„Da stvar bude jasna na samom početku“ – ljubav prema selu plamti u srcu starice žarkiije od žudnje starog predanja da bude ispričano. „Duboka je jedna jedina u svojoj posebnosti. Podignuto je uz prirodnu granicu otvorenog Zvižda na severu i visokih Homolja na jugu. Ali nije to ono što mahalu čini drugačijom od svih ostalih u celom belom svetu. Međa dva kraljevstva prolazila je nekada kroz sred sela. Pa sad, ako vam je po volji vi verujte.“ Glasno izgovorene reči će naći svoj put do onih kojima ih je mudra starica iz Duboke namenila – čitavom svetu.

Bilo jednom

Podanici ravnog severa obožavali su i prezirali svoju gospu u haljini od mesečine. Muškarci kraljevstva su očajavali u otrovnoj požudi za neponovljivom lepotom vile koja je vladala Zviždom. Žene su patile za nedokučivim moćima i opojnom mudrošću čarobnice u zamku od pletene pavitine. Srebrna kraljica, zavodljiva i kobna, gospodarila je plodnom zemljom u svakojakom izobilju.

Planinskim jugom vladala je zlatna kraljica nemerljivo bogata. Žene mahala su iz vode zlatonosnog Peka prele niti od zlata bez odmora i bez sna. Predivo sa vretena i preslice od zlata prenosile su iz ruke u ruku do zlatnog zamka gospe kojoj se svaki muškarac kraljevstva zakleo na večnu službu. Na zlatnom dvorskom razboju tkalo se platno od kojeg su se šile haljine od zlata za gospu od Homolja.

Ali prosperitet svih beše okovan zakletvom da će Velika pećina zauvek ostati izvan vlasti obeju strana. Sve staze oko jame na međi okićene su crvenim koncem kako bi umrli pronašli put do otvora. Mračno i hladno kameno ždrelo u Dubokoj oduvek su dveri dušama do sveta mrtvih.

A ta pećina, dom je ne samo slepim miševima i kojekakvim gnusobama noći. U utrobi Homolja, iza razajpljenih planinskih čeljusti, živi strašan zviždeći zmaj. Neman nadzire prolazak umrlih kroz kameni ponor od kada je sveta i veka. Nekada bi razvezao svoj kvrgavi jezik zviždeći tri ili sedam dana. Čak i čitave tri sedmice bez prestanka.

Nikada se dve kraljice nisu zavadile oko granice što razdvaja njihove zemlje. Nikada nije osmišljen nagovor koji bi poveo Homolje u bitku protiv Zvižda. Nikada nije ostao kakav dug što bi naveo ravnicu da udari na planinu. Sve do jednog dana.

Mladić iz zemlje ni sa severa ni sa juga, nepoznat u oba kraljevstva, zaveo je srce kako srebrne tako i zlatne gospe. Nepokolebljive u nameri da ne predaju ljubav onoj drugoj podigle su svoje moćne vojske. Legendarni okršaj odigrao se pred grotlom Dubočke pećine. Boj je grmeo tri dana, a nakon osvita iz treće noći niko od ratnika nije ostao među živima. Zmaj je zviždao do poslednje duše.

Gora je zaćutala pod težinom nesreće. Pek je prestao da klokoće. Ptice i zveri nemo su posmatrale. Kraljice behu teško ranjene ali i dalje žive. Ipak, odnekud iz šume doletela je strela probivši grudi gospi u zlatnoj haljini.

„Dabogda kako ja ovde pala tako i svaka iz ovog mesta u ovom danu da padne!“ – poslednje su reči vladarice juga pre nego što je izdahnula.

Ista zla sudbina pokosila je i gospodaricu severa. Obešena svojom upletenom kosom, visila je o bukvu o koju je oslonjena ležala njena protivnica i sestra. Od mladića iz zemlje o kojoj se ništa nije znalo više nije bilo ni traga ni glasa.

---

O fenomenu žena padalica, poznatije pod nazivom rusaljke, oblasti Zvižda i Homoljskih planina možete da saznate u članku ovog sajta na: „Rusaljke Zvižda“.

Kletva padanja proganja žene Duboke kroz vekove sve do danas.

---

Izvor: Svetlana Živanović iz sela Duboka

---

Primer legende iz zapadne Srbije: „Crveni kamen“.

---

Autor: Aleksandar Bogdanović