Tokom jednočasovne vožnje vozom, iz male nepoznate varošice Oswiecim do znatno poznatijeg grada Katovice (Katowice), na jugu Poljske, razmišljao sam kako da naslovim u svojoj glavi ovaj za mene neopisivo tužana dan. Kombinacije reči su mi se same nametale: „Najtužniji dan ikada“, „Fabrika, ili možda – Put smrti“, „Krik očaja“, „Poslednjih 500 koraka“,“Plinska smrt, ili – Vatrom izbrisani“ ili prosto „Aušvic“. Mojih 500 koraka su bili poslednji stotinama hiljada ljudi na mestu koje se danas naziva „Memorial and Museum Auschwitz – Birkenau“. Već vam je jasno da u ovom članku ne želim da pišem o memorijalnom centru već o radnom logoru „Auschwitz – Birkenau„, iznad čije kapije je obaveštavao i još uvek sablažnjava natpis „Arbeit macht frei“ – „Rad oslobađa“, a čija je prava svrha bilo masovno istrebljenje ljudi u periodu od 1940. do 1945. godine. Moj izbor podnaslova posta biće vam jasniji nešto kasnije.

Užas bez granica

Počelo je kao podobna, stara poljska kasarna na još podobnijem mestu. Van Nemačke, usred ničeg bitnog, blizu Sovjeta, a praktično za zatvaranje političkih disidenata iz redova, pre svega, Poljaka. Hej, pa oni su se prvi suprotsvaili Adolfu. Otkud im pravo? Sve se nekako poklopilo. Ili je sve možda bilo dobro isplanirano. Politički protivnici, neistomišljenici, politička ubistva… Zvuči poznato, zare ne? Tako to kreće, hapšenjem zaludnih protestanata i kolovođa pobuna, a završi se ubijanjem i spaljivanjem 1.500.000 ljudi.

Na periferiji male varošice, odmah iza stambenog bloka zgrada, nalazi se kompleks „Auschwitz I“. To je prvi i samo jedan u nizu od nekoliko desetina logora širom centralne Evrope pod zajedničkim nazivom Auschwitz. Ujedno je bio centralna kasarna SS oficira na obavljanju svojih zaduženja u logoru, na čelu sa Rudolfom Höss-om. Rudolf je bio komandant logora najvećim delom svog postojanja uz jedan kraći prekid na toj poziciji. Živeo je sa svojom suprugom i petoro dece u kući odmah uz ogradu logora, na suprotnoj strani. Velika kuća je i dalje na svom mestu. Tu je bio i bazen, a robovi iz logora su održavali imanje i porodicu. Po rečima vodiča grupe u koju sam upao, divna dama čije sam ime zaboravio, Rudolfove žene najveća želja bila je ta da njen suprug bude obešen iza ograde, na mestu gde su po njegovom naređenju hiljade ubijene. Razmere zverstva nije mogla ni da nasluti ali njena želja se ostvarila nakon suđenja 1947. godine. Na 200 metara od kuće, unutar kompleksa logora, odmah uz krematorijum, sagrađeno je vešalo samo za Rudolfa. I ni za koga drugog posle njega. Vešalo i dalje svedoči istoriji!

Sve o čemu ću pisati u ovom članku, priča koju sam slušao i sve što sam video, je samo delić preglomazne fotografije u mojoj glavi koja me je održavala tužnim taj dan. Nisam bio jedini u grupi, sasvim razumljivo, kome je sve vreme obilaska lokacije stajala knedla u grlu. Istini za volju, bilo je i onih drugih koji su situaciju iskoristili za pravljenje bezbroj selfija. Selfi ispred zida za odstrel, selfi ispred čeljusti krematorijuma, selfi ispred desetine hiljada sakupljenih cipelica dece koja su odmah prilikom dolaska u logor poslata u gasnu komoru… Pomislio sam na početku da će biti i toga, baš jesam, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da će četvorica momaka brbljati, galamiti i praviti selfije sva tri sata, koliko inače traje organizovani obilazak logora. Ne mogu se setiti da sam ikada prisustvovao tolikoj količini drskosti i bezobzirnosti, nepoštovanju! Četvorica ortodoksnih Jevreja u tradicionalnoj crnoj odeći, šeširi, brade, lokne i one viseće valjda pletenice, nisu previše davali na značaju izvanrednom predavanju profesionalne voditeljice grupe. Moja skupina je priču odslušala na engleskom, a u opticaju je ukupno 16 jezika.

