{"id":466,"date":"2023-03-11T17:04:54","date_gmt":"2023-03-11T16:04:54","guid":{"rendered":"https:\/\/koferputolovac.com\/?p=466"},"modified":"2026-08-29T22:36:07","modified_gmt":"2026-08-29T20:36:07","slug":"katowice-poland","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/2023\/03\/11\/katowice-poland\/","title":{"rendered":"Katovice – Katowice"},"content":{"rendered":"

Tokom jedno\u010dasovne vo\u017enje vozom, iz male nepoznate varo\u0161ice Oswiecim<\/strong> do znatno poznatijeg grada Katovice (Katowice)<\/strong>, na jugu Poljske, razmi\u0161ljao sam kako da naslovim u svojoj glavi ovaj za mene neopisivo tu\u017eana dan. Kombinacije re\u010di su mi se same nametale: „Najtu\u017eniji dan ikada“, „Fabrika, ili mo\u017eda – Put smrti“, „Krik o\u010daja“, „Poslednjih 500 koraka“,“Plinska smrt, ili – Vatrom izbrisani“ ili prosto „Au\u0161vic“. Mojih 500 koraka su bili poslednji stotinama hiljada ljudi na mestu koje se danas naziva „Memorial and Museum Auschwitz – Birkenau“<\/strong>. Ve\u0107 vam je jasno da u ovom \u010dlanku ne \u017eelim da pi\u0161em o memorijalnom centru ve\u0107 o radnom logoru „Auschwitz – Birkenau<\/strong>„<\/strong>, iznad \u010dije kapije je obave\u0161tavao i jo\u0161 uvek sabla\u017enjava natpis „Arbeit macht frei“ – „Rad osloba\u0111a“, a \u010dija je prava svrha bilo masovno istrebljenje ljudi u periodu od 1940. do 1945. godine. Moj izbor podnaslova posta bi\u0107e vam jasniji ne\u0161to kasnije.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n

U\u017eas bez granica<\/p>\n\n\n\n

Po\u010delo je kao podobna, stara poljska kasarna na jo\u0161 podobnijem mestu. Van Nema\u010dke, usred ni\u010deg bitnog, blizu Sovjeta, a prakti\u010dno za zatvaranje politi\u010dkih disidenata iz redova, pre svega, Poljaka. Hej, pa oni su se prvi suprotsvaili Adolfu. Otkud im pravo? Sve se nekako poklopilo. Ili je sve mo\u017eda bilo dobro isplanirano. Politi\u010dki protivnici, neistomi\u0161ljenici, politi\u010dka ubistva… Zvu\u010di poznato, zare ne? Tako to kre\u0107e, hap\u0161enjem zaludnih protestanata i kolovo\u0111a pobuna, a zavr\u0161i se ubijanjem i spaljivanjem 1.500.000 ljudi.<\/p>\n\n\n\n

Na periferiji male varo\u0161ice, odmah iza stambenog bloka zgrada, nalazi se kompleks „Auschwitz I“<\/strong>. To je prvi i samo jedan u nizu od nekoliko desetina logora \u0161irom centralne Evrope pod zajedni\u010dkim nazivom Auschwitz. Ujedno je bio centralna kasarna SS oficira na obavljanju svojih zadu\u017eenja u logoru, na \u010delu sa Rudolfom H\u00f6ss-om. Rudolf je bio komandant logora najve\u0107im delom svog postojanja uz jedan kra\u0107i prekid na toj poziciji. \u017diveo je sa svojom suprugom i petoro dece u ku\u0107i odmah uz ogradu logora, na suprotnoj strani. Velika ku\u0107a je i dalje na svom mestu. Tu je bio i bazen, a robovi iz logora su odr\u017eavali imanje i porodicu. Po re\u010dima vodi\u010da grupe u koju sam upao, divna dama \u010dije sam ime zaboravio, Rudolfove \u017eene najve\u0107a \u017eelja bila je ta da njen suprug bude obe\u0161en iza ograde, na mestu gde su po njegovom nare\u0111enju hiljade ubijene. Razmere zverstva nije mogla ni da nasluti ali njena \u017eelja se ostvarila nakon su\u0111enja 1947. godine. Na 200 metara od ku\u0107e, unutar kompleksa logora, odmah uz krematorijum, sagra\u0111eno je ve\u0161alo samo za Rudolfa. I ni za koga drugog posle njega. Ve\u0161alo i dalje svedo\u010di istoriji!<\/p>\n\n\n\n

