. Ispostavilo se da mesto i jeste otvoreni kamp sa sve strujom. Sjajna je stvar da tako nešto postoji u Mađarskoj. U restoranu su mi udovoljili da ostanem u bašti i nakon radnog vremena koje se završava u sedam sati. Lagano sam ispijao naručeno pivo uz zalazak Sunca nad rekom.

Pre mraka sam postavio svoj šator na parčetu zemlje koje mi se učinilo praktičnim. Moj komšiluk te večeri je bio par iz Nemačke. Uputili su se pešaka do Atine. Tako vole da putuju. Deo zgrade restorana je i prenoćište, a oni su bili jedini gosti te noći. Ponudili su mi tuš, ali i sat vremena druženja. Razmenili smo i brojeve telefona jer možda će im biti potrebna neka informacija ili pomoć kada budu koračali Srbijom. Ime njenog supruga nisam upamtio.

Dan DVADESET I DEVETI

Nakon sela na čijem sam obodu prespavao dugo neću videti elemente civilizacije. Iz tog sam razlog skoknuo do centra kako bih se prvo dopingovao kafom. Proslava života kada se gotovo svakog dana budim na drugom mestu i kotrljam na točkovima dobija neku novu i višu dimenziju. Možda ću jednog dana to bolje razumeti i objasniti. Sebi pre svih.

Put me je odvukao do crkve. One su obično u centru sela i oko njih bude neki market ili kafanica. Ne baš pored bogomolje ali u jednoj od okolnih uličica devojka mi je skuvala veliku crnu kafu, a da nisam pitao da li primaju kartice. Forinte nisam imao. Sada je već bilo kasno, a kafu iako nešto više od jednog evra, nisam imao načina da platim. Njen momak se ponudio da eliminiše dug za mene. Nisam to očekivao, a njih dvoje zajedno su mi pomogli da taj dan započne baš divno. Potom nabavka u marketu i dalje do najbližeg mesta Baja. Negde u toku vožnje, sa nasipa koji sam gazio već drugi dan, ugledao sam dvoje ljudi dole u hladu. Prony i njen suprug su mi mahali, a od nje ću kasnije dobiti fotku sebe koju smatram najboljom na celom putovanju.

Kratko osaveženje u još jednom nepoznatom ali upravo osvojenom mestu i teram dalje do granice sa Srbijom. I Hrvatska je tu blizu. Prateći liniju jurio sam da stignem do Moraholom banje. Tog popodneva sam odlučio da ću naredna dva dana odmoriti kolena i leđa u spa jer bolje mesto nisam mogao da zamislim. Banja nije skupa pa ni taj apartman Oazis koji će biti mesto mog restarta nakon četiri nedelje spavanja u šatoru.

Dan se tanjio, a put odužio. Išao sam rutom drugačijom od one na koju mi je aplikacija ukazivala. Uspeo sam da se dokotrljam uz sve grešeke i maltretiranja po lokalnim seoskim putevima i magistralama. Oko tri kilometra sam morao da guram bajk jer deo staze je prolazio kroz polja, a taj deo ravnice je od peska. Kada zveda upekne na takvom mestu, jedina opcija je da se uloga Vidina i mene zameni. Nemoguće je voziti pustinjom. Posebno natovaren bisagama. Poslednji kilometri su bili čak i bicistaza, a na kraju dnevne vožnje to je svakako olakšanje. Nakon 142 km eto mene konačno u uličici mog apartmana. I baš tu, nekoliko stotina metara od Oazisa zadnja guma je ostala bez vazduha. Ako je već moralo da se dogodi, desilo se na najbezazlenijem delu rute za taj dan.

Dan TRIDESETI

Prvi deo dana sam koristio za rad na tekstu i vlogu, a popodne za opuštanje i relaksaciju mičića u spa. U međuvremenu, Mirjana Rajić iz Subotice mama Davora Rajića, me je posetila zajedno sa svojom školskom drugaricom. Dva sata smo proveli u kafeteriji i poslastičarnici ispred ulaza u kompleksa sa bazenima. Jedno jako lepo popodne. Dobio sam gibanicu i kolač od višanja. Ne može biti bolje!

Dan TRIDESET I PRVI

Identičan dan onom prethodnom osim posete iz komšiluka. Ali sam se zato na bazenu družio sa interesantnom porodicom iz Pančeva. Nakon par sati su otišli na ručak, a ja u apartman na dalji rad na tekstovima. Krpljenje gume, podmazivanje bajka i nabavka za nastavak puta su nagovestili kraj pauze i prvog meseca na bicituri.