Baš među zidovima baraka unutar ovog, prvog „zlatvora“ bila je stacionirana i ordinacija lekara, pod nadimkom Anđeo smrti. Doktor Mengele je kupovao poverenje dece slatkišima, igračkama i lepim rečima. Držao ih je sebi u krilu. Preokupacija u njegovim monstruoznim eksperimentima su mu bili blizanci. Novi materijal je redovno pristizao, a kada bi završio pokuse nad onim istrošenim, uspavao bi ih inekcijom, iglom direktno u srce. Izmučena deca, za njega materijal, se iz tog sna više nisu probudila. Tokom sloma nacista pobegao je u Argentinu gde je doživeo prirodnu smrt 1979. godine. Ponekad je teško je biti verujuće biće, možda ćete se složiti sa mnom. Fotografije njegovog rada popunjavaju hladne zidove zgrade u kojoj se nalazila njegova laboratorija. Teško je zadržati pogled nad tim užasnim prizorimae dece kada znate da nisu reklamni materijal nekog horor filma! Iznad ulaza u baraku, u kojoj je bila smeštena laboratorija, stoji natpis „Bolnica“. Logoraši nisu imali medicinsku zaštitu. Oni to, naravno, nisu znali, kao što nisu znali da bolnica zapravo nije bolnica. Kada je nekome od njih bila potrebna medicinska pomoć, usledila bi razumljivo poseta lekaru. Ne on ili ona, sam/a, tek tako, već uz odobrenje nadležnog oficira i uz pratnju vojnika. Poseta lekaru se završavala tako što pacijent više nikada ne napušta zgradu tzv. bolnice. Barem ne živ.

Baraka je mnogo, svaka je nalik onoj ispred i onoj posle. Prostorija u njima je neuporedivo više. Obilaskom nekih od njih sa vodičem, od jedne do druge, saznajete prave razmere zločina koji su se odvijali celih pet godina u ovoj fabrici smrti. Mnogo je prostorija ispunjenih ličnim predmetima koje su logoraši donosili sa sobom. Oni nisu imali saznanja gde ih sele. Govorili su im da ih vode na za njih bolje mesto. Bezbedno mesto gde će imati posao, krov nad glavom i sve što im treba dok se rat ne završi. U takvim uverenjima pod prinudom, sa sobom su nosili kofere natovarene samo najbitnijim stvarima. Tako im je rečeno. I najvrednijim stvarima, poput keramičkih tanjira, nakita, zlatnih ukrasnih pokućnih sitnica i slično. Nakon prelaska kapije, sloboda je zauvek ukinuta. Stvari su im oduzimane, uključujući i odeću na sebi, a dobijali bi svako po logorsko odelo. U jednoj ogromnoj prostoriji ćete videti hiljade nabacanih praznih kofera, koji su samo deo od pristiglih. U drugoj ćete gledati proteze za noge, invalidska kolica i drvene udove kakve su tada koristili oni kojima su bili neophodni. U sledećoj baraci i prostoriji se nalaze stotine hiljada pari obuće. Jedna od njih je čitava natrpana malom dečjom obućicom… Valjda je svako od prisutnih imao svoj najteži momenat, ili monente. Svako osim onih selfi likova. Desetine hiljada pari obuće mlađih od 12 godina je bio moj momenat koji me je savladao!

Kanada! Tako su SS-ovci nazvali posebnu baraku u kojoj su gomilali sve konfiskovane dragocenosti, uključujući i zlatne zube. Ovakav naziv je isključivo posledica tada ukorenjenog mišljenja da je država Kanada simbol lepote i bogatstva, baš kao što je bila i njihova dragocena baraka okružena očajem. Bogatstvo koje su stekli SS oficiri i vojnici je pristizalo svakog dana. A pre kolapsa elegantno su se preselili i dobro snašli u Argentini.