Sve o \u010demu \u0107u pisati u ovom \u010dlanku, pri\u010da koju sam slu\u0161ao i sve \u0161to sam video, je samo deli\u0107 preglomazne fotografije u mojoj glavi koja me je odr\u017eavala tu\u017enim taj dan. Nisam bio jedini u grupi, sasvim razumljivo, kome je sve vreme obilaska lokacije stajala knedla u grlu. Istini za volju, bilo je i onih drugih koji su situaciju iskoristili za pravljenje bezbroj selfija. Selfi ispred zida za odstrel, selfi ispred \u010deljusti krematorijuma, selfi ispred desetine hiljada sakupljenih cipelica dece koja su odmah prilikom dolaska u logor poslata u gasnu komoru… Pomislio sam na po\u010detku da \u0107e biti i toga, ba\u0161 jesam, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da \u0107e \u010detvorica momaka brbljati, galamiti i praviti selfije sva tri sata, koliko ina\u010de traje organizovani obilazak logora. Ne mogu se setiti da sam ikada prisustvovao tolikoj koli\u010dini drskosti i bezobzirnosti, nepo\u0161tovanju! \u010cetvorica ortodoksnih Jevreja u tradicionalnoj crnoj ode\u0107i, \u0161e\u0161iri, brade, lokne i one vise\u0107e valjda pletenice, nisu previ\u0161e davali na zna\u010daju izvanrednom predavanju profesionalne voditeljice grupe. Moja skupina je pri\u010du odslu\u0161ala na engleskom, a u opticaju je ukupno 16 jezika.<\/p>\n\n\n\n

Ba\u0161 me\u0111u zidovima baraka unutar ovog, prvog „zlatvora“ bila je stacionirana i ordinacija lekara, pod nadimkom An\u0111eo smrti. Doktor Mengele je kupovao poverenje dece slatki\u0161ima, igra\u010dkama i lepim re\u010dima. Dr\u017eao ih je sebi u krilu. Preokupacija u njegovim monstruoznim eksperimentima su mu bili blizanci. Novi materijal je redovno pristizao, a kada bi zavr\u0161io pokuse nad onim istro\u0161enim, uspavao bi ih inekcijom, iglom direktno u srce. Izmu\u010dena deca, za njega materijal, se iz tog sna vi\u0161e nisu probudila. Tokom sloma nacista pobegao je u Argentinu gde je do\u017eiveo prirodnu smrt 1979. godine. Ponekad je te\u0161ko je biti veruju\u0107e bi\u0107e, mo\u017eda \u0107ete se slo\u017eiti sa mnom. Fotografije njegovog rada popunjavaju hladne zidove zgrade u kojoj se nalazila njegova laboratorija. Te\u0161ko je zadr\u017eati pogled nad tim u\u017easnim prizorimae dece kada znate da nisu reklamni materijal nekog horor filma! Iznad ulaza u baraku, u kojoj je bila sme\u0161tena laboratorija, stoji natpis „Bolnica“. Logora\u0161i nisu imali medicinsku za\u0161titu. Oni to, naravno, nisu znali, kao \u0161to nisu znali da bolnica zapravo nije bolnica. Kada je nekome od njih bila potrebna medicinska pomo\u0107, usledila bi razumljivo poseta lekaru. Ne on ili ona, sam\/a, tek tako, ve\u0107 uz odobrenje nadle\u017enog oficira i uz pratnju vojnika. Poseta lekaru se zavr\u0161avala tako \u0161to pacijent vi\u0161e nikada ne napu\u0161ta zgradu tzv. bolnice. Barem ne \u017eiv.<\/p>\n\n\n\n

Baraka je mnogo, svaka je nalik onoj ispred i onoj posle. Prostorija u njima je neuporedivo vi\u0161e. Obilaskom nekih od njih sa vodi\u010dem, od jedne do druge, saznajete prave razmere zlo\u010dina koji su se odvijali celih pet godina u ovoj fabrici smrti. Mnogo je prostorija ispunjenih li\u010dnim predmetima koje su logora\u0161i donosili sa sobom. Oni nisu imali saznanja gde ih sele. Govorili su im da ih vode na za njih bolje mesto. Bezbedno mesto gde \u0107e imati posao, krov nad glavom i sve \u0161to im treba dok se rat ne zavr\u0161i. U takvim uverenjima pod prinudom, sa sobom su nosili kofere natovarene samo najbitnijim stvarima. Tako im je re\u010deno. I najvrednijim stvarima, poput kerami\u010dkih tanjira, nakita, zlatnih ukrasnih poku\u0107nih sitnica i sli\u010dno. Nakon prelaska kapije, sloboda je zauvek ukinuta. Stvari su im oduzimane, uklju\u010duju\u0107i i ode\u0107u na sebi, a dobijali bi svako po logorsko odelo. U jednoj ogromnoj prostoriji \u0107ete videti hiljade nabacanih praznih kofera, koji su samo deo od pristiglih. U drugoj \u0107ete gledati proteze za noge, invalidska kolica i drvene udove kakve su tada koristili oni kojima su bili neophodni. U slede\u0107oj baraci i prostoriji se nalaze stotine hiljada pari obu\u0107e. Jedna od njih je \u010ditava natrpana malom de\u010djom obu\u0107icom… Valjda je svako od prisutnih imao svoj najte\u017ei momenat, ili monente. Svako osim onih selfi likova. Desetine hiljada pari obu\u0107e mla\u0111ih od 12 godina je bio moj momenat koji me je savladao!<\/p>\n\n\n\n

