„Vikač“ – zaboravljena reč planinskih zaseoka

„Znoj mu je preskakao bore na licu u graškama dok je dozivao komšiju sa druge strane dola.“

Planinski predeli Srbije, tamo gde glas čoveka putuje dalje od koraka, a zvuk mukanja razleže između brda, čuvaju jednu zanimljivu i gotovo zaboravljenu reč – vikač. Danas živi samo u sećanjima onih starijih, iako je nekada imala važnu ulogu u svakodnevici seoskih zajednica, posebno u udaljenim, brdskim delovima zemlje.

Šta je vikač?

Vikač je naziv za osobu koja glasno doziva ljude sa udaljenosti, najčešće sa brda na brdo ili iz jedne mahale zajednicu u drugoj. To je čovek koji prenosi poruke glasom, umesto uobičajenim današnjim metodama. Nekada je to bio sastavni deo komunikacije među domaćinstvima, naročito u razuđenim selima rasutim po padinama.

U jednom od članaka bloga Kofer Putolovac možete pročitati i sadržaj koji opisuje obrede vezane predmet „zavoranj“.

Kako je vikač obavljao svoju dužnost?

Vikač bi najčešće stajao na nekom uzvišenju – steni otvorenog pogleda ili livadi iznad sela. To su tačke najboljeg mogućeg odjeka odakle su kratkim, jasnim povicima pozivali ili prenosili poruke:

poziv na sahranu, slavu ili prelo
najava okupljanja celog sela na mobu
javljanje da je stoka pobegla iz mahale, a voda je isparila
obaveštenje da su se u nekom zaseoku nabesa rasrdila ili je zemlja ožednela

Jezik koji odjekuje

Reč vikač neguje u sebi arhaičku jednostavnost. Potiče od glagola vikati, a svojom suvislošću opisuje i funkciju i čoveka. Neposredna je i čista, baš kao i komunikacija koju predstavlja. Nema skrivene simbolike.

Nekoliko interesantnih termina povezano je sa ovom rečju. Zabeležio sam ih tokom razgovora sa ljudima iz sela Donje Zarožje:

vikar – korišćen u šali kao varijanta za reč vikač
vikačina – opis načina vikanja ili glas osobe tokom javljanja
vikač – ostaje najstandardniji i najprepoznatljiviji oblik reči za funkciju

Organizacija i praksa funkcije

vikač se birao u mahalama, najčešće muškarac prodornog glasa
jedan vikač je bio dovoljan po zaseoku. Planinski odjek mu je bio saveznik
ponekad su korišćene kratke lokalne pesmice ili fraze za dozivanje i druženje

Kulturni značaj

Vikač simbolizuje blizinu u udaljenosti, dostupnost u razdvojenosti, bliskost u otuđenosti. Očuvanje ovog znanja pomaže da zadržimo uvid u način života, jezik i običaje zajednica zabačenih sela. Danas nas podseća da je glas prošlosti imao kako svoj put tako i težinu. Nekada čak i od životnog značaja.

Zašto je važan nezaborav ovakvih reči?

Svaka stara reč je enkapsulacija delića kulture. U sebi čuva način života čoveka, navike zajednice, pejzaže zemlje, zvuk i vreme prohujale davnine. Funkcija vikača čuva sećanje na period kada je ljudski glas bio veza među brdima, a komšije su bile udaljene na povik ili dva.

Možda će baš ova reč, iako jednostavna, nekome doneti toplinu.