Na nekim zidovima visi tkanina i neka lepa odeća. Pomislio sam da je bila u službi povlašćenih logoraša. Gospođa, u službi vodiča moje grupe, je opisala detaljan proces izrade ove tkanine, naravno uz apsolutno zalaganje ruku zarobljenika. Osuđeni bez suda nisu izgubili samo slobodu i svu svoju svojinu, već i kosu. Odmah pri dolasku su svi bili ošišani do glave, i muškarci i žene. Prostorija je i dalje puna kose, a na zidu stoji podatak od dve tone. Od nje su pravili finu tkaninu za haljine dama, onih na višim lestvicama društvene hijerarhije.

Ispod jedne od baraka nalazi se podrum. Možda ima više takvih. U njemu su sazidane prostorije taman tolike da u njih stane jedna osoba u stojećem položaju. Sazidali su i nešto veće, taman za četvoro u stojećem položaju. Tu su se sprovodila ispitivanja, mučenja i razlišiti eksperimenti. Jedan od njih je bilo ispitivanje učinkovitosti gasa. Tu su ga usavršavali. Krajnja verzija plina je one slabe ubijala za nekoliko sekundi, a one njjače za navjiše 20 minuta. Gas se proizvodio u fabrici nedaleko odatle, a svi zaposleni i krajnji korisnici su bili zatvorenici iz logora.

Užas može biti još veći

Vremenom kamp je postao premali. Zarobljeni sovjetski vojnici, njih oko 15.000, angažovani su na izgradnji „Auschwitz II – Birkenau“, neuporedivo veći i svirepiji, a nedaleko od onog prvog. Danas se tamo, nakon obilaska prvog kampa, stiže autobusom posle nekoliko minuta vožnje, za posetioce organizovanim u sklopu memorijalnog kompleksa. Preko 300 novih baraka od drveta ili zidanih opekom bile su dom novim logorašima koji su pristizali bez prestanka, a čitav kompleks okružen je duplom, elektrificiranom, žičanom ogradom. Gradnja novih baraka, takođe, nije prestajala sve do kraja trajanja rata. Odmah nakon ulaska žene su smeštane sa leve, a muškarci sa desne strane iza visokih, takođe, žičanih ograda u dva reda. Kroz njih je prolazila struja dovoljno jaka da ubije u trenutku. Između ta dva reda žice, prolazom oko dva metra širine, patrolirala bi straža 24h dnevno. Reflektori i sirene sa tornjeva u nizu su dodatno sprečavali pokušaje bega. Beg se kažnjavao streljanjem, a neki su umrli sprživši se na ogradama, najčešće jer su sami tako hteli. Između levog i mnogo većeg muškog dela kampa iza tih smrtonosnih ograda, provlači se pruga počevši od zidane kapije, ali ne i do kraja kampa sa suprotne strane. Sa druge strane ulaza, pruga se dalje pružala do redovnih železničkih linija. Danas ta veza, nakon izlaska iz kompleksa, više ne postoji.

Svrha logoraša nije bila da čekaju na bolje dane u tom velikom zatvoru bez ikakvih obaveza. Bili su jeftina radna snaga u fabrikama, neke od njih kilometrima udaljene, pa su i premaštanje zarobljenika od logora do logora bila česta. Ali to nije bila sudbina svakog od doveženih. Negde u sredini kampa, na polovini puta od kapije, pruga se završava i na tom mestu se nalazila trijažna tačka. To je bila krajnja stanica malenih vagona bez prozora u kojima je bilo natrpano oko 70 ljudi. Među zatočenicima je, naravno, bilo talentovanih ljudi iza kojih su ostale neke umetnine poput crteža. Ti crteži su svedočanstva dešavanja. Na jednom od njih sam video SS oficira na trijažnoj tački koji je dočekivao pridošlice. Smiren i uljudan, prstom je za svaku ženu, dete i muškarca ponaosob prstom pokazivao levo ili desno. Desno je značilo smeštaj u barakama, žene u svoje, a mušarci u one druge, dok je prst levo signalizirao nastavak kretanja putem između električnih ograda, ne u ženski i ne u muški deo. Pešačili bi drugom polovinom puta, nakon završetka pruge pa sve do kraja kampa.