Kanada!<\/strong> Tako su SS-ovci nazvali posebnu baraku u kojoj su gomilali sve konfiskovane dragocenosti, uklju\u010duju\u0107i i zlatne zube. Ovakav naziv je isklju\u010divo posledica tada ukorenjenog mi\u0161ljenja da je dr\u017eava Kanada simbol lepote i bogatstva, ba\u0161 kao \u0161to je bila i njihova dragocena baraka okru\u017eena o\u010dajem. Bogatstvo koje su stekli SS oficiri i vojnici je pristizalo svakog dana. A pre kolapsa elegantno su se preselili i dobro sna\u0161li u Argentini.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n

Na nekim zidovima visi tkanina i neka lepa ode\u0107a. Pomislio sam da je bila u slu\u017ebi povla\u0161\u0107enih logora\u0161a. Gospo\u0111a, u slu\u017ebi vodi\u010da moje grupe, je opisala detaljan proces izrade ove tkanine, naravno uz apsolutno zalaganje ruku zarobljenika. Osu\u0111eni bez suda nisu izgubili samo slobodu i svu svoju svojinu, ve\u0107 i kosu. Odmah pri dolasku su svi bili o\u0161i\u0161ani do glave, i mu\u0161karci i \u017eene. Prostorija je i dalje puna kose, a na zidu stoji podatak od dve tone. Od nje su pravili finu tkaninu za haljine dama, onih na vi\u0161im lestvicama dru\u0161tvene hijerarhije.<\/p>\n\n\n\n

Ispod jedne od baraka nalazi se podrum. Mo\u017eda ima vi\u0161e takvih. U njemu su sazidane prostorije taman tolike da u njih stane jedna osoba u stoje\u0107em polo\u017eaju. Sazidali su i ne\u0161to ve\u0107e, taman za \u010detvoro u stoje\u0107em polo\u017eaju. Tu su se sprovodila ispitivanja, mu\u010denja i razli\u0161iti eksperimenti. Jedan od njih je bilo ispitivanje u\u010dinkovitosti gasa. Tu su ga usavr\u0161avali. Krajnja verzija plina je one slabe ubijala za nekoliko sekundi, a one njja\u010de za navji\u0161e 20 minuta. Gas se proizvodio u fabrici nedaleko odatle, a svi zaposleni i krajnji korisnici su bili zatvorenici iz logora.<\/p>\n\n\n\n

U\u017eas mo\u017ee biti jo\u0161 ve\u0107i<\/p>\n\n\n\n

Vremenom kamp je postao premali. Zarobljeni sovjetski vojnici, njih oko 15.000, anga\u017eovani su na izgradnji „Auschwitz II – Birkenau“<\/strong>, neuporedivo ve\u0107i i svirepiji, a nedaleko od onog prvog. Danas se tamo, nakon obilaska prvog kampa, sti\u017ee autobusom posle nekoliko minuta vo\u017enje, za posetioce organizovanim u sklopu memorijalnog kompleksa. Preko 300 novih baraka od drveta ili zidanih opekom bile su dom novim logora\u0161ima koji su pristizali bez prestanka, a \u010ditav kompleks okru\u017een je duplom, elektrificiranom, \u017ei\u010danom ogradom. Gradnja novih baraka, tako\u0111e, nije prestajala sve do kraja trajanja rata. Odmah nakon ulaska \u017eene su sme\u0161tane sa leve, a mu\u0161karci sa desne strane iza visokih, tako\u0111e, \u017ei\u010danih ograda u dva reda. Kroz njih je prolazila struja dovoljno jaka da ubije u trenutku. Izme\u0111u ta dva reda \u017eice, prolazom oko dva metra \u0161irine, patrolirala bi stra\u017ea 24h dnevno. Reflektori i sirene sa tornjeva u nizu su dodatno spre\u010davali poku\u0161aje bega. Beg se ka\u017enjavao streljanjem, a neki su umrli spr\u017eiv\u0161i se na ogradama, naj\u010de\u0161\u0107e jer su sami tako hteli. Izme\u0111u levog i mnogo ve\u0107eg mu\u0161kog dela kampa iza tih smrtonosnih ograda, provla\u010di se pruga po\u010dev\u0161i od zidane kapije, ali ne i do kraja kampa sa suprotne strane. Sa druge strane ulaza, pruga se dalje pru\u017eala do redovnih \u017eelezni\u010dkih linija. Danas ta veza, nakon izlaska iz kompleksa, vi\u0161e ne postoji.<\/p>\n\n\n\n

Svrha logora\u0161a nije bila da \u010dekaju na bolje dane u tom velikom zatvoru bez ikakvih obaveza. Bili su jeftina radna snaga u fabrikama, neke od njih kilometrima udaljene, pa su i prema\u0161tanje zarobljenika od logora do logora bila \u010desta. Ali to nije bila sudbina svakog od dove\u017eenih. Negde u sredini kampa, na polovini puta od kapije, pruga se zavr\u0161ava i na tom mestu se nalazila trija\u017ena ta\u010dka. To je bila krajnja stanica malenih vagona bez prozora u kojima je bilo natrpano oko 70 ljudi. Me\u0111u zato\u010denicima je, naravno, bilo talentovanih ljudi iza kojih su ostale neke umetnine poput crte\u017ea. Ti crte\u017ei su svedo\u010danstva de\u0161avanja. Na jednom od njih sam video SS oficira na trija\u017enoj ta\u010dki koji je do\u010dekivao prido\u0161lice. Smiren i uljudan, prstom je za svaku \u017eenu, dete i mu\u0161karca ponaosob prstom pokazivao levo ili desno. Desno je zna\u010dilo sme\u0161taj u barakama, \u017eene u svoje, a mu\u0161arci u one druge, dok je prst levo signalizirao nastavak kretanja putem izme\u0111u elektri\u010dnih ograda, ne u \u017eenski i ne u mu\u0161ki deo. Pe\u0161a\u010dili bi drugom polovinom puta, nakon zavr\u0161etka pruge pa sve do kraja kampa.<\/p>\n\n\n\n

Dalji obilazak logora podrazumeva nastavak \u0161etnje tom drugom polovinom puta. Izbrojao sam pribli\u017eno 500 koraka! To je bilo mojih 500 koraka ali njihovih ne\u0161to vi\u0161e, jer su prst levo dobili uglavnom trudnice, deca i njihove majke, stari… Sve vreme bi ih pratila muzika, lepe re\u010di i obe\u0107anja da \u0107e sve biti u redu. \u010citava organizacija je bila besprekorna, tipi\u010dno za Nemce. Na kraju puta su ih \u010dekale podzemne prostorije, nalik velikim kupatilima sa tu\u0161evima. Tu su ostavljali svoje kofere, vredne stvari, skidali ode\u0107u sa sebe i nakit. Deca, trudnice, stari, neki su izdr\u017eali nekoliko sekundi, najizdr\u017eljiviji 20 minuta. Prst je tako odlu\u010dio, nisu sposobni da rade. Zbog toga mu\u0161ki deo logora broji mnogo vi\u0161e baraka. Ve\u0107ina njih je tokom bombardovanja i osloba\u0111anja logora izgorela, neke su se uru\u0161ile u godinama nakon, ali je broj o\u010duvanih i dalje zastra\u0161uju\u0107e velik.<\/p>\n\n\n\n

Mojih 500 koraka se danas u sklopu kompleksa naziva „Put smrti“<\/strong>. Ljudi kojima je prst pokazao na levo nisu znali da su njima ti koraci bili poslednji. To nisu znali ni svi ovi, jo\u0161 uvek \u017eivi, iza ograda u barakama. Iza nekoliko gasnih komora nalazilo se i nekoliko krematorijuma. Naga tela su odmah prebacivana iz komora i zavr\u0161avala u vatri. Pre toga bi im glave bile o\u0161i\u0161ane zbog korisne kose, a zlatni zubi pova\u0111eni iz vilica. Neke od spalionica su bile sakrivene u \u0161umi, tu na kraju kompleksa. Sve komore i krematorijumi su danas ru\u0161evine. Krhotine u\u017easa kojem vojnici Crvene armije<\/strong> nisu dozvolili da ugleda jo\u0161 jednu svetlost dana nakon oslobo\u0111enja logora. Nemci su vrlo prakti\u010dni ljudi, pepeo iz krematorijuma se prodavao kao \u0111ubrivo za njive. Sve se prodavalo i na svakome zara\u0111ivalo! Svi kojima je prst pokazao desno, tog dana su ostali \u017eivi. U danima koji su usledili, nedeljama i mesecima, posedovali su samo komplet logora\u0161ke ode\u0107e i obu\u0107e, nisu imali kosu, svaki dan je bio radan u nekoj od fabrika i tako dok god im je telo izdr\u017eavalo. Nakon smrti bi i oni postali \u0111ubrivo.<\/p>\n\n\n\n