Dalji obilazak logora podrazumeva nastavak šetnje tom drugom polovinom puta. Izbrojao sam približno 500 koraka! To je bilo mojih 500 koraka ali njihovih nešto više, jer su prst levo dobili uglavnom trudnice, deca i njihove majke, stari… Sve vreme bi ih pratila muzika, lepe reči i obećanja da će sve biti u redu. Čitava organizacija je bila besprekorna, tipično za Nemce. Na kraju puta su ih čekale podzemne prostorije, nalik velikim kupatilima sa tuševima. Tu su ostavljali svoje kofere, vredne stvari, skidali odeću sa sebe i nakit. Deca, trudnice, stari, neki su izdržali nekoliko sekundi, najizdržljiviji 20 minuta. Prst je tako odlučio, nisu sposobni da rade. Zbog toga muški deo logora broji mnogo više baraka. Većina njih je tokom bombardovanja i oslobađanja logora izgorela, neke su se urušile u godinama nakon, ali je broj očuvanih i dalje zastrašujuće velik.

Mojih 500 koraka se danas u sklopu kompleksa naziva „Put smrti“. Ljudi kojima je prst pokazao na levo nisu znali da su njima ti koraci bili poslednji. To nisu znali ni svi ovi, još uvek živi, iza ograda u barakama. Iza nekoliko gasnih komora nalazilo se i nekoliko krematorijuma. Naga tela su odmah prebacivana iz komora i završavala u vatri. Pre toga bi im glave bile ošišane zbog korisne kose, a zlatni zubi povađeni iz vilica. Neke od spalionica su bile sakrivene u šumi, tu na kraju kompleksa. Sve komore i krematorijumi su danas ruševine. Krhotine užasa kojem vojnici Crvene armije nisu dozvolili da ugleda još jednu svetlost dana nakon oslobođenja logora. Nemci su vrlo praktični ljudi, pepeo iz krematorijuma se prodavao kao đubrivo za njive. Sve se prodavalo i na svakome zarađivalo! Svi kojima je prst pokazao desno, tog dana su ostali živi. U danima koji su usledili, nedeljama i mesecima, posedovali su samo komplet logoraške odeće i obuće, nisu imali kosu, svaki dan je bio radan u nekoj od fabrika i tako dok god im je telo izdržavalo. Nakon smrti bi i oni postali đubrivo.

Na kraju kampa, među ruševinama gasnih komora i krematorijuma, danas opominje crni, depresivni monument izgrađen u zajedništvu 23 nacije, rukama poljskih i italijanskih umetnika. Svaka nacija ima svoju tablu, među njima jedna pripada i Srbiji, a tu je i komšijska hrvatska. Na svakoj tabli izlivene su iste reči, na svakom od 23 jezika:

„Neka zauvek bude krik očaja i upozorenje za čovečanstvo ovo mesto, na kojem su hitlerovci ubili oko milion i po muškaraca, žena i dece, uglavnom Jevreja iz raznih zemalja Evrope“

Aušvic – Birkenau 1940. – 1945.

Na poziciji na kojoj je nekada funkcionisala trijažna tačka, na početku Puta smrti, vođa saopštava članovima svoje grupe nepisano pravilo memorijalnog kompleksa. Šetnja se do kraja puta, do monumentalnog granitnog spomenika, obavlja u tišini. Iz poštovanja prema svim žrtvama nacizma. Taj deo komplesa je tih i otužan, ne i strašan. Mislim da ni onda ovaj deo kampa nije izgledao strašno, više umirujuće, uz klasičnu muziku sa stubova pokraj staze. Četvorici selfi momaka, Jevreja, to nije smetalo da nastave svoje čavrljanje, smeh i pravljenje selfija. Ostatku grupe je takva razdraganost bila nepojmljiva. Niko ništa nije izgovorio. Tiha lica govorila su više od reči.