Na kraju kampa, me\u0111u ru\u0161evinama gasnih komora i krematorijuma, danas opominje crni, depresivni monument izgra\u0111en u zajedni\u0161tvu 23 nacije, rukama poljskih i italijanskih umetnika. Svaka nacija ima svoju tablu, me\u0111u njima jedna pripada i Srbiji, a tu je i kom\u0161ijska hrvatska. Na svakoj tabli izlivene su iste re\u010di, na svakom od 23 jezika:<\/p>\n\n\n\n

„Neka zauvek bude krik o\u010daja i upozorenje za \u010dove\u010danstvo ovo mesto, na kojem su hitlerovci ubili oko milion i po mu\u0161karaca, \u017eena i dece, uglavnom Jevreja iz raznih zemalja Evrope“<\/p>\n\n\n\n

Au\u0161vic – Birkenau 1940. – 1945.<\/p>\n\n\n\n

Na poziciji na kojoj je nekada funkcionisala trija\u017ena ta\u010dka, na po\u010detku Puta smrti, vo\u0111a saop\u0161tava \u010dlanovima svoje grupe nepisano pravilo memorijalnog kompleksa. \u0160etnja se do kraja puta, do monumentalnog granitnog spomenika, obavlja u ti\u0161ini. Iz po\u0161tovanja prema svim \u017ertvama nacizma. Taj deo komplesa je tih i otu\u017ean, ne i stra\u0161an. Mislim da ni onda ovaj deo kampa nije izgledao stra\u0161no, vi\u0161e umiruju\u0107e, uz klasi\u010dnu muziku sa stubova pokraj staze. \u010cetvorici selfi momaka, Jevreja, to nije smetalo da nastave svoje \u010davrljanje, smeh i pravljenje selfija. Ostatku grupe je takva razdraganost bila nepojmljiva. Niko ni\u0161ta nije izgovorio. Tiha lica govorila su vi\u0161e od re\u010di.<\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107ina prido\u0161lica, kojima je prst pokazao na desno, nije izdr\u017ealo vi\u0161e od nekoliko meseci. Mnogi od njih su umrli i nakon nekoliko nedelja. Za doru\u010dak ih je sledovao \u010daj ili kafa, a do kraja dana par\u010de hleba i krompir. Sve\u017ea radna snaga je neprekidno pristizala i bivala sve brojnija. Nije bilo potrebe za tri obroka dnevno! U onom delu levo od pruge, \u017eenskom, svaka baraka je bila dom za 700 \u017eena. Stanovnici baraka su bili i pacovi i insekti, zimi nije bilo grejanja, a svaka \u017eena je imala po jedno \u0107ebe. Ni vrela leta nisu bila mnogo bolja pod usijanim krovom. Jedna od baraka, zidana, izdvojena je od ostalih zidom, tako\u0111e, ozidan. Ta baraka, koja i dalje postoji, bila je posebne namene. Posebno jeziva! U njoj su izolovane \u017eene, iz ovog ili onog razloga osu\u0111ene da iz nje vi\u0161e nikada ne iza\u0111u. Osim na poslednji put do krematorijuma. Vo\u0111a grupe nam je rekla da su iz te barake iza zida, neprekidno dopirali krici, vrisak i pla\u010d. Sve \u0161to su \u017eene iza tog zida \u017eelele i \u010dekale je bila brza smrt. Sablasna je unutra\u0161njost ove barake, sabijeni, ozidani, spratni kreveti na daskama,…<\/p>\n\n\n\n

Onaj desno od puta, mnogo ve\u0107i deo kampa, bio je namenjen za mlade jake mu\u0161karce. Oni su bili dragoceni i po\u017eelji za radove u fabrikama i na njivama. Sve se multiplikovalo sve vreme, broj logora\u0161a, broj baraka, broj kampova, fabrika, poslova,… U jednoj od fabrika u blizini, radno sposobni zarobljenici su proizvodili CYKLON-B<\/strong>. Tu je pakovan gas \u010diji su korisnici bili oni radno beskorisni. Plin se ubrzano proizvodio u punim kapacitetima pred dolazak Crvene armije. Gasne komore nisu prestajale sa radom. Krematorijumi su goreli 24h svakog dana. I sve to uz klasi\u010dnu muziku i lepe re\u010di.<\/p>\n\n\n\n

„Auschwitz – Birkenau“ je bio logor mre\u017ea sastavljen od 3 jedinice i preko 40 podjedinica, odnosno, kampova poput ovog, na \u0161irem podru\u010dju centralne Evrope. Neki od kampova su bili udaljeni i do 100km od prvog i centralnog kampa „Auschwitz I“ i doma komandanta Rudolfa. U njima je \u017eivelo, radilo i umrlo 1.100.000 zato\u010denih, po\u010dev\u0161i od osnivanja pa sve do pred kraj drugog svetskog rata. U tim poslednjim danima i nedeljema, mo\u017eda i mesecima, kapaciteti su radili punom parom u cilju brisanja dokaza postojanja svega \u0161to se na tom mestu de\u0161avalo punih pet godina. To je podrazumevalo apsolutno istrebljenje logora\u0161a do poslednjeg \u010doveka. U kampu „Auschwitz II – Birkenau“ potencijali za ubrzano gasificiranje i spaljivanje su bili najpodesniji na prostoru III Nema\u010dkog carstva. Logora\u0161i iz svih ostalih logora \u0161irom Evrope, njih oko 400.000, masovno su dovo\u017eeni i eliminisani ba\u0161 ovde. Vatre su gorele do poslednjeg trenutka, \u010dak i onda kada su bombe i vojnici Sovjetske unije po\u010deli da prodiru u kamp.<\/p>\n\n\n\n

1.500.000 dece, \u017eena i mu\u0161karaca! A sve je po\u010delo kao zatvor za politi\u010dke neistomi\u0161ljenike!<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Tokom gradnje kampova postojalo je pravilo: iza spoljnih ograda logora do prvih ku\u0107a i naselja ne sme biti manje od 10km. One koje su ve\u0107 bile tu su poru\u0161ene, materijal je iskori\u0161\u0107en za gradnju baraka, a stanovni\u0161tvo je raseljeno. Sve je dr\u017eano pod kontrolom i u najstro\u017eijoj tajnosti. Na obezbe\u0111enju i funkcionisanju \u010ditavog kompleksa bilo je anga\u017eovano oko 8.000 SS-ovaca. Ve\u0107ina njih su bili biv\u0161i zatvorenici, kriminalci i zlikovci, koji su prihvatili slobodu u zamenu za ovaj posao. I ovo zvu\u010di poznato, zar ne? Na Putu smrti logora\u0161ima je obe\u0107avano da ih sele u bolje kampove, bolje uslove, na bezbedno mesto. La\u017ei su bile deo \u017eivota zarobljenika do poslednjeg trenutka. Neverovatno je da je to sve tako funkcionisalo do samog kraja. Pet godina su nacisti uspe\u0161no manipulisali ovako velikim brojem ljudi koji su im verovali. Od ku\u0107nog praga pa sve do krematorijuma slu\u0161ali su lepe re\u010di i nisu se opirali. Sistem je po\u010dinjao od trenutka kada su im ti isti SS-ovci pokucali na vrata njihovih stanova. Poneli bi po kofer, najdragocenije stvari i krenuli na bolje mesto u organizaciji dr\u017eave koja \u017eeli da ih za\u0161titi od nasilja i diskriminacije. Kriminalci u uniformama, upakovani finim komunikacijskim ve\u0161tinama, obu\u010deni da odrade Holokaust. Ve\u0107ina njih je uspelo da se domogne Argentine, dok su vatre jo\u0161 uvek gorele!<\/p>\n\n\n\n

Razmi\u0161ljao sam i razmi\u0161ljam, kao neko ko trenutno \u017eivi u Nema\u010dkoj, da li je celokupno dru\u0161tvo krivo za sav krik i svu smrt koju su nacisti sprovodili i poku\u0161ali sve da zata\u0161kaju. Ili odgovornost le\u017ei na vrhu tada\u0161njeg re\u017eima i onih 8.000 SS-ovaca. \u0160ta je istina? Da li su krivi svi oni koji su podr\u017eavali Nacionalsocijalisti\u010du partiju<\/strong> Adolfa Hitlera (naciste)? Koliki je broj onih koji su znali za postojanje ovih logora me\u0111u glasa\u010dima i podr\u017eavaocima tada\u0161njeg re\u017eima? Da li su svi oni koji su SS-ovcima prijavljivali imena i adrese nepodobnih znali da \u0107e prst levo ili desno doneti fakti\u010dki istu presudu ljudima koje odaju? Ako nisu znali, da li ih neznanje abolira odgovornosti i krivice? Civilno dru\u0161tvo, policija, vojska i re\u017eim su aktivno u\u0161estvovali u \u010di\u0161\u0107enju dru\u0161tva, a samo odabrana grupa ljudi je znala da je vatra sredstvo pro\u010di\u0161\u0107enja, krajnja instanca presude! Sistem je bio besprekoran, budu\u0107i logora\u0161i nisu znali pre nego \u0161to su im pokucali na vrata kakva ih sudbina \u010deka. Nisu znali \u010dak ni tada, a ni posle. Nije bilo informacija ili pak tra\u010deva o mre\u017ei pod nazivom Auschwitz. Te\u0161ko je opisati misli i ose\u0107aje. Jedino \u0161to mogu na kraju ovog teksta je da apelujem na svakog \u010doveka da poseti memorijalni kompleks „Memorial and Museum Auschwitz – Birkenau“. Promeni\u0107e vas.<\/p>\n\n\n\n