Većina pridošlica, kojima je prst pokazao na desno, nije izdržalo više od nekoliko meseci. Mnogi od njih su umrli i nakon nekoliko nedelja. Za doručak ih je sledovao čaj ili kafa, a do kraja dana parče hleba i krompir. Sveža radna snaga je neprekidno pristizala i bivala sve brojnija. Nije bilo potrebe za tri obroka dnevno! U onom delu levo od pruge, ženskom, svaka baraka je bila dom za 700 žena. Stanovnici baraka su bili i pacovi i insekti, zimi nije bilo grejanja, a svaka žena je imala po jedno ćebe. Ni vrela leta nisu bila mnogo bolja pod usijanim krovom. Jedna od baraka, zidana, izdvojena je od ostalih zidom, takođe, ozidan. Ta baraka, koja i dalje postoji, bila je posebne namene. Posebno jeziva! U njoj su izolovane žene, iz ovog ili onog razloga osuđene da iz nje više nikada ne izađu. Osim na poslednji put do krematorijuma. Vođa grupe nam je rekla da su iz te barake iza zida, neprekidno dopirali krici, vrisak i plač. Sve što su žene iza tog zida želele i čekale je bila brza smrt. Sablasna je unutrašnjost ove barake, sabijeni, ozidani, spratni kreveti na daskama,…

Onaj desno od puta, mnogo veći deo kampa, bio je namenjen za mlade jake muškarce. Oni su bili dragoceni i poželji za radove u fabrikama i na njivama. Sve se multiplikovalo sve vreme, broj logoraša, broj baraka, broj kampova, fabrika, poslova,… U jednoj od fabrika u blizini, radno sposobni zarobljenici su proizvodili CYKLON-B. Tu je pakovan gas čiji su korisnici bili oni radno beskorisni. Plin se ubrzano proizvodio u punim kapacitetima pred dolazak Crvene armije. Gasne komore nisu prestajale sa radom. Krematorijumi su goreli 24h svakog dana. I sve to uz klasičnu muziku i lepe reči.

„Auschwitz – Birkenau“ je bio logor mreža sastavljen od 3 jedinice i preko 40 podjedinica, odnosno, kampova poput ovog, na širem području centralne Evrope. Neki od kampova su bili udaljeni i do 100km od prvog i centralnog kampa „Auschwitz I“ i doma komandanta Rudolfa. U njima je živelo, radilo i umrlo 1.100.000 zatočenih, počevši od osnivanja pa sve do pred kraj drugog svetskog rata. U tim poslednjim danima i nedeljema, možda i mesecima, kapaciteti su radili punom parom u cilju brisanja dokaza postojanja svega što se na tom mestu dešavalo punih pet godina. To je podrazumevalo apsolutno istrebljenje logoraša do poslednjeg čoveka. U kampu „Auschwitz II – Birkenau“ potencijali za ubrzano gasificiranje i spaljivanje su bili najpodesniji na prostoru III Nemačkog carstva. Logoraši iz svih ostalih logora širom Evrope, njih oko 400.000, masovno su dovoženi i eliminisani baš ovde. Vatre su gorele do poslednjeg trenutka, čak i onda kada su bombe i vojnici Sovjetske unije počeli da prodiru u kamp.

1.500.000 dece, žena i muškaraca! A sve je počelo kao zatvor za političke neistomišljenike!

Tokom gradnje kampova postojalo je pravilo: iza spoljnih ograda logora do prvih kuća i naselja ne sme biti manje od 10km. One koje su već bile tu su porušene, materijal je iskorišćen za gradnju baraka, a stanovništvo je raseljeno. Sve je držano pod kontrolom i u najstrožijoj tajnosti. Na obezbeđenju i funkcionisanju čitavog kompleksa bilo je angažovano oko 8.000 SS-ovaca. Većina njih su bili bivši zatvorenici, kriminalci i zlikovci, koji su prihvatili slobodu u zamenu za ovaj posao. I ovo zvuči poznato, zar ne? Na Putu smrti logorašima je obećavano da ih sele u bolje kampove, bolje uslove, na bezbedno mesto. Laži su bile deo života zarobljenika do poslednjeg trenutka. Neverovatno je da je to sve tako funkcionisalo do samog kraja. Pet godina su nacisti uspešno manipulisali ovako velikim brojem ljudi koji su im verovali. Od kućnog praga pa sve do krematorijuma slušali su lepe reči i nisu se opirali. Sistem je počinjao od trenutka kada su im ti isti SS-ovci pokucali na vrata njihovih stanova. Poneli bi po kofer, najdragocenije stvari i krenuli na bolje mesto u organizaciji države koja želi da ih zaštiti od nasilja i diskriminacije. Kriminalci u uniformama, upakovani finim komunikacijskim veštinama, obučeni da odrade Holokaust. Većina njih je uspelo da se domogne Argentine, dok su vatre još uvek gorele!