Oswiecim<\/p>\n\n\n\n

Nakon rata, uz ograde prvog kampa, nikla je mala varo\u0161ica Oswiecim. Kako u krugu od 10km oko kampa nije bilo ni\u010dega, sve \u0161to je potom sagra\u0111eno je u socrealizmu. Tu sovjetsku harmoniju danas naru\u0161avaju mnogobrojne nove ku\u0107e i vikendice koje gotovo sa svih strana okru\u017euju kamp „Auschwitz I“. Ako je za utehu, sve te zgrade su renovirane i pastelizirane \u0161to je donekle zaba\u0161urilo depresiju i sivilo ove posleratne varo\u0161ice.<\/p>\n\n\n\n

Katovice<\/p>\n\n\n\n

Shvatili ste moj izbor podnaslova ovog \u010dlanka, ali vam nisam obrazlo\u017eio razlog izbora naslova posta. Tekst je posve\u0107en potpuno jednom istorijskom periodu u blizini grada Katovice, ali nisam \u017eeleo prepustiti de\u0161avanjima iz pro\u0161losti, \u010diji sam deli\u0107 poku\u0161ao da do\u010daram, prevagu u odnosu na ono \u0161to je sada. Neka bude Katovice, Poljska kao simbol lepog i prosperitetnog slovenskog grada u srcu centralne Evrope.<\/p>\n\n\n\n

„Grad klavira“, tako sam ga nazvao. Nekoliko kamenih klavira, ili od betona, krasi centralne ulice i trgove, na kojima uvek neki poznavalac muzi\u010dkog pisma pu\u0161ta neke lepe tonove. Grad je me\u0161avina razli\u010ditih stilova, od onih predratnih najvi\u0161e se isti\u010de secesija, a ekspanziju do\u017eivljava nakon rata i sloma nacizma. Tada \u0161tafetu preuzima socrealizam, slu\u010daj isti kao i u drugim gradovima dela Evrope koji se na\u0161ao pod komunisti\u010dkom \u010dizmom. U mnogim od tih gradova, a koje smo imali priliku da obi\u0111emo, zatekli smo velike blokove renoviranih fasada i prozora, boje su pastelne i nema onog sivila koje je dominiralo isto\u010dnom polovinom kontinenta. Ista stvar se dogodila u gradovima Poljske, pa tako i u Katovicama, \u0161to se i dalje ne mo\u017ee re\u0107i za Beograd.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n

Grad od oko 300.000 stanovnika izgleda prili\u010dno evropski, lenjo se izle\u017eavaju\u0107i u ravnici zajedno sa stotinama sli\u010dnih \u0161irom kontinenta. Meni taj deo negde izaziva ose\u0107aj monotonije, nalik tehnici kloniranja \u0161irom na\u0161e lepe Evrope. U isto vreme radujem se otkrivanju svakog dragulja koji nikada pre nisam istra\u017eio, ovoga puta sam. Moje misli i ja. Prijao mi je ose\u0107aj razumevanja ljudi, nisam imao spoznaju tolike sli\u010dnosti poljskog sa ju\u017enoslovenskim jezicima. \u010cak i obla\u010denje i ne preterana ljubaznost me podse\u0107aju na na\u0161 Balkan. A ako bih neku zemlju doveo u paralelu sa pravom slovenskom lepotom ljudi to je Poljska. Takvog smo mi\u0161ljenja bili Davor i ja prilikom ranije posete Gdanjsku (Gdansk)<\/strong> o kojem \u0107u pisati.<\/p>\n\n\n\n

U ovom gradu sam proveo svega tri dana, odnosno dva, jedan dan je bio posve\u0107en Au\u0161vicu. Najve\u0107i deo vremena sam proveo u \u0161etnji, a uve\u010de sam relaksirao svoje telo u spa hotela u kojem sam odseo. Cene svega su vrlo povoljne; smatram da je sve vrlo pristupa\u010dno i dostupno, a usluga vrlo kvalitetna. Razvijenost grada i dr\u017eave je uo\u010dljiva svuda, na svakom koraku. Lokalno pivo „\u017dywiec“<\/strong> je zadovoljilo moje standarde kada je u pitanju ovo pi\u0107e.<\/p>\n\n\n\n