Razmišljao sam i razmišljam, kao neko ko trenutno živi u Nemačkoj, da li je celokupno društvo krivo za sav krik i svu smrt koju su nacisti sprovodili i pokušali sve da zataškaju. Ili odgovornost leži na vrhu tadašnjeg režima i onih 8.000 SS-ovaca. Šta je istina? Da li su krivi svi oni koji su podržavali Nacionalsocijalističu partiju Adolfa Hitlera (naciste)? Koliki je broj onih koji su znali za postojanje ovih logora među glasačima i podržavaocima tadašnjeg režima? Da li su svi oni koji su SS-ovcima prijavljivali imena i adrese nepodobnih znali da će prst levo ili desno doneti faktički istu presudu ljudima koje odaju? Ako nisu znali, da li ih neznanje abolira odgovornosti i krivice? Civilno društvo, policija, vojska i režim su aktivno ušestvovali u čišćenju društva, a samo odabrana grupa ljudi je znala da je vatra sredstvo pročišćenja, krajnja instanca presude! Sistem je bio besprekoran, budući logoraši nisu znali pre nego što su im pokucali na vrata kakva ih sudbina čeka. Nisu znali čak ni tada, a ni posle. Nije bilo informacija ili pak tračeva o mreži pod nazivom Auschwitz. Teško je opisati misli i osećaje. Jedino što mogu na kraju ovog teksta je da apelujem na svakog čoveka da poseti memorijalni kompleks „Memorial and Museum Auschwitz – Birkenau“. Promeniće vas.

Oswiecim

Nakon rata, uz ograde prvog kampa, nikla je mala varošica Oswiecim. Kako u krugu od 10km oko kampa nije bilo ničega, sve što je potom sagrađeno je u socrealizmu. Tu sovjetsku harmoniju danas narušavaju mnogobrojne nove kuće i vikendice koje gotovo sa svih strana okružuju kamp „Auschwitz I“. Ako je za utehu, sve te zgrade su renovirane i pastelizirane što je donekle zabašurilo depresiju i sivilo ove posleratne varošice.

Katovice

Shvatili ste moj izbor podnaslova ovog članka, ali vam nisam obrazložio razlog izbora naslova posta. Tekst je posvećen potpuno jednom istorijskom periodu u blizini grada Katovice, ali nisam želeo prepustiti dešavanjima iz prošlosti, čiji sam delić pokušao da dočaram, prevagu u odnosu na ono što je sada. Neka bude Katovice, Poljska kao simbol lepog i prosperitetnog slovenskog grada u srcu centralne Evrope.

„Grad klavira“, tako sam ga nazvao. Nekoliko kamenih klavira, ili od betona, krasi centralne ulice i trgove, na kojima uvek neki poznavalac muzičkog pisma pušta neke lepe tonove. Grad je mešavina različitih stilova, od onih predratnih najviše se ističe secesija, a ekspanziju doživljava nakon rata i sloma nacizma. Tada štafetu preuzima socrealizam, slučaj isti kao i u drugim gradovima dela Evrope koji se našao pod komunističkom čizmom. U mnogim od tih gradova, a koje smo imali priliku da obiđemo, zatekli smo velike blokove renoviranih fasada i prozora, boje su pastelne i nema onog sivila koje je dominiralo istočnom polovinom kontinenta. Ista stvar se dogodila u gradovima Poljske, pa tako i u Katovicama, što se i dalje ne može reći za Beograd.

Grad od oko 300.000 stanovnika izgleda prilično evropski, lenjo se izležavajući u ravnici zajedno sa stotinama sličnih širom kontinenta. Meni taj deo negde izaziva osećaj monotonije, nalik tehnici kloniranja širom naše lepe Evrope. U isto vreme radujem se otkrivanju svakog dragulja koji nikada pre nisam istražio, ovoga puta sam. Moje misli i ja. Prijao mi je osećaj razumevanja ljudi, nisam imao spoznaju tolike sličnosti poljskog sa južnoslovenskim jezicima. Čak i oblačenje i ne preterana ljubaznost me podsećaju na naš Balkan. A ako bih neku zemlju doveo u paralelu sa pravom slovenskom lepotom ljudi to je Poljska. Takvog smo mišljenja bili Davor i ja prilikom ranije posete Gdanjsku (Gdansk) o kojem ću pisati.

U ovom gradu sam proveo svega tri dana, odnosno dva, jedan dan je bio posvećen Aušvicu. Najveći deo vremena sam proveo u šetnji, a uveče sam relaksirao svoje telo u spa hotela u kojem sam odseo. Cene svega su vrlo povoljne; smatram da je sve vrlo pristupačno i dostupno, a usluga vrlo kvalitetna. Razvijenost grada i države je uočljiva svuda, na svakom koraku. Lokalno pivo „Žywiec“ je zadovoljilo moje standarde kada je u pitanju ovo piće.

Neplanirani momenti su uobičajena pojava na putovanjima i često vrlo zabavni. Naime, čim sam se pojavio na recepciji svog hotela „Quality Silesian“ nisu me pustili u moju sobu jer sam stigao tri sata ranije pre check in-a, što je delimično bilo u redu, uzevši u obzir da je hotel bio pluprazan. Prošetavši delom grada, vratio sam se nazad na vreme za prijem. Naredna dva sata smo se mlada početnica na recepciji i ja natezali da li imam uplaćena tri doručka ili ne. Nakon raznih njenih provera i mojih blagih insistiranja, više njenih dolazaka do moje sobe ili mog silaženja do recepcije, a na kraju i mog insistiranja da razgovaram sa menadzerom, rekla mi je da ima poklon za mene. Tri doručka, koje sam zapravo uplatio. Cela poenta je bila da su oni u sopstvenoj evidenciji upisali tri noćenja bez doručka, a za devojku je to bilo sveto pismo, bez obzira što hotelski mail meni i booking podaci govore suprotno.

Prve večeri sam, baš kao i preostale dve, deo vremena proveo u spa hotela u podrumu. Spa je vrlo lep, nekoliko sauna i veliki bazen. Te prve večeri, baš kada sam završavao sa brčkanjem sušeći kosu fenom, uključio se protivpožarni alarm. Svi smo morali da napustimo spa, a krenula je i evakuacija hotela. Ja sam se, kada su već okolnosti takve, na brzaka obukao i otišao na večeru tu u komšiluku, do McD. Ah to mi je tu blizu, mogao sam da svedočim sagorevanju hotela. Ništa ja tu nisam video, a kada sam završio klopu krenuo sam nazad. Sve je izgledalo u redu. Na recepciji je bio lik iz obezbeđenja koga sam pitao da li je sve u redu i da li je bezbedno da odem do svoje sobe, na šta mi je on odgovorio da je sve u redu i da je neko zbunio alarm fenom za kosu. Hehehe…

Pszczyna

Pszczyna je još jedna varošica južno od Katovica, kao i Oswiecim, a čije ime ne mogu da izgovorim. Za razliku od one druge, ova varoš je vrlo lepa i nema socijalizma. Na kaldrmisanim ulicama i glavnom trgu ovog simpatičnog mestašceta se može provesti jedno lepo popodno. To je ono što sam ja radio. Glavna znamenitost mesta je muzej „Pszczyna Castle“, nekada zamak sada muzej. Ja nisam bio te sreće da posetim zdanje zbog privremene zatvorenosti, valjda zbog covid-a 19, ali sam zato uživao u velikoj bašti i pogledu na zamak.

…

Katovice poseduje muzej umetnosti i industrije sa podzemnim galerijama i restoranima. Nisam imao vremena da ga obiđem, pa eto razloga doći ponovo, kako za mene tako i za vas. Naziv muzeja je „Silesian Museum“.