Neplanirani momenti su uobi\u010dajena pojava na putovanjima i \u010desto vrlo zabavni. Naime, \u010dim sam se pojavio na recepciji svog hotela „Quality Silesian“<\/strong> nisu me pustili u moju sobu jer sam stigao tri sata ranije pre check in<\/em>-a, \u0161to je delimi\u010dno bilo u redu, uzev\u0161i u obzir da je hotel bio pluprazan. Pro\u0161etav\u0161i delom grada, vratio sam se nazad na vreme za prijem. Naredna dva sata smo se mlada po\u010detnica na recepciji i ja natezali da li imam upla\u0107ena tri doru\u010dka ili ne. Nakon raznih njenih provera i mojih blagih insistiranja, vi\u0161e njenih dolazaka do moje sobe ili mog sila\u017eenja do recepcije, a na kraju i mog insistiranja da razgovaram sa menadzerom, rekla mi je da ima poklon za mene. Tri doru\u010dka, koje sam zapravo uplatio. Cela poenta je bila da su oni u sopstvenoj evidenciji upisali tri no\u0107enja bez doru\u010dka, a za devojku je to bilo sveto pismo, bez obzira \u0161to hotelski mail<\/em> meni i booking<\/em> podaci govore suprotno.<\/p>\n\n\n\n

Prve ve\u010deri sam, ba\u0161 kao i preostale dve, deo vremena proveo u spa hotela u podrumu. Spa je vrlo lep, nekoliko sauna i veliki bazen. Te prve ve\u010deri, ba\u0161 kada sam zavr\u0161avao sa br\u010dkanjem su\u0161e\u0107i kosu fenom, uklju\u010dio se protivpo\u017earni alarm. Svi smo morali da napustimo spa, a krenula je i evakuacija hotela. Ja sam se, kada su ve\u0107 okolnosti takve, na brzaka obukao i oti\u0161ao na ve\u010deru tu u kom\u0161iluku, do McD. Ah to mi je tu blizu, mogao sam da svedo\u010dim sagorevanju hotela. Ni\u0161ta ja tu nisam video, a kada sam zavr\u0161io klopu krenuo sam nazad. Sve je izgledalo u redu. Na recepciji je bio lik iz obezbe\u0111enja koga sam pitao da li je sve u redu i da li je bezbedno da odem do svoje sobe, na \u0161ta mi je on odgovorio da je sve u redu i da je neko zbunio alarm fenom za kosu. Hehehe…<\/p>\n\n\n\n

Pszczyna<\/p>\n\n\n\n

Pszczyna<\/strong> je jo\u0161 jedna varo\u0161ica ju\u017eno od Katovica, kao i Oswiecim, a \u010dije ime ne mogu da izgovorim. Za razliku od one druge, ova varo\u0161 je vrlo lepa i nema socijalizma. Na kaldrmisanim ulicama i glavnom trgu ovog simpati\u010dnog mesta\u0161ceta se mo\u017ee provesti jedno lepo popodno. To je ono \u0161to sam ja radio. Glavna znamenitost mesta je muzej „Pszczyna Castle“<\/strong>, nekada zamak sada muzej. Ja nisam bio te sre\u0107e da posetim zdanje zbog privremene zatvorenosti, valjda zbog covid-a 19, ali sam zato u\u017eivao u velikoj ba\u0161ti i pogledu na zamak.<\/p>\n\n\n\n

…<\/p>\n\n\n\n

Katovice poseduje muzej umetnosti i industrije sa podzemnim galerijama i restoranima. Nisam imao vremena da ga obi\u0111em, pa eto razloga do\u0107i ponovo, kako za mene tako i za vas. Naziv muzeja je „Silesian Museum“<\/strong>.<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Poslednjih 500 koraka<\/p>","protected":false},"author":230643957,"featured_media":5478,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"advanced_seo_description":"","jetpack_seo_html_title":"","jetpack_seo_noindex":false,"jetpack_seo_schema_type":"","_jetpack_newsletter_access":"","_jetpack_dont_email_post_to_subs":false,"_jetpack_newsletter_tier_id":0,"_jetpack_memberships_contains_paywalled_content":false,"_wpcom_ai_launchpad_first_post":false,"_jetpack_feature_clip_id":0,"_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":"","jetpack_publicize_message":"","jetpack_publicize_feature_enabled":true,"jetpack_social_post_already_shared":false,"jetpack_social_options":{"image_generator_settings":{"template":"highway","default_image_id":0,"font":"","enabled":false},"version":2},"jetpack_post_was_ever_published":false},"categories":[203155,778393568,200],"tags":[7117,678],"class_list":["post-466","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-evropa","category-putolov","category-travel","tag-city","tag-history"],"jetpack_publicize_connections":[],"jetpack_likes_enabled":true,"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_shortlink":"https:\/\/wp.me\/pevCtC-7w","jetpack-related-posts":[],"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/i0.wp.com\/koferputolovac.com\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/katowice.jpg?fit=2000%2C916&ssl=1","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/466","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/230643957"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=466"}],"version-history":[{"count":25,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/466\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":5792,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/466\/revisions\/5792"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/5478"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=466"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=466"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/koferputolovac.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=466